Sandžak >

Identitet na tromeđi

"Svakodnevni život je toliko preokupiran politikom da je to nepodnošljivo", jedan je od ključnih zaključaka na konferenciji o identitetu Sandžaka

MULTIETNIČNOST KAO KARAKTERISTIKA:
Novi Pazar

Na dvodnevnoj konferenciji o identitetu Sandžaka, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava iz Beograda, ova tema razmatrala se iz ugla religije, politike, istorije, kulture, bezbednosti, uloge porodice i položaja žena, kao i odnosa države prema regionalnim identitetima kod nas i, uopšte, u balkanskom kontekstu. U sali Gradske biblioteke "Dositej Obradović" u Novom Pazaru; izlaganja su slušana veoma pažljivo, a potom se strpljivo čekalo na mikrofon i priliku da se govori.

"Teško je biti Bošnjak u Srbiji. Teško je čitati udžbenike koje servira Beograd i koji su prepuni mizerija. Kroz takvo školstvo vrši se asimilacija Bošnjaka u Sandžaku. U školama ništa ne učimo o svom poreklu, a maternji jezik nam je fakultativan! Problem Bošnjaka jeste problem identiteta. Mi bismo bili spremni sve da prodamo za novac i srećni smo samo ako nas policija ne tuče po glavi", bilo je jedno od izlaganja iz publike, tek prvo u nizu onih koja su se dva dana nadovezivala jedno na drugo. Kao što je ubrzo primetila i jedna od panelistkinja, istoričarka Latinka Perović, očigledno je "da vas nešto tišti i da imate potrebu da nešto kažete". Pored nje, u radu konferencije učestvovali su Žarko Korać, Mirko Đorđević, Milan Vukomanović, Aleksandar Bošković, Sonja Biserko, Mensur Šmrković, Mehrudin Dudić, Samiha Kačar i mnogi drugi.

"Pitanje slobode kod nas je uvek bilo pitanje slobode od drugog, a ne pitanje slobode onih koji u toj zemlji žive. Za nas je svako pravo regiona na slobodu bilo ravno iredenti. Raspad Jugoslavije zaustavio je dalji razvoj; Jugoslavija je bila naša prva Evropa, i tu je trebalo tražiti najracionalnija i najprihvatljivija rešenja za sve. Politička klasa bi što pre trebalo da razmotri mogućnost jednog demokratskog ustava koji bi bio zasnovan na realnosti. U Srbiji još ne postoji svest o tome da je demokratska zajednica moguća. Sandžak se nalazi u 'čvoru' starih shvatanja. Mi nismo u stanju da prihvatimo ni saznanja nauke niti iskustva prakse, i propuštamo da uhvatimo duh vremena", rekla je Latinka Perović. Prilikom tog izlaganja, u sali je bilo prisutno 57 muškaraca, a tek osam žena, ne računajući učesnike u konferenciji.

Ramiz Crnjišanin, predsednik Sandžačkog intelektualnog kruga, rekao je u svom izlaganju "da su decenijama čitava područja Sandžaka bila bez dostupne četvorogodišnje škole, te da se dešavalo i da preko 80 odsto stanovništva ponekog sela bude zaraženo sifilisom". Crnjišanin je apostrofirao i da negiranje posebnog identiteta Sandžaka traje od Osme sednice do danas, i da je od tada naročita salva napada i represije pritisla ovaj pretežno muslimanski region kao potencijalni "most preko kojeg će islam porobiti Evropu".

"Sandžak se osporava, ali i bošnjački identitet. Danas im se širokogrudo nudi da budu Srbi muslimanske vere. To im ne bi uspelo ni da su radili sa više širokogrudosti. Srbi treba da se odreknu iskrene namere da se ovaj narod preobrati. Bošnjaci nisu isto što i Muslimani. Danas je pet miliona potomaka Sandžaklija u Turskoj, i oni sebe nazivaju Bošnjacima, a nikada Muslimanima. Sandžak ima budućnost samo u regionalnoj Srbiji", kazao je Crnjišanin.

Mnogo se ljudi javilo za reč nakon ovog panela o odnosu države prema regionalnim identitetima. U publici je bilo i nekoliko vehabija, a i nekoliko roditelja hapšenih pripadnika ove islamske sekte. Jedan od njih, Salid Hodžić, otac više puta hapšenog Fuada, ispričao je da se deset vehabija do danas nalazi u samicama bez ikakvih razloga i da je policija roditeljima rekla da nije u mogućnosti da ih stavi sa drugim ljudima u ćelije. "Ovde postoji verska mafija koja je mnogo opasnija od drumske i svih drugih mafija. Policija je prilikom pretresa moje dece iznosila oružje iz njihovog stana koje je sama podmetnula. Na sve moguće načine sam pokušavao da dokažem kako je vršen pritisak i podmetačina, ali niko nije hteo da sluša. Niko u njima ne vidi decu, već samo teroriste. Ovde ima 150 takvih ljudi (vehabija, prim. aut.). Izađite da vidite kad šetaju gradom – to je mir i tolerancija. Sada su nam ostavili žene i decu bez posla i bez para, i tu sad niko ništa ne želi da uradi", rekao je Hodžić. Jedan je momak iz poslednjih klupa u sali prokomentarisao da ne govore o tome šta vehabije čine, i kakve incidente sa prekidanjima verskih obreda sami provociraju.

Veoma dobro je taj unutrašnji problem Sandžaka obrazložio Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je podsetio najpre na širu perspektivu sukoba u kojem živi Sandžak: region koji ima svoj kulturni, religijski, politički, geografski, etnički identitet, živi svoje dve paralelne simboličke stvarnosti čak i u domenu imena: "Raška je ime koje se koristi da bi se pokazala teritorijalna pripadnost te oblasti etničkoj većini zemlje koja je inače manjina na tom prostoru." Potom, a verovatno i najvažnije, jeste da unutar same bošnjačke zajednice postoji više nivoa sukoba, te da je u procesu formiranje novog, nadetničkog regionalnog identiteta. "Formiranje identiteta je uvek konfliktan proces. To je i pitanje moći", kaže Domonji. On je podsetio na činjenicu da ima već šest godina otkad je izglasan Zakon o manjinama u Srbiji, ali da njegova primena praktično nije moguća, jer još nema zakona o nacionalnim savetima koji treba da funkcionalno ožive ovu pravnu oblast.

Mogla su se čuti brojna izlaganja koja su svedočila o svakodnevici Novog Pazara, pre svih ostalih gradova u tom regionu. Kako je rekao neko od prisutnih, "svakodnevni život je toliko preokupiran politikom da je to nepodnošljivo".

I zaista, nasumični razgovori sa građanima potvrđuju ono što se moglo čuti u sali biblioteke tih dana. Podeljene i suprotstavljene političke grupe koje se prelamaju preko dve islamske verske zajednice do te mere su zavađene da se motri na svakoga, u svakom pogledu. Lojalnost određenoj grupi se očekuje i kad se seda u kafić i ide na večeru (jer se, naravno, tačno zna koji "lokal" kome pripada), a i kad se upisuje dete u obdanište. Ovo potonje potvrdilo nam je nekoliko ljudi. Svaki segment jednog naizgled običnog dana u životu prosečnog Novopazarčana dobio je težinu stava i svrstavanja, i očigledna je napetost koja prati takav život na koji uvek neko motri. Ono što je, međutim, veoma dobro jeste da se, naročito u Novom Pazaru, odvija veoma živa debata pre svega o identitetu, a potom i o tome kuda i kako dalje. Ta javna never ending diskusija naročito se rasplamsala otkad je odvajanje Crne Gore podelilo ovaj region na dva dela. I dok je Srbija zaboravila da je nekada i bila u zajednici sa CG, Sandžak to očigledno još nije preboleo.

"Umorni smo od igara oko velikog i malog 'm'. U Crnoj Gori više ne sme da se izgovori Sandžak, a verujem da će uskoro tako biti i u Srbiji", poentirao je jedan od prisutnih. Uopšte, bilo je mnogo pritužbi na stanje građanskih prava u crnogorskom delu Sandžaka.

"Jedna od bitnih karakteristika Sandžaka je njegova multietničnost, ali mi još ne osećamo istu pripadnost tom prostoru – da li zato što ga različito zovemo?", rekla je Zibija Šarenkapić iz novopazarskog Kulturnog centra DamaD. Ona je veoma temperamentno govorila o položaju žene u Sandžaku, a videlo se i po komentarima da je njeni sugrađani jako dobro znaju, kao što odlično prepoznaju i probleme na koje ukazuje. Zibija Šarenkapić je navela kako lokalni političari uopšte nemaju svest o tome kako je ovde težak položaj žene niti bilo šta rade da se takav odnos između polova promeni. Iz mnogo navedenih primera moglo se zaključiti da je ta tradicionalna struktura porodice jedan od centralnih uzroka mnogobrojnih svakodnevnih problema u sredini kojom očigledno niko nije zadovoljan, pa ni "tradicionalisti". Na glasanje se, primera radi, ide porodično, i iza glasačkog paravana je čitava porodica.

Fahrudin Kladničanin, student ekonomije, kaže nam da se podrazumeva da čitava porodica glasa onako kako kaže otac.

"Početkom devedesetih, postalo je u redu da žena privređuje. Moglo se čuti: 'Ja s punim poverenjem puštam svoju ženu.' Ta žena je u sivoj zoni radila deset godina, izdržavajući porodicu, dok je muž sedeo kod kuće bez posla. Sve je zbog te ekonomske potrebe postalo prihvatljivo – i da vozi, i da sama ide na put, i da se vozi taksijem sa nepoznatim muškarcem u kolima. U trenutku kada se dešavalo privredno čudo Sandžaka, događala se i najsurovija privredna eksploatacija žene. Konačno, setite se škole – najviše odličnih đaka bilo je među ženskom decom. I šta se onda desilo s tim devojkama? Gde su one završile? U socijalizmu, mogle smo da završimo fakultet, ali danas država nije više tako široke ruke. Obrazovanje žena, koje su pri tom u većini, u potpunosti zavisi od volje njene porodice da u nju ulaže. Zbog toga poslednjih godina sve manje žena dobija tu mogućnost", rekla je između ostalog, Zabija Šarenkapić, poentirajući da je neophodno ulagati u obrazovanje žena, jer su one izuzetno važna tačka u formiranju regionalnog identiteta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net