Sterijino pozorje 2008 >

Edipe, go home!

Koncept ovogodišnjeg Pozorja najviše je ličio na koalicionu vladu na srpski način

NAJBOLJA PREDSTAVA: Ćeif u režiji Egona Savina

Oni koji su (za)voleli sav onaj osvežavajuće internacionalizovani kreativni džumbus koji je Ivan Medenica uneo u Sterijino pozorje pitali su se, nakon njegovog odlaska sa pozicije čelne "umetničke" persone ove manifestacije, "ima li Pozorja posle Medenice"; oni koji taj koncept ne odobravaju odavno se već gorko pitaju "ima li Pozorja za vreme Medenice". A sam Medenica? Eh, on se kanda pita je li uopšte bilo Pozorja pre Medenice... (šala, šala!).

Pa, ima li tog Pozorja, na kraju krajeva? I kakvo je? Na to je nemoguće dati jednoznačan odgovor, jer je prvo "postmedeničinsko" Pozorje – koje se nekako, čini se, trudilo da istovremeno očuva i razvodni njegove "intervencije" – počelo žestoko da liči na koalicionu vladu na srpski način: tu je svaka stranka u svom ministarstvu malo božanstvo, tako da u zbiru vlada i nije drugo doli klimava konfederacija partijskih feuda. Dobro, na nivou države to može da bude jako opasno; na nivou jedne pozorišne manifestacije, ponekad je zbunjujuće, a katkad možda baš i zgodno.

Pedeset i treće Pozorje, naime, zbir je i presek selektorskog rada Tanje Mandić Rigonat (pozorijanska klasika: predstave po domaćem tekstu), Vladimira Kopicla (intermezzo: domaća pozorišta – strani tekst) i Ivana Medenice (odeliti segment "Krugovi": inostrani teatar, dakle Medeničino "autorsko vlasništvo"). To su, dakako, tri primetno različita ukusa, senzibiliteta, temperamenta i teatarska/teatrološka iskustva. Šavovi koji su trebali nekako da zakrpe ovo Trojstvo u nekakvu smislenu Celinu ostali su veoma vidljivi, da se ne lažemo. To nije po sebi ni dobro ni nužno loše, ali je red da se to kaže. Ovo, uostalom, nije promaklo pozorijanski odavno istreniranoj i izoštrenoj novosadskoj publici. Naravno, publika ko publika, naposletku slabo mari za kakav bilo "koncept", za njegovu čistotu ili mutnoću: njoj je najbitnije kakve su predstave.

KONAČNA PITANJA: Istim se pitanjem – valjda jedinim važnim – po dužnosti bavio i žiri (Branka Petrić, Novica Antić, Primož Bebler, Goran Petrović, Boško Milin). Njegove dve "glavne" odluke ujedno su i najnespornije: teško da je u selekciji van "Krugova" bilo koja predstava osim Ćeifa mogla biti proglašena najboljom, i teško da je bilo koji domaći tekst mogao dobiti prednost nad Barbelom. Ćeif Mirze Fehimovića (režija Egon Savin; Beogradsko dramsko pozorište) mračna je i mučna, a opet katarzična i oslobađajuća priča iz magle posleratnog Sarajeva, grada podeljenog čak ne toliko po etničko-verskoj liniji koliko na one koji su "ostali" i one koji su "otišli kad je bilo najteže", i koji jedni druge sve teže razumevaju. Svako od Fehimovićevih junaka traži neki svoj spas od osećanja Velikog Ništavila koje je naleglo nad sve: neko u veri, drugi u piću, treći u nekoj stvarnoj ili mogućoj karijeri tamo-negde-daleko, ili u sentimentalnim uspomenama, ili pak u posvemašnjem zaboravu, u vegetiranju, Čekanju Da Život Prođe. Savin odličan komad transcendira u vrhunsku predstavu veličanstvenih glumačkih dometa (Dušanka Stojanović! Ljubomir Bandović!), ali i potresnih i fascinantnih rediteljskih rešenja, pre svega onih sa dečijim likovima koje predstavljaju krpene lutke, sa glumcima-lutkarima na sceni, u "civilnoj" odeći. Barbelo, o psima i deci Biljane Srbljanović (režija Dejan Mijač; Jugoslovensko dramsko pozorište) komad je kojim autorka zakoračuje u (za nju) relativno neistraženo područje gde se (uvek iznova...) pretresaju "konačna pitanja" samoće, bola, starosti, roditeljstva, ljubavi: komad (kao i predstava) na mahove monumentalan, svakako uzbuđujuć i hrabar u svojoj introspektivnosti, ali u nekom krajnjem dometu ipak ispod Skakavaca, koji ostaju najbolja drama Biljane S. i njena najuspelija kolaboracija s Mijačem. Instant seksualno vaspitanje Đorđa Milosavljevića (režija Jug Radivojević; Pozorište "Boško Buha’) predstava je kojoj se "kao takvoj" nema šta zameriti: korektno skrojeno parčence tinejdž-(rom)komedije o "seksualnom saznanju", diskretno zapapreno benignim "društvenokritičkim" opservacijama, i sa mnogo prostora za glumačko razigravanje (razume se da je Goran Jevtić to najupečatljivije iskoristio...). Jedina nevolja u vezi s ovom predstavom je sam kontekst u koji je dovedena: na Pozorju je delovala kao nekakav zalutali, mada neosporno šarmantni rođak iz nekog drugog filma. Tako je moralo biti Branislava Nušića (režija Egon Savin; Jugoslovensko dramsko pozorište) nije, naravno, tako dobra kao Ćeif, ali je u neku ruku još veći Savinov trijumf, jer je reditelj napravio vrlo gledljivu predstavu (sa antologijskom Anitom Mančić!) od jednog ipak ne baš sasvim nepravedno zaboravljenog Nušićevog (melo)dramskog teksta; zapravo, glavna je "vrlina" ovog komada u tome što će svaki iole osetljiviji gledalac, na sopstveni užas, prepoznati bezbrojne sličnosti između sadašnjeg "tranzicijskog morala" i onog koji je vredeo za vakta mitologizovane srbijanske građanske klase, za njenog zlatnog doba... Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića (režija Tomi Janežič; Atelje 212) relativno je radikalna primena rediteljskog metoda "rastavi komad na parčiće, pa ga sastavljaj ručno, da vidiš šta će da ispadne": Janežič dekonstruiše sam mehanizam pozorišne iluzije, istovremeno esejizirajući istoriju, sa njenim uvek-se-ponavljajućim krvavim ciklusima/cirkusima, a sve na podlozi kanonizovanog Simovićevog teksta. Ishod? Svakako nerešeno, e sad, da li 0:0 ili ipak 1:1, oko toga su mišljenja bila i ostala veoma podeljena i pre i posle Pozorja. Heroja nacije Ivana M. Lalića (režija Egon Savin; Pozorište "Toša Jovanović", Zrenjanin) vaš dolepotpisani izveštač sticajem preterano nezgodnih okolnosti nije uspeo da pogleda, zbog čega može samo da se duboko izvini i čitateljstvu i ekipi predstave... Tjah, vidimo se u Zrenjaninu.

RADOSNI TREŠ: Vlada je Kopicl načinio osvežavajući potez pozvavši dva vojvođanska mađarska ansambla. Predstava Urbi et orbi (režija Andraš Urban; tekst (uglavnom) Janoš Pilinski; Pozorište "Deže Kostolanji", Subotica) razorno je duhovita persiflaža "banalnih" i sitnih savremenih neuroza, savršeno precizno odigrana, teatarski beskrajno zavodljiva a opet nimalo populistička – svakako jedan od vrhova Pozorja. Rocky Horror Show (tekst Ričard O’ Brajen; režija Viktor Nađ; Novosadsko pozorište) ponajpre je komorni mjuzikl: publika je bukvalno zatočena u dušegupki male scene Novosadskog pozorišta, svi izlazi su zatvoreni, a sa scene ispod njih – kaogod iz paklenog grotla... – keze im se kreature jednog, nemojmo se lagati, sasvim treš i sasvim infantilnog frik-šoua, u koji ne treba na silu trpati silna "dublja" i metaforična značenja; ono što ovu predstavu, međutim, nesumnjivo krasi jeste očaravajuća igra tako malog, a tako neodoljivog ansambla Ujvideki sinhaza na čelu sa Aronom Balažom: oni ovaj besmisleni treš-predložak svojim scenskim savršenstvom uzdižu na hedonistički nivo Čiste Radosti. Da i ne govorimo o tome da je kostimografska gej-SM-bizar estetika zapravo mnogo subverzivnija i opasnija po stvar Javnog Morala od, recimo, Edipa u Korintu, mada ovde niko ne ostaje bez gaća... No, pre tog Edipa, Car Edip (Sofokle; režija Vida Ognjenović; Narodno pozorište, Beograd). Vida O. radikalno "modernizuje" ne samo odevanje antičkih junaka – u neku bezlično modernu, japijevsko-birokratsku konfekciju – nego i samog Edipa i ostale Sofoklove junake vodi i tumači na način koji nužno zaziva i šašolji sećanja na konkretne ljude i događaje iz savremene srpske političke istorije. Izazovan, koliko i opasan put: na njemu očas posla sklizneš sa ravni poželjne teatarske provokativnosti na "agitku" koja nam nametljivo bode oči onim što bismo dokonali i da nije tako eksplicitno. A Sofokla ko šta pita!

DOBRI TIRANIN: E sad, "Krugovi"; žiri je odnekud smatrao da je Edip u Korintu (Ivo Svetina; režija Ivica Buljan; Slovensko narodno gledališče, Ljubljana) najbolja predstava u ovoj selekciji, što je odluka u čiju ozbiljnost nikako ne uspevam da poverujem: da li je to moguće?! Radi se o jednom dozlaboga razvučenom, odocnelo avangardističkom poigravanju "edipalnom" tematikom iz, mož’ misliti, "novog" ugla: šta je Edip radio pre nego što je "postao Edip", u (para)roditeljskom korintskom domu? Isprazno-pompezan "poetski" tekst koji izobilno luči ravnodušnost i prenosi je na publiku, a ravnodušnost onda prerasta u smrtnu Dosadu. Dolgčas. Dolgcajt. Neki ljudi tamo na sceni se jure i deklamuju (dvojica se golih i zažvalave, wow), a vi sedite s druge strane zamišljene scenske rampe, utešeni mišlju da će i to jednom da prođe. I stvarno, prođe. A onda ga nagrade. Valjda zato što je prošlo. Pobojali se ljudi da neće, da ćemo ostati zatočeni u toj predstavi kao u "Anđelu uništenja".

Rez Marka Rejvenhila (režija Tomas Ostermajer; Šaubine, Berlin) bio je, predvidljivo, istinski vrhunac "Krugova". Okej, nije to tematsko-motivski nimalo inventivan komad (tu je Sveta Jovanov svakako u pravu), niti je jedan od Rejvenhilovih vrhunaca, ali ova je Ostermajerova predstava rasni primerak repertoarske produkcije visokog nivoa jednog vanserijskog pozorišta; za nijansu odveć apstraktno-metaforičnu priču o mehanicizmu egzistencije savremenog čoveka, o ispraznosti "porodičnih vrednosti", o (a)moralnoj tuposti koja se nikada, ili pak prekasno, ne zapita o smislu i opravdanju onoga što čini, svedena i promišljena režija te isto takva gluma uzdižu na ravan Doživljaja. Eh, još da je bilo para da nam sa Rezom dođe i druga predstava s kojom se Rez inače zajedno igra – recimo, da je Edip ostao u Korintu, da nije potezao čak do Novog Sada – gde bi nam bio kraj... Iz Slovačke nam, nakon sveštenika Tisoa, stiže još jedan mračni istorijski (anti)junak i još jedan Medeničin pun pogodak: Dr Gustav Husak (Vilijam Klimaček; režija Martin Čičvak; Divadlo Arena, Bratislava), "dobri tiranin" iz vremena sovjetske okupacije Čehoslovačke. Ovo je naizgled konvencionalan, no krajnje uzbudljiv teatar: autori i izvanredan glumački "trio Husaka" raščlanjuju jedan život i karijeru iz njih samih, vešto orkestrirajući narastanje Apsurda, ćorsokaka koji će jednog, hm, komunističkog idealistu, uz pomoć poneke slatke male izdaje, dovesti do "vrha", a zatim ga stropoštati u (zasluženi) istorijski prezir. Hej: zabavno a duboko! Edipe, gde si?!

Za ostatak "Krugova", posvećenih godini ‘68. i okolini, opet Nemci: 1977 (režija Štefan Kimig; Štatsteater Šaušpil Štutgart) vraća nas u eksplozivne nemačke sedamdesete, i čini to muzičko-teatarskim miksom i tekstualnim miš-mašom (u kojem dominira Hajner Miler) koji bi se svakog časa mogao raspasti u besmislu, ali se ipak održi do kraja, zahvaljujući paru izvanrednih glumica, i rediteljskom "osećaju za filing" koji minimalističkim sredstvima priziva klaustrofobiju jednog vremena. Ljubav 1968 (režija Aleksander Harim; Ernst Busch teatar, Berlin) ne igra u tako visokoj ligi: to je tek simpatično studentsko poigravanje motivima francuske studentske ‘68, brzo zaboravljiva replika na Sanjare Bernarda Bertolučija, ili tako nešto. Je li još nešto ostalo? Ah, da: u prologu Pozorja videli smo Klasnog Neprijatelja Najdžela Vilijamsa (režija Haris Pašović; East-West teatar, Sarajevo). Gledao sam kadgod inscenaciju ovog komada, ranih osamdesetih, u Mladinskom gledališču u Ljubljani ("Razredni sovražnik"), ostajući trajno fasciniran: bio je to punk, i bila je to ulica, i škola, i represija, i turobni socijalizam, i truli kapitalizam, i rasizam, i nasilje, i adrenalin... i sve to. I tekst i kontekst bili su sasvim na mestu... Pašović Vilijamsov tekst uzima samo kao predložak, seleći ga u današnje, posleratno, istraumatizovano Sarajevo, središte jedne države kojoj jedni ne daju da živi, a drugi je ne puštaju da umre. I to uglavnom funkcioniše, a opet, nisam siguran da sam razumeo – čemu? To jest, zar bi se bilo šta izgubilo da je ostalo kao u originalu? Bez obzira na to, Pašovićev Klasni neprijatelj nije za džaba potezao put iz Korin... pardon, iz Sarajeva!

Pedeset i treće Pozorje je okončano, a do pedeset i četvrtog... hm, ima dovoljno vremena da oni vidljivi šavovi nekako bolje zalegnu, valjda. A i ako ne bude tako, ništa strašno. Samo da Edip ostane kod kuće!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net