Portret savremenika - Barak Obama >

Tamnoputi Forest Gamp

"Pohađao sam neke od najboljih škola u Americi (privatna gimnazija u Honoluluu, Univerzitet Kolumbija na Menhetnu, pravni fakultet na Harvardu) i živeo u jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu. Oženjen sam crnkinjom kojom teče krv robova i robovlasnika. Imam braću, sestre, nećakinje i nećake, stričeve i rođake svih rasa i nijansi, koji su raštrkani na tri kontinenta, ali neću zaboraviti dok sam živ da na svetu nema nijedne druge zemlje osim ove gde je životna priča kao moja uopšte moguća"

Specijalno za "Vreme" iz Amerike

Da li zbog toga što je splet neverovatnih okolnosti i ukrštanja tuđih sudbina već dovoljno uticao na dobar deo njegovog detinjstva (pa i doprineo da uopšte ugleda svet), ili zbog nečeg drugog, tek Barak Obama, senator iz Ilinoisa, konačno i kandidat demokrata za ulazak u Belu kuću, ništa ne voli da prepušta slučaju. A mesta sa kojih šalje važne poruke bira sa posebnom pažnjom, i tu nikada nema nasumične simbolike.

Svoju kandidaturu za predsedničku utakmicu objavio je u Springfildu (prestonici države Ilinois, a ne postojbini Simpsonovih!), na stepenicama zgrade bivšeg senata ove države, današnjeg muzeja. Tim stepenicama se ka Beloj kući bezmalo vek i po ranije zaputio još jedan "mršavko iz Ilinoisa" i Obamin neskriveni uzor. Portret Abrahama Linkolna krasi njegovu kancelariju u Vašingtonu pored likova još dva senatorova politička junaka, Mahatme Gandija i Martina Lutera Kinga.

SIMBOLIČNI IZBOR: Kada ga je, nešto više od godinu dana kasnije, nakon pobeda u više od deset država, duhovna veza sa njegovim pastorom iz Čikaga, živopisnim ali gnevnim sveštenikom Džeremajom Rajtom, konačno primorala da progovori o rasnom pitanju, najbolnijoj temi savremene Amerike, temi koju je tokom kampanje dugo zaobilazio, a koja ga je kao senka pratila u stopu, Obama je opet napravio simboličan izbor. Senator od oca "crnog kao jama" i majke "bele kao mleko" odlučio je da se sa tom temom uhvati u koštac u Filadelfiji, i to baš preko puta zdanja u kome je pre više od 200 godina rođen američki ustav. Dok su očevi nacije odmeravali uzvišene reči o slobodi i ravnopravnosti, trgovina robljem nesmetano je tekla.

"Reči na pergamentu nisu bile dovoljne da roblje oslobode okova", podsetio je Obama svoje sunarodnike na činjenicu da reči nisu uvek dovoljne, makar bile upisane u dokumentu na koji je Amerika toliko ponosna. Taj problem je ostavljen drugim generacijama Amerikanaca da ga rešavaju. "Taj zadatak smo sebi postavili na početku ove kampanje", objavio je Obama, "da nastavimo dugački pohod onih koji su tim putem krenuli pre nas, pohod do pravednije, ravnopravnije, slobodnije, brižnije i prosperitetnije Amerike. Odlučio sam da se kandidujem za predsednika u ovom času naše istorije jer duboko u sebi verujem da izazove našeg vremena možemo rešiti samo zajedno, samo ako shvatimo da su naše životne priče možda različite, ali da su nam nade iste; da se razlikujemo, da nam je i poreklo različito, ali da svi želimo do istog odredišta – do bolje budućnosti za našu decu i unuke…"

Ako je govor koji je novopečeni senator održao u Bostonu pre četiri godine na demokratskoj konvenciji (na kojoj je njegova stranka nominovala Kerija) istrgao iz anonimnosti i naterao mnoge njegove kolege da mu konačno upamte ime, govor o rasnom pitanju iz Filadelfije ustoličio ga je kao velikog oratora. Tako otvoreno i iskreno o tom osetljivom pitanju pre njega su govorili još samo predsednici Kenedi i Linkoln. Umesto da produbi stare rane, Obama je pružio nadu u pomirenje, odbijajući da rasnu netrpeljivost u Americi svede samo na prvobitni greh robovlasništva, čiji je izdanak i njegova sopstvena supruga.

OBAMA, PRE NEGO "MAMA": Od trenutka kada je najavio učešće u predsedničkoj trci u Springfildu, preko govora u Filadelfiji, do pobedonosnog mitinga u Sent Polu, država Minesota, prošlo je dovoljno vremena da deca koja su se rodila na početku predsedničke kampanje prohodaju i progovore. (S obzirom na svu medijska pažnju koja je pratila ovu bespoštednu borbu, ne bi nas začudilo da su neka prvo naučila da kažu "Obama", pa tek onda "mama").

Iako mnogo manje bremenita istorijskom simbolikom od onih u Springfildu i Pensilvaniji, ni lokacija za Obamin pobedonosni miting nije izabrana slučajno. Kada se republikanci početkom septembra budu okupili na završnoj konvenciji u Areni X, kako je naziva u lokalno stanovništvo, a koju je Obama tog 3. juna doveo do usijanja, sedišta će sigurno biti još vruća. "Večeras obeležavamo kraj jedne istorijske etape i početak druge", poručio je Obama te večeri pred 17.000 oduševljenih pristalica, dok ih je bar još toliko ostalo napolju. Neki su ga čekali od ranog jutra, kako bi bili sigurni da će uspeti da uđu i lično prisustvuju trenutku kada se pravila istorija. Pride, i za Obamu možda važnije, ova arena je poprište usred države koja će na izborima u novembru takođe biti jedno od važnijih poprišta, bez obzira na to što je tokom preliminarnih izbora u njoj pobedio Obama. "Minesota je poznata po tome što ima 10.000 jezera", podseća senatorka iz ove države Ejmi Klobučar koja se svrstala uz Obamu pre nego što je ishod preliminarnih izbora postao poznat, "ali i država sa stotinak hiljada nezavisnih birača." Za naklonost ovakvih birača širom Amerike vodiće se odlučujuća bitka između Obame i njegovog rivala, republikanca Džona Mekejna.

Nije bilo davno, mada se tako čini, kada se u zabitima Ajove i Južne Karoline na njegovim skupovima okupljalo više radoznalaca nego obožavalaca. Tada im se obraćao sledećim rečima: "Ja sam Barak Obama, predsednički kandidat." Milioni Amerikanaca zaraženi "obamanijom" danas znaju da mu se žena zove Mišel, starija ćerka Malia a mlađa Saša. Obama se do sada već navikao na status rok zvezde i teško ga je namamiti u male prostore. Njegova harizma postala je proporcionalna veličini mase koja ga dočekuje. Nekoliko nedelja pre završetka ove epske borbe između njega i Hilari Klinton, na mitingu u Portlandu, država Oregon, govorio je pred oko 100.000 ljudi.

Pa, ipak, između njega i te ushićene mase kao da uvek lebdi neka distanca zbog koje senator pre liči na izrazito talentovanog glumca rođenog za uloge harizmatičnog političara. Ta distanca, međutim, ništa ne oduzima od njegove autentičnosti, koje su njegovi sunarodnici postali toliko gladni. Uz to, tokom poslednjih 16 meseci otkako traje kampanja, Obama nije sastavio ni dve nedelje u svom domu u Čikagu. Više sati je proveo na 10.000 metara od zemlje nego u sopstvenom krevetu, više pored obezbeđenja koje mu je dodelila država nego pored sopstvene žene i ćerki. "Vidite, ne želim da zvučim previše plemenito", pokušao je da objasni novinaru "Njujork tajmsa" koji ga prati tokom kampanje, "kada prvi put osvanete na naslovnoj strani magazina ‘Tajm’, kada vas dočekuju mase, sigurno vam ne ide loše, zar ne? Ali, ono što sam naučio o sebi jeste da taj površni sjaj sve manje hrani sujetu kako vreme odmiče."

Obama u svojim govorima često ističe da je njegova životna priča oličenje ostvarenja "američkog sna". Talenat da je ispriča doneo mu je milionsku zaradu – Obama je svoj životni put sažeo u dve autobiografske knjige. Prva, Snovi moga oca, govori o bolnom odrastanju bez oca, uz majku koja je prkosila svim konvencijama, o njenim roditeljima koji su pomagali u njegovom odgajanju, o životu na Havajima i Indoneziji, o potrazi za identitetom kao uporištem koje mu je neprekidno izmicalo. Druga knjiga, Odvažnost nade, govori o tome kako se kalio Obama kao političar, o idejama i uzorima koji ga pokreću, o njegovim pogledima na svet, ne samo u metaforičnom već i u bukvalnom smislu. O tome da postoji svet daleko izvan granica Amerike od koga je njegova zemlja zavisnija nego što sme sebi da prizna. O zabludama američke spoljne politike i o tome kako se politička klasa Vašingtona odrodila od građana i otela Ameriku od samih Amerikanaca.

Sin majke iz Kanzasa i oca Kenijca, koji su se sreli na časovima ruskog jezika na Havajima, Obama je deo detinjstva proveo uz indonežanskog očuha u Džakarti, gde su ga deca u školi zvala Beri, i manje se čudila njegovoj boji kože nego tome da je levak. Otac ih je napustio zbog studija ekonomije na Harvardu, kada je Barak imao dve godine, kao što je prethodno napustio trudnu ženu u Keniji da bi studirao na Havajima. Posle je napustio i drugu ženu Amerikanku koju je doveo u Keniju. Barak je jedno od osmoro dece koje je njegov otac imao sa četiri žene. Oca, koji je poginuo u Keniji u saobraćajnoj nesreći, sreo je još samo jednom kao dečak. S majčine strane ima polusestru Maju, iz njenog indonežanskog braka koji je nije trajno usrećio. To što je samohrana majka nije je, međutim, sprečilo da istovremeno radi i studira antropologiju koju je kasnije doktorirala (na temu doprinosa malih kovačkih radionica ruralnom razvoju na Javi). A to što su jedno vreme živeli u Indoneziji nije je sprečilo da svog sina upoznaje sa najboljim od najboljeg iz afro-američke kulture, bilo da je reč o muzici ili o govorima Martina Lutera Kinga.

U OBRNUTOM SMERU: Od svojih 47 godina života, Obama je samo 11 posvetio politici, premalo da bi se našao pred vratima Bele kuće po svim američkim standardima. Da je ostao na Havajima, ili na Istočnoj obali, Obama bi verovatno imao dobru karijeru profesora prava. No, suprotno nagonu njegovih predaka koji su u potrazi za ostvarenjem svojih snova grabili ka zapadu, Obama je obrnuo smer tipičan za ostvarenje američkog sna. Umesto na zapad, gonjen čudesnim političkim instinktom, Obama je za mesto svog političkog rođenja odabrao Čikago, "središte zemlje", koji je decenijama pre toga bio magnet za mnoge Afroamerikance željne slobode od ropstva i tiranije. (Otuda je Čikago dugo važio za prestonicu američkog bluza.)

Gledajući danas kako pokreće mase baršunastim glasom, sa ritmom koji je postao njegov zaštitni znak, malo ko bi poverovao da je svoje slušaoce, ne tako davno, umesto do ushićenja dovodio do ivice sna od dosade. Bilo je to pre osam godina, kada je naprasno odlučio da mesto u Senatu Ilinoisa zameni za mesto kongresmena u Vašingtonu. Okušao se protiv proslavljene političke zvezde afroameričke zajednice Čikaga, i izgubio. Sa manirima finog momka sa diplomama elitnih univerziteta u džepu bolje bi prošao na Istočnoj obali nego u južnom Čikagu. No, to iskustvo mu je bilo dragoceno, kao i sva prethodna. Obama, pokazalo se i u ovoj kampanji, vrlo je vešt i brzo uči. Obilazio je nedeljne mise u živopisnim crkvama južnog Čikaga gde se okupljala afroamerička zajednica, ali i mnogi liberalno nastrojeni beli intelektualci, posebno oni nastanjeni oko Čikaškog univerziteta. Tamo je naučio da govori lokalnim jezikom, u melodiji novog govora koji je prihvatio isprao je svoje visokoparne manire. Lokalna politika ga je ispekla, približio se zajednici s kojom tokom prve polovine života, uprkos boji kože, nije imao prilike ni da se srodi (ni na Havajima, ni u Indoneziji, ni na Harvardu). Te konce je pohvatao preko svoje žene Mišel, takođe sa diplomom pravnika sa Harvarda i diplomom sociologije sa jednako prestižnog Prinstona. Još važnije, u Čikagu je našao uporište, duhovno, emotivno i političko, za kojim je toliko dugo čeznuo. Nakon poraza na izborima za Kongres, nova šansa mu se pružila već naredne godine, kada je ostalo upražnjeno mesto u američkom Senatu, rezervisano za predstavnike iz Ilinoisa. Tu šansu je oberučke prihvatio i, uz "ludačku sreću", kako sam priznaje, i podršku političkih savetodavaca i mentora od kojih su mnogi i dan-danas uz njega, postao (tek) treći senator afričkog porekla. No, tu ne treba imati previše romantičnih iluzija. Za politički uspeh u Čikagu, i još za nekog ko je došao sa strane, potrebno je mnogo više od slatkorečivosti i "ludačke sreće", jer to je jedan od najprljavijih političkih terena Amerike. Obama, drugim rečima, za razliku od imidža koji ga prati svuda van Čikaga, nije nikakva zanesena naivčina, neki tamnoputi Forest Gamp.

"Pohađao sam neke od najboljih škola u Americi (privatna gimnazija u Honoluluu, Univerzitet Kolumbija na Menhetnu, pravni fakultet na Harvardu) i živeo u jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu. Oženjen sam crnkinjom kojom teče krv robova i robovlasnika. Imam braću, sestre, nećakinje i nećake, stričeve i rođake svih rasa i nijansi, koji su raštrkani na tri kontinenta, ali neću zaboraviti dok sam živ da na svetu nema nijedne druge zemlje osim ove gde je životna priča kao moja uopšte moguća."

Pre samo četiri godine Kerija su ismevali što govori francuski. Biće zanimljivo videti šta će republikanci i konzervativni komentatori sa Foksa imati da kažu na Obamin račun kada krenu da sastavljaju sve njegove porodične kockice, koje se protežu od Kine, gde mu živi polubrat Mark, do sela u Keniji nadomak Viktorijinih jezera, gde mu živi baba, a gde kokoške slobodno trče dvorištem. "Ja sam kao Roršahova mrlja", izjavio je jednom u šali Obama, jer u njemu Amerikanci mogu da vide ono što požele.

Tolika količina protivurečnosti nekoga bi odavno oterala u ludnicu, Obamu je oterala u politiku. Amerika, na njenu sreću i sreću ostatka sveta, nije ona od pre četiri godine. Sada kada se rešio Hilari Klinton, između njega i Bele kuće samo je jedna prepreka koja se zove Džon Mekejn. Ako i nju preskoči, čemu se nadaju milioni onih koji na ovim izborima nemaju pravo glasa, Obama će biti prvi američki lider kod koga "internacionalizam nije kredo", kako primećuje Majkl Ignatief, "već teče njegovim venama".


 

Komentari:

Vojislav Pejović, USA


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net