Kolektivni portret - Sveti Sinod >

Svi patrijarhovi episkopi

Mada se Crkva trudi da u javnosti održava sliku o svojoj jedinstvenosti, kao i svaka institucija tog tipa, jasno je da unutar Crkve postoje mnoge struje. Poznavaoci kažu da prevagu odnosi ona strana koja uspe da se približi patrijarhu ili da drži pod kontrolom rad Sinoda

Kada se pogleda zvaničan opis onoga što radi Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve (vidi okvir), moglo bi se pomisliti da se taj rad uglavnom odnosi na funkcije učenja i bogosluženja, administrativne i sudske aktivnosti. Međutim, čak i letimičan pogled na mnogobrojna saopštenja, kojima crkvena vlada sa javnošću uglavnom komunicira, dovoljan je da se shvati da je spisak aktivnosti Sinoda mnogo duži, i da se odnosi na gotovo svaki segment života, u kome crkva i te kako aktivno učestvuje.

Oglašavanja Sinoda u burnim predratnim i ratnim godinama često su bila takva da je teško bilo razabrati stav koji iza njih stoji. Međutim, kao što se pre rata bliskost sa Miloševićevom vlašću ipak videla, jasna je bila i podrška prekodrinskim ratnicima, iako ne postoji nijedan akt Sinoda kojim crkva poziva na rat. Posle Miloševićeve blokade Republike Srpske 1994. godine, Sveti sinod SPC-a izriče anatemu: "Neka je prokleto to što su vlade Srbije i Crne Gore uvele blokadu protiv krštene braće."

To još nije značilo da su odnosi između Miloševića i crkve bili potpuno prekinuti. Moglo bi se reći da je konačni kraj, posle mnogih uspona i padova, usledio posle apela Svetog sinoda juna 1999, jednog od onih kojima tumačenja nisu bila potrebna. Sveti sinod je tada, uz poziv "snagama koje zaposedaju Kosovo i Metohiju da, štiteći prava Albanaca i njihov povratak domovima, podjednako zaštite i Srpski narod i pripadnike drugih narodnosti koje žive na Kosovu i Metohiji", i apel Srbima "da ostanu na svojim vekovnim ognjištima i da ne napuštaju svoje svetinje", uputio još jednu poruku: "Suočeni s tragičnim položajem u kojem se našao sav naš narod... zahtevamo da aktuelni predsednik države i njegova vlada, u interesu naroda i za njegovo spasenje, podnesu ostavku, kako bi novi ljudi, prihvatljivi za domaću i međunarodnu javnost, kao Vlada narodnog spasa, preuzeli odgovornost za svoj narod i njegovu budućnost. "Reakcije su bile žestoke, patrijarh Pavle i Sinod su od strane vlasti optuženi da "učestvuju u hajci na legalno izabranu vlast, uz bok NATO ubica".

RAZMIMOILAŽENJA I UMOLJAVANJA: Kosovo je bilo i ostalo predmet najveće pažnje crkve. Često je mišljenje Sinoda bilo drugačije od mišljenja vlasti u Srbiji, kao u oktobru 2004, kada je Sinod poručio političarima u Srbiji da ne upućuju poziv Srbima na Kosovu i Metohiji da izađu na parlamentarne izbore sve dok se "ne dobiju verodostojne institucionalne garancije da će time obezbediti opstanak srpskog naroda i efikasnu zaštitu njegove imovine i crkvene i kulturne baštine". U bezbrojnim saopštenjima Sinod je apelovao na međunarodnu zajednicu i ljude koji je vode da "spreče Ahtisarija u njegovom opasnom naumu da se, u nečije ime, Srbiji, jednoj od starijih evropskih država, silom oduzme najdragoceniji deo njene teritorije". Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, Sveti sinod je nazvao taj postupak "aktom nasilja nad pravdom i pravom", i pozvao "episkopa raško-prizrenskog Artemija, njegovo sveštenstvo, monaštvo i sav kosovsko-metohijski srpski pravoslavni narod, da ostanu na svojim ognjištima i pri svojim svetinjama, čuvajući mir i pouzdanje u konačnu pobedu pravde Božije".

Mada je, bar na prvi pogled, politika prema Kosovu unutar crkve jedinstvena, baš na primeru Kosova se pokazalo da postoje velika razmimoilaženja između pojedinih članova Sinoda i episkopa Artemija. Još 9. jula 2004. Sveti sinod je podržao ideju vladike Artemija da treba pokrenuti tužbu pred Evropskim sudom u Strazburu protiv Nemačke, Italije, Francuske i Velike Britanije, zbog toga što je u njihovim zonama odgovornosti 17. i 18. marta 2004. spaljeno 35 verskih objekata. Međutim, posle nekoliko meseci je Sveti sinod doneo odluku kojom "umoljava vladiku Artemija da povuče tužbu".

Posle jednostranog proglašavanja nezavisnosti Kosova i odluke EU da pošalje svoju misiju na Kosovo, vladika Artemije je odlučio da prekine sve odnose sa "predstavnicima nelegitimne i nezakonite šiptarske vlasti Kosova i Metohije... sa predstavnicima misije EU i predstavnicima država koje su priznale nezavisnost Kosova". Dan posle saopštavanja ove odluke, 4. marta, sednica Svetog arhijerejskog sinoda održana je u Pećkoj patrijaršiji. Mitropolit Amfilohije je posle završetka sednice prokomentarisao i odluku episkopa Artemija rečima da "bez te komunikacije ne bi bio moguć ni opstanak našeg naroda, naših svetinja i svih onih koji žive u pokrajini". U odgovoru episkopa Artemija kaže se i da je Sveti sinod pod uticajem mitropolita Amfilohija učinio mnogobrojne pogrešne poteze i propuste.

ŽESTINA I UMERENOST: Dok je u saopštenjima Sinoda o Kosovu primetan ton kojim se pokušava da se na što mirniji i trezveniji način sagleda teška situacija, u nekim drugim prilikama, ni izbliza tako tragičnim, taj ton dostizao je mnogo veći nivo. Na primer, u oglašavanju Sinoda 2002. godine povodom nekih događaja (pokazalo se, potpuno benignih) u letnjim kampovima za mlade, koje je organizovalo Ministarstvo prosvete. "Ministri i vaspitači koji potkopavaju duhovne i moralne vrednosti svog naroda, a time i opšteljudske moralne vrednosti... ne samo da ne zaslužuju to časno ime, nego i gube pravo da ga dalje nose... U naše vreme, nažalost, dolazi do sklapanja braka između postkomunističkog ateizma i zapadnog kapitalističkog hedonizma. Iz takvog čudovišnog braka već počinju da se rađaju monstrumi i nakaze kakve čovečanstvo ne pamti u svojoj istoriji...", kaže se, između ostalog, u tadašnjem saopštenju Sinoda.

Ton nije bio ništa blaži ni kada se govorilo o borbi protiv "biološkog istrebljenja srpskog naroda". Sveti sinod je na Božić 1995. godine ženama koje se odlučuju na abortus zapretio da "kad izađu pred Svepravednog Sudiju, one majke koje nisu dozvolile svojoj deci da budu rođena, srešće tu decu gore i ona će ih tužno upitati: ‘Zašto ste nas ubile, zašto nas niste rodile?!’" Pred početak velikog uskršnjeg posta 2000. godine, Sveti sinod je sveštenstvo "umolio" da lekare i babice koji vrše abortuse "ne pripuštaju Svetoj tajni Pričešća i da ih liše prava na rezanje slavskog kolača" sve dok se ne pokaju.

U nekim drugim slučajevima, kada je javnost očekivala žestoku reakciju crkve i Sinoda, umerenosti je bilo mnogo više. Kada su podignute krivične prijave petorice dečaka u kojima optužuju vladiku vranjskog Pahomija za seksualno zlostavljanje, u saopštenju Svetog sinoda od 10. januara 2003. godine između ostalog se kaže: "...U svetlosti svoje etike i Strašnog suda na kome će svačije delo izaći na videlo, Crkva ne želi da skriva ili podržava bilo čiji greh, ali ono što ona zahteva jeste prethodno utvrđivanje istine i proveru bilo koje optužbe, pa i ove o kojoj je reč, bez obzira na to o kome je reč da bi se mogao doneti istinski sud i presuda." Zvanična tišina u crkvi propratila je oslobađajuću presudu vladici Pahomiju zbog zastarelosti postupka.

SINODKO JE KO: Mada se crkva trudi da u javnosti održava sliku o svojoj jedinstvenosti, kao i svaka institucija tog tipa, jasno je da unutar crkve postoje mnoge struje. Poznavaoci kažu da prevagu odnosi ona strana koja uspe da se približi patrijarhu ili da drži pod kontrolom rad Sinoda.

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SCP-a 2007. godine članovi Sinoda u novom sazivu su postali mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i episkop žički Hrizostom, pored episkopa bihaćko-petrovačkog Hrizostoma i episkopa mileševskog Filareta, koji su članovi od 2006. i kojima mandat ističe ove godine. Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle, predsedava Sinodom i Saborom.

Patrijarh Pavle rođen je 1914. u slavonskom selu Kućanci. Rano je ostao bez roditelja, odgajila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje. Njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd, gde najpre radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život. Zamonašio se 1946. godine. Posle postdiplomskih studija u Atini, izabran je 1957. za episkopa raško-prizrenskog. Brojni svedoci tvrde da je vodio svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovskih Srba, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. Posle 33 godine provedene na Kosovu, iz Prizrena se preselio u Beograd: 3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve.

Posle osamnaest godina koje je proveo na čelu SPC-a, malo je onih koji će osporiti da je patrijarh Pavle postao i ostao podjednako cenjen i među opozicijom i među vlastodršcima, i među vernima i među onima koji to nisu. Na to je sigurno najviše uticala izuzetna skromnost u privatnom životu i izuzetna skrušenost u javnim nastupima. I oni koji su ga kritikovali zbog nekih postupaka, i u crkvi i van nje, činili su to uz takvu dozu pristojnosti kakvu sigurno nema nijedna ličnost na srpskoj javnoj sceni.

Patrijarh Pavle se nalazi na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu od 14. novembra 2007. godine. Na predsedničkoj dužnosti zamenjuje ga najstariji po proizvodstvu mitropolit, član Sinoda, a to je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

Amfilohije Radović, čije je svetovno ime Risto, rođen je 7. januara 1938. godine u Barama Radovića u Donjoj Morači. Završio je Bogoslovski fakultet i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije u Bernu i Rimu. Doktorirao je u Grčkoj, gde se i zamonašio i služio kao sveštenik. Posle godinu dana provedenih na Svetoj gori, odlazi za profesora na Institut Sv. Sergija u Parizu, a od 1976. godine predaje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U maju 1985. izabran je za episkopa banatskog, a 1991. godine ustoličen je za mitropolita crnogorsko-primorskog.

Njegov uspon u crkvenoj hijerarhiji poklopio se sa burnim događanjima na Balkanu, u koje se aktivno uključio. Na ratištima je bio čest gost, velike nade polagao je u Republiku Srpsku. Naklonost prema vođama prekodrinskih Srba nije ni danas izgubio, na sahrani majke Radovana Karadžića poredio ju je sa majkom Jugovića i majkom Jevrosimom. Posle govora koji je održao na opelu ubijenom Zoranu Đinđiću, porodica ubijenog premijera i Vlada Srbije ogradile su se od njegovog posmrtnog slova. Mitropolit Amfilohije se sa svojim mnogobrojnim protivnicima često obračunavao rečima koje ne pristaju sveštenom licu. Zbog svega navedenog, za mnoge je iznenađenje što mnogi njegovi postupci posle proglašenja nezavisnosti Kosova pokazuju da je njegov pristup kosovskoj stvarnosti mnogo blaži od onog koji ima episkop Artemije.

Najkontroverzniji član u sadašnjem sastavu Svetog sinoda sigurno je episkop mileševski Filaret (Mićević). Rođen je 1947. godine u selu Borci kod Konjica, zamonašio se 1969. Bio je duhovnik Bogoslovije svetog Save i manastira Slanci, a kasnije nastojatelj zemunskog manastira svetog arhangela Gavrila. Svetsku slavu je stekao tokom rata u Hrvatskoj, slikajući se u mantiji sa puškomitraljezom na ramenu. Na televiziji je gostovao noseći lobanju žrtve koju su navodno ubili muslimani i sekiru kojom je žrtva ubijena. Godine 1998. ustoličen je za episkopa mileševskog. Pre izbora koji su održani 24. septembra 2000. godine, na Televizije Politika je izjavio: "Kao što čovek nema rezervno srce, nema rezervne oči, ja nemam rezervnog predsednika svog, nemam rezervne vlade svoje, ni otadžbine rezervne. I kao episkop mileševski, ne vidim drugu ličnost za predsednika Savezne Republike Jugoslavije osim Slobodana Miloševića." Zbog predizborne podrške Miloševiću na Saboru SPC-a se kasnije pokajao. U žiži pažnje javnosti bio je i povodom štrajka glađu na srpsko-crnogorskoj granici, koji je preduzeo jer mu crnogorske vlasti nisu dopustile da granicu pređe, zato što je bio na haškom spisku pomagača Radovana Karadžića.

Episkop žički Hrizostom (Stolić) rođen je 1939. u Rumi. Zamonašen je u manastiru Visoki Dečani, a posle toga je otišao u SAD, gde je završio bogoslovske studije u Ruskom manastiru u Džordanvilu pri Njujorškom univerzitetu. Potom je 19 godina živeo u Hilandaru, a dve godine je bio proteopistat – duhovni predsednik Svete gore. Za episkopa zapadnoameričkog izabran je 1988, a 1992. na tronu Banatske eparhije zamenio je vladiku Atanasija (Jevtića). Za episkopa žičkog izabran je 2003.

Epioskop žički je veliki protivnik uvođenja novih ličnih karti koje bi u sebi trebalo da imaju ugrađen čip. Na "Žičkom simposionu", održanom u Kraljevu uz njegov blagoslov, upozoreno je "da se iza celog projekta novih identifikacionih dokumenata krije najteži totalitarizam, potpuno suprotan hrišćanskom razumevanju sveta i života, i poguban za ljudsko dostojanstvo i slobodu kao najdragoceniji dar Boga ljudima...". Zbog primedbi koje su stizale od strane SPC-a, čip neće biti obavezan deo novih ličnih karti, već će biti stvar ličnog izbora.

Episkop bihaćko-petrovački Hrizostom (Jević) rođen je 1952. u Bosanskom Petrovcu. Bogosloviju je završio u manastiru Krki 1973. a zamonašen je dve godine ranije. Potom je službovao u eparhiji dalmatinskoj a bogoslovske studije završio je na Aristotelovom univerzitetu u Solunu 1980. Posle toga je radio kao profesor i vaspitač u bogosloviji u manastiru Krki. Za prvog episkopa novoosnovane eparhije bihaćko-petrovačke izabran je u maju 1991. U septembru je bio proteran sa teritorije svoje eparhije, gde se vraća u februaru 1996, posle primene Dejtonskog sporazuma. U intervjuu "Večernjim novostima" u martu 1996. ukazao je na pogubnost odbijanja zajedničkog života: "Republika Srpska lepo zvuči, ali čim se srpski narod odrekao Bosne i Hercegovine, odrekao se i svog nasleđa u njoj. Time je drugim narodima pružena prilika da se pred svetom predstave kao ekskluzivni zastupnici Bosne i Hercegovine, a srpski narod postao je maltene neprijatelj sopstvene zemlje."


 

Krug rada Sinoda

Kako piše na sajtu Srpske pravoslavne crkve, "Sveti Sinod se stara o širenju hrišćanske vere, rukovodi misijom, unapređuje crkvenu književnost i odobrava udžbenike, bira nastavničko i vaspitačko osoblje i stipendiste, bira urednike i upravlja službenim listom SPC i drugim zvaničnim izdanjima, rukovodi poslovima oko prevoda Svetog pisma, ocenjuje i odobrava izradu ikona, stara se o jednoobraznosti crkvenog pojanja... daje objašnjenja o bračnim propisima, vodi nadzor nad radom episkopa... Kao sudsko telo Sveti Sinod sudi u prvoj instanci međusobne nesuglasice episkopa, kanonske krivice episkopa..."

Crkvena vlada

Sveti arhijerejski sinod je najviša izvršna (upravna i nadzorna) kao i sudska vlast u svom delokrugu. Čine ga patrijarh, koji je i predsednik Sinoda, i četiri eparhijska arhijereja koji su članovi Sinoda. Članove Svetog arhijerejskog sinoda bira iz svoje sredine Sveti arhijerejski sabor, koji čine svi eparhijski arhijereji pod predsedništvom patrijarha, i to svake godine po dvojicu. Mandat članova Svetog arhijerejskog sinoda je dve godine. Biraju se za vreme redovnog prolećnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net