Nasilje u porodici >

Kazna je zakon

Kako smo došli do toga da zatvaramo i skrivamo žrtve porodičnog nasilja po sigurnim kućama, dok su nasilnici često slobodni i ne plaše se takoreći ničega. Zar ne bi trebalo da je obrnuto?

DA LI JE ZLOČIN MOGAO BITI SPREČEN: Suzana i Boban Mitić

Višestruki ubica Boban Mitić, iz sela Rataje kod Bujanovca, do trenutka zaključenja ovog broja "Vremena" (utorak uveče), još je u bekstvu. U noći 16. marta svirepo je ubio svoje dvoje dece, od po dve i tri godine, suprugu, taštu, i teško ranio četvorogodišnju ćerku svoje žene, dete iz njenog prvog braka. Prema zvaničnom policijskom izveštaju, motivi ubistva još nisu poznati, ali se pretpostavlja da Mitić nije mogao da preboli razvod braka, koji je bio zakazan za dan posle zločina, i odlazak žene i dece od kuće. Za razliku od tog izveštaja, komšije o Mitiću baš i ne govore kao o ucveljenom psihopati, nego kao o čoveku izrazito preke naravi: "Kada se on iznervira, žrtvu bije bez milosti." U Centru za socijalni rad u Vranju kažu kako su ubijena supruga Suzana i deca od oktobra prošle godine bili pod stalnim nadzorom ove ustanove, jer ih je suprug, odnosno otac, brutalno premlaćivao. U sigurnu kuću majka i deca su bili sklanjani dva puta, jednom i duže od dva meseca. Bežali su i kod Suzaninih roditelja, a Mitić im je tada pretio da će ih sve pobiti. Nepunih mesec dana pre ubistva suprugu je napao vilama, tada mu je određen pritvor i oduzet pištolj-automat "škorpion", ali on je kupio drugi. Sada, posle učinjenog zločina, ostaje pitanje da li je policija uopšte podnosila krivične prijave protiv Bobana Mitića zbog nasilja u porodici i torture nad Suzanom i decom. Ako jeste, gde su onda te prijave završile? Poznato je jedino da je Centar za socijalni rad u Vranju tražio od Opštinskog suda hitnu meru zaštite ugrožene porodice. Zahtev nije uvažen, a zašto, u javnosti se o tome ne govori. Kako bi se i govorilo kada do tragedije verovatno ne bi ni došlo da je Mitić gonjen i kažnjen, shodno Porodičnom zakonu i Krivičnom zakoniku Republike Srbije.

PRVE MERE: Da je sve bilo po pravu i da su hitne mere zaštite preduzete, Mitić bi na vreme bio lišen slobode, ili bi bio upućen na lečenje, ili bi mu bilo zabranjeno da prilazi žrtvi, ili nešto četvrto. "Kod tako teških slučajeva, kao u Bujanovcu, zaista se nikad ne zna kad će neko da počini ubistvo. Ali, moglo je biti sprečeno", kaže za "Vreme" Mirjam Radosavljević, rukovoditeljka Centra za socijalni rad u Lazarevcu. "To podrazumeva prepoznavanje visokog stepena rizika, krivičnu prijavu i meru zatvora. Imali smo i mi slučaj koji je slutio da će biti takav, ali odmah je završio na psihijatrijskom lečenju i na kazni zatvora. Čim je izašao počeo se ponašati još gore prema ženi i ponovo je završio u zatvoru."

Od trenutka stupanja na snagu Porodičnog zakona 2005. godine, najčešće izricane kazne protiv nasilja u porodici jesu kazna do jedne godine zatvora, ili uslovno na jednu do dve godine, ili obavezno lečenje. Prema ranijem istraživanju Beogradskog centra za ljudska prava, u opštinskim sudovima širom Srbije tokom 2006. zapravo i nije bilo podataka o težim oblicima nasilja za koje se mogu izreći i strože kazne zatvora. Jedva da su bile izrečene i mere zaštite, kao što je iseljenje iz stana, zabrana pristupa članu porodice, zabrana daljeg uznemiravanja... Zapravo, opšti utisak je da sud određuje veoma blage kazne za nasilje u porodici. Prema ovom istraživanju, tamo gde su moguće čak i višegodišnje kazne zatvora, počinilac dobije, na primer, nekoliko meseci, a u slučajevima kada je nekoliko meseci u zatvoru moguća kazna, osuđeni dobije uslovnu. "Borba protiv nasilja u porodici na Zapadu traje 20 do 30 godina, a mi je tek sad počinjemo. Proći će godine i godine dok se to ovde sasvim ne razvije", kaže Mirjam Radosavljević. "Nasilje ranije nije bilo vidljivo na ovaj način. Nismo imali ni zakon niti smo bili edukovani, morali smo prvo da naučimo da ga prepoznajemo. To što se ranije prijavljivalo vodilo se kao poremećeni porodični odnosi, i nismo ni pitali da li u tome ima nasilja. Bilo ga je isto kao i sada, ali nismo znali šta ćemo s tim, nismo znali šta dalje da preduzmemo."

Inače, pre donošenja Porodičnog zakona, dakle pre 2005, nije vođena čak ni evidencija o broju prijavljenih žrtava porodičnog nasilja. Ni nasilniku se zakonski ništa nije moglo: zbog toga što je pretukao ženu morao je eventualno da plati malu novčanu globu i to bi bilo sve. Tako je bilo donedavno, a danas već nasilnik za isto delo može završiti u zatvoru.

Međutim, kad smo kod zakona, daleko je sve od idealnog. Nedavno se na jednom "okruglom stolu" raspravljalo o nedostacima našeg zakonodavstva kada je reč o rodnoj ravnopravnosti, ili o nasilju nad ženama (a među nasilnicima u porodici 90 odsto je muškaraca), pa je tom prilikom, na primer, ukazano i na "šokantnu odredbu" da je za obljubu nemoćne osobe s invaliditetom kazna manja nego za zdravu žrtvu nasilja (!). Ili, kada smo još kod suda, prema priči iz jednog beogradskog centra za socijalni rad, za seksualno zlostavljanje dece počinilac (komšija) osuđen je na zatvor od godinu i po dana. Žrtve su dve sestre, devojčice od tri i četiri godine.

KAZNA JE LEK: "Godinu i po dana jeste mala kazna, ali do skora nije bila ni tolika", primećuje naša sagovornica. Na osnovu njenog iskustva u radu na porodičnom nasilju, koje je dalo dobre rezultate, saznajemo da se obično nakon prve kazne zatvora kod nasilnika rađa bunt, bes, raspoloženje tipa "samo da dođem kući, za sve ću se osvetiti". Međutim, nikad se tako ne dešava. Nasilnik se onda obično trudi da bude pažljiviji i da prikrije svoje nasilničko ponašanje, da to niko ne primeti. "Pošto i dalje bude pod našom lupom, čim primetimo da se ponaša isto vratimo ga u zatvor. Već posle druge kazne nasilnik zna da ne može činiti nasilje a da ne bude kažnjen." Zbog toga su represivne mere "zakon", tvrdi naša sagovornica: "Muškarci su obično iznenađeni. Njihovo nasilništvo dugo traje pa se pitaju šta se to sada događa pa moraju odgovarati ako urade isto ono što su radili godinama ranije. Strah da će biti kažnjeni barem ih jedno vreme primiri." Takođe, prisutna je i neprijatnost, osećaj stida, jer će zbog bilo čije prijave, makar i anonimne, njemu na vrata pokucati policija s ljudima iz Centra, a onda će komšiluk već znati zašto su došli. Zbog toga se muževi posle prijava za nasilje lakše odlučuju da sami dođu u Centar na razgovor.

Čest je slučaj, takođe, da se kod nasilja visokog stepena rizika sve dovede do suda, a nasilnik se najednom pretvori u najboljeg čoveka, upravo onakvog kakvog njegova žena priželjkuje. Skrušeno joj obeća da će ostati takav i žena se povuče. Posle mesec-dva, žena ponovo dolazi u Centar i kreće se iz početka. Generalno, tvrdi M. Radosavljević, žena želi da se njen muž promeni i da oni ostanu u braku. "Nedavno smo imali slučaj da žena nije ni smela da prijavi nasilje, nego nam je to prijavila škola. Njena deca su nasilje prijavila direktorki. Ta žena trpi dugogodišnju torturu, nezaposlena je, zaplašena i za sebe i za decu. On takođe ne radi, osim povremeno, alkoholičar je, došli su za vreme rata iz Bosne. Išli smo na to da njega odvedemo ili na lečenje ili u zatvor, a da njoj damo socijalnu pomoć za decu. Prvo je rekla odlično, a onda – neka, pustite da mu dam još jednu šansu. Iako je on već imao hiljadu šansi."

Prema iskustvu naše sagovornice, alkohol je inače redovni pratilac i najveći uzročnik porodičnih nedaća. Na drugom mestu je droga, zbog koje se najčešće zlostavljaju roditelji kako bi im se uzeo novac, a na trećem mestu je naprosto bolesna, nasilnička struktura ličnosti.

DOBRA PRAKSA: Prednost edukativnih projekata u vezi s nasiljem u porodici, Centar za socijalni rad u Lazarevcu iskoristio je na najbolji način. Na početku je prošao kroz "edukaciju savetovališta" Gradskog centra za socijalni rad, ušao u edukativne programe Autonomnog ženskog centra preko koga se povezao sa razvijenijim somborskim centrom koji mu je služio kao uzor u organizovanju. "Sad nas traže iz drugih centara", kaže M. Radosavljević. "Skoro smo imali slučaj da jedna baka sumnja na zeta da seksualno zlostavlja unuku. Sve je pokušala, svima je prijavila, sve upozorila, ali niko ništa. Nezgodno je što mi nemamo ovlašćenje da se bavimo slučajevima iz drugih opština. Naprosto, ima centara koji su zatvoreni i nisu zainteresovani da rade na pravi način. Država, opet, uglavnom radi na ponekom slučaju, ali ne radi studiozno sa svima onako kako treba."

"Lazarevački model" izrastao je iz projekta "Povežimo zajednicu" Autonomnog ženskog centra koji je obuhvatio pojedine opštine u Srbiji. "Specifični smo u odnosu na ostale", objašnjava Radosavljević, "zato što su ovde sve institucije zainteresovane i svi rade na problemu nasilja jednakim intenzitetom: policija, dom zdravlja, tužilaštvo, prekršajni organi, sud, što nije slučaj u drugim mestima. Nama je od velikog značaja što smo prošli edukaciju, eto, na primer, o konferenciji slučaja. U početku smo mislili da je to nešto komplikovano, ali sada se svi okupljamo, i predstavnici institucija i žrtva nasilja, oko jednog slučaja i raspravljamo šta uraditi da bi dalo dobre efekte. Takođe, ono što je ovde naročito dobro jeste što imamo policajca zaduženog samo za nasilje u porodici." Mirjam Radosavljević naglašava da je povezivanje institucija spor i težak proces, pogotovo ako se u policiji ili domu zdravlja na čelnim mestima nalaze ljudi koje problem nasilja u porodici uopšte ne zanima. Ni u samim centrima za socijalni rad nisu svi podjednako osetljivi na pojavu nasilja, a i nisu prošli bilo kakvu edukaciju o tome. Tako, dok se svuda ceo problem "ne osvesti", dok se pre svega policija i tužilaštvo ne primoraju na ozbiljnije kaznene mere, žrtve nasilja i dalje će biti sklanjane kod rođaka koje nasilnici napadaju, zatim u sigurne kuće kojima će nasilnici opet iz svoje obesti dosađivati, sve dok se jednog dana stvar tragično ne otrgne kontroli. A onda je i za kaznu kasno.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net