Na licu mesta >

Srbi južno od Ibra

Slike mutne budućnosti ljudi koji o svojim sudbinama odavno ne odlučuju sami, zatvoreni u nevidljive a teško prelazne granice. Slike potmulog straha, tuge, mržnje i rezignacije, pod teškom senkom nasilja, fizičkog i psihičkog, koje se na Kosovu već decenijama naizmenično čini i trpi

Burni događaji u severnom delu Mitrovice ne odjekuju glasno po ulicama srpske enklave u Orahovcu. U stvari, po tim ulicama ne odjekuje skoro nikakav zvuk. Gotovo su puste, po njima promiče malo ljudi. Većina kuća je prazna. U Orahovcu je ranije živelo 2000 Srba, sada ih je ostalo oko 400, u delu grada koji se nalazi na brdu. Preko krovova kuća, u dolini se vide zgrade u centru.

SRPSKE ENKLAVE NA KOSOVU: Prizren, Mušlikovo, Orahovac

ORAHOVAČKI KRUG ŠETNJE: Većina Srba radila je pre ratova u orahovačkim firmama, poput PKB-ovog pogona za proizvodnju vina. "Sve je prodato privatnicima, neki od bivših radnika dobili su neke sitne pare, ali ni sada te firme ne rade, nema posla ni za Albance", kaže jedan od meštana. Vinograde koji su ostali u albanskom delu niko ne obrađuje. "Pitao sam neke prijatelje Albance da ih oni rade, da ne propadnu, ali nisu smeli, da se ne bi pomislilo da imaju posla sa nama. Sada su već sasvim zarasli, ako ih ne obrađuješ par godina, gotovo je."

Na ogradi oko igrališta piše "Marakana", zidovi su okićeni grafitima "Kosovo je srpsko" i izbledelim predizbornim plakatima. Lokalni kablovski operater omogućava gledanje šest srpskih televizijskih programa, postoji i lokalni radio. Srbi imaju i ambulantu, a za teže slučajeve odlaze u bolnicu. Dva puta nedeljno saobraća autobus za Mitrovicu. "Idu ljudi i dole, u centar. Poneko ide do suda, pokušava da dobije zemlja nazad. Ide se i kolima. Pomoliš se Bogu pa ideš. Nekad ćute, nekad neko opsuje." Kažu da u poslednje vreme incidenata nema, ali je strah ostao. I zbog 17. marta 2004, kada je policija sprečila izgrede u Orahovcu, i zbog svega što se ranije dešavalo. "Obiđite i ovaj naš krug, da vidite koliki je." Orahovački krug za šetnju sastoji se od nekoliko ulica koje se završavaju na centralnom trgu. "Obiđemo ovuda nekoliko puta uveče, onda neko kaže: ‘Hajde da sednemo da pričamo.’ Ako imaš šta da radiš, nemaš vremena da pričaš. A ovde ima vremena koliko hoćeš."

Orahovački Srbi prate sve što se dešava sa Kosovom, sa prividnim mirom ispod koga se osećaju strepnja i nelagodnost. "Ostaćemo i dalje, kada smo do sada ostali. Šta bude biće. Moj stric je otišao kod dece u Niš, ali nije izdržao. Nije umro, presvisnuo je od tuge. Nema ovde kome ni da se proda, a neće ljudi ni da prodaju. Ranije je bilo otmica, paljevina, sada je mirno, i tako..."

Vesti se šire brzo, u srpskim zajednicama se zna za gotovo svaku prodaju. "Vi iz Lapljeg Sela ste najveći profiteri, najskuplje ste zemlju prodali, a kralj vam je poklonio."

"Nismo mi, nego oni iz Čaglavice." "Podelili su se ljudi i zbog plata, jedni dobijaju sada duplo, valjda prosveta i lekari, neki iz drugih firmi samo minimalac preko biroa rada."

Zoran je u KPS-u (Kosovska policijska služba) od 2002, do 1999. je radio u firmi u Orahovcu. "Bio sam ovde dve godine, sada sam u Hoči. Nemam problema sa kolegama, nekoliko puta su me oni zaštitili kada je neka gomila krenula na mene, dole u gradu." Dok šetaju zajedno, policajci razmenjuju opore šale – Kako ono kažu kod vas, beše učka, sada je špka (kosovski zaštitni korpus).

Srpska i romska enklava u Orahovcu naslonjene su jedna na drugu, ali se dve zajednice ne mešaju mnogo, mada su u sličnoj situaciji. "Njih se mnogo ovde vraća iz Srbije, gde su ranije otišli. Često ih tuku kada odu dole u grad, a oni se ionako razlikuju." Nevidljiva granica između srpskog i albanskog dela u Orahovcu prepoznaje se po tablama na kojima su nazivi ulica: kada ćirilične natpise smene table na albanskom, ta granica je pređena.

ŽIVOT, KAP PO KAP: Mukli mir, sličan orahovačkom, vlada i u Mušlikovu, selu u Sredačkoj župi. U Mušlikovu je ostalo oko 70 Srba. Većinu stanovništva i u selu i u Sredačkoj župi, na obroncima Šare, čine Bošnjaci. Deca u selu u razgovoru koriste i srpske, i albanske i makedonske reči. U Mušlikovu su ostali mahom stariji ljudi. Golim okom se vidi oronulost ljudi, ulica, kuća. "Od čega živim? Prosvetni radnik sam u penziji, 42 godine staža, dobijam 40 evra, kao i svi koji su stariji od 65 godina, neku penziju. Zemlju više ne mogu da radim, žena mi je bolesna." Starija žena kaže da silazi do Prizrena na pijacu, ponekad u prevozu pomognu i vozila KFOR-a. Mlađi su uglavnom u Srbiji.

"Ja nemam možda pravo da pričam kako je sada ovde, živim u Srbiji već 20 godina, ali vidite i sami. Tu su mi otac i majka, stari su i bolesni, ali neće odavde, dođem ponekad da pomognem. Kada nema dece i mladih, čemu se nadati?" Naizgled u šali, razmenjuju se pitanja ko je od koga dobio pomoć, ko se opario, ko je na vreme pobegao, ko je ostao... U pola glasa neko pomene kako se ni pomoć ne deli jednako, nego kako se ko snađe. Pod teškim teretom neizrečenih briga, čini se da život ne teče nego curi, kap po kap. Sve vesti se pažljivo prate, ali niko ne želi da mnogo priča o budućnosti: "Ostajemo ovde, biće šta bude, otkud znamo."

Do Prizrena se iz Mušlikova stiže kanjonom reke Bistrice. U dolini reke je i manastir svetog Arhanđela, valjda jedini manastir na svetu oko koga je izgrađena vojna baza, u kojoj 650 vojnika KFOR-a čuva tri kaluđera. Baza je napravljena posle nemira 17. marta 2004. godine, kada je manastir zapaljen. Uz obale reke bliže Prizrenu ređaju se novi restorani i vikendice koje se ubrzano grade. Najbizarniji je sigurno restoran koji se zove "Bela kuća", smanjena kopija vašingtonske Bele kuće.

ŽIVOT U RESTRIKCIJAMA: Agregatom protiv mraka

"WE NEED YOU, NOW": Obale Bistrice u centru Prizrena okićene su kafićima i restoranima. Mnogo je moderno obučenih devojaka, mladića sa minđušama u ušima. Keče i šalvare, koje mnogi doživljavaju još uvek kao simbol Kosova, po gradovima se retko viđaju. Mladi odlaze u inostranstvo u velikom broju, posla je malo za bilo koga. Kažu da su u gradskom životu problemi alkohol, droga, prostitucija, povećan je broj razvoda. Na Šedrvanu, u centru Prizrena, česti su obračuni oružjem. Pre oko mesec dana su u takvom obračunu ubijena trojica ljudi.

Mirno, sunčano popodne delovalo bi idilično da iznad uzavrelog korzoa i kafića ne izviruje senka spaljene prizrenske Bogoslovije. Nad Bistricu se nadvija i brdo na kome su ostaci tvrđave Kaljaje, sa koga puca sjajan pogled na čitav grad i snežne vrhove Paštrika i Šare. Na obroncima brda, pored ulica koje vode do vrha, poput kostura zloslutno štrče ostaci spaljenih kuća, ograđeni bodljikavom žicom i zarasli u šiblje. Tu je ranije živelo najviše Srba, neke kuće su spaljene 1999, većina 17. marta 2004. Na padini brda je u zelenilo ušuškana crkva u kojoj se nalaze samo vojnici KFOR-a i u koju posetiocima ulaz nije dozvoljen. Srba u Prizrenu skoro da više nema, kažu da ih je ostalo desetak, uglavnom starih i bolesnih.

Ono što upada u oči pored puteva na Kosovu je gradnja. Bezbroj je novih kuća, većinom neomalterisanih, hala, restorana, hotela i motela. Gradi se grozničavo, na svakom koraku, bez mnogo plana. Veliki broj objekata gradi se na zemljištu koje pripada Srbima, neki podaci kažu da je u toku 28.000 sudskih postupaka oko vraćanja imovine. Mnogo je zastava, mahom albanskih, kosovske su retke, utopljene u američke, nemačke, zastave NATO-a i EU. Bilbordi sa predizbornim porukama su već izbledeli, novi su oni sa likom Ramuša Haradinaja na kojima piše: "We need you, now". Na kosovskim putevima brzo se smenjuju mreže mobilne telefonije, kosovski Vodafon, srpski Telekom i Telenor, albanska, crnogorska, makedonska mreža.

MUTNA SLIKA: Ulice Prištine su uglavnom sređene, blistaju nazivi novih firmi i živo obojene fasade novih zgrada. Zvuk prištinske noći, uz huk grada, muziku i žagor mladih na ulicama, čini i zvuk agregata čije brujanje počinje u trenutku kada nestane struje. Uz albanski, na ulicama i kafićima čuju se i engleski, nemački, francuski jezik. "Može se i srpski pričati, ne baš svuda, malo je popustilo... Dolazim iz okoline da radim u Prištini, ima nas još, ali nema tu stalnog života dok nema škola, fakulteta, puno ljudi. Problem je što nam deca nisu osposobljena za život jer su nedovoljno obrazovana, šta će posle za posao. Sin mi ide u Mitrovicu u školu, od pet-šest časova svako malo imaju po dva-tri, a i to..."

Dok iza leđa ostaju svetla graničnog prelaza Merdare, vraćaju se slike u mnogo čemu apsurdne kosovske svakodnevice. Slike ogromne albanske zastave koja je gotovo pokrila krov naherene udžerice u Prizrenu i natpisa "Kosovo je Srbija" na zidu slične kuće u Orahovcu. Slike mutne budućnosti ljudi koji o svojim sudbinama odavno ne odlučuju sami, zatvoreni u nevidljive a teško prelazne granice. Slike potmulog straha, tuge, mržnje i rezignacije, pod teškom senkom nasilja, fizičkog i psihičkog, koje se na Kosovu već decenijama naizmenično čini i trpi.


 

Štrpce

Na kontrolnom punktu KFOR-a ispred Štrpca opet se smenjuju svetovi. Posle spomenika palim borcima UČK i kuća okićenih albanskim zastavama, dolazi srpsko groblje, crkva sa srpskom zastavom. Nestvarno lepa Brezovica je pod devičanskim, netaknutim snegom. Hotel u čijoj portirnici ipak neko sedi sablasno je pust. Nema grejanja, nema ljudi, ski-liftovi miruju pod debelim naslagama leda. Čak i da gostiju ima, ski-liftovi bi se teško pokrenuli, jer struja dolazi svega nekoliko sati dnevno.

U petak 21. marta, predstavnici Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije bili su u Štrpcu. Cilj posete bio je upoznavanje čelnika tih organizacija sa problemima Srba na Kosovu, u okviru programa obilaska srpskih enklava i promovisanja projekta uspostavljanja dijaloga između Srba i Albanaca na Kosovu. Dok su predstavnici Helsinškog odbora izlazili iz restorana "Luboten" u Štrpcu, ispred restorana ih je čekalo pedesetak ljudi koji su ih zasuli jajima i grudvama, uvredama i psovkama. Neke informacije kažu da je dolazak predstavnika Helsinškog odbora bio tog jutra najavljen plakatima koji su bili izlepljeni po Štrpcu, u organizaciji predstavnika lokalnog odbora Srpske radikalne stranke. Predsednik tog odbora Zvonko Mihajlović je kasnije u izjavama za neke medije tvrdio da je okupljanje bilo spontano.

Događaj je bio težak i mučan, kao i svaki put kada se prisustvuje izlivu gneva i mržnje, pre svega za one na koje su taj gnev i mržnja sručeni, ali teško da takve stvari donose olakšanje i onima koji ih rade.

"Ne ljutite se na one ljude. Dobro smo ikako normalni šta smo sve preživeli", u pola glasa mi je kasnije rekao policajac KPS-a, čija je uniforma takođe bila umazana jajima. "Sve je smešano u ljudima. U drugoj prilici bi vam ti isti ljudi platili piće u kafani i dali poslednje parče hleba. Svi ovde dođu i odu, a mi ostajemo da živimo. Kako, valjda ste videli."

Brojevi

Štrpce je administrativni centar Opštine Štrpce, koja obuhvata severoistočni deo Šar-planine i Sirinićku župu. Prema procenama OEBS-a, mesto Štrpce ima 13.633 stanovnika. Prema podacima sa popisa iz 2001. godine Srba je bilo 66,7 odsto, Albanaca 33,83. Sredačka župa smeštena je odmah uz Sirinićku župu. Reč je o kotlini između Prizrena i planine Brezovice. U Sredačkoj župi najvećim delom žive Bošnjaci i mali broj Srba.

Orahovac se nalazi u blizini Prizrena. Srpska enklava u Orahovcu ima 1100 stanovnika. Njih 400 živi u gradu, a ostalih 700 u selu Velika Hoča, koje se nalazi četiri kilometra od Orahovca.

Prizren je u južnoj Metohiji, u podnožju Šar-planine, u blizini granice sa Makedonijom i Albanijom. Prema procenama iz 2002. godine, grad ima 221.374 stanovnika. U Prizrenu je 1991. godine bilo 75,6 odsto Albanaca, 11,1 odsto Bošnjaka, 6,2 Srba i 4,1 Turaka. U 2002. godini Albanci su činili 81,6 procenata stanovništva, Bošnjaci 9,6, Turci 6,4, a Romi 2,3. Srba je bilo 0,09 odsto.

Popisom iz 1981. godine utvrđeno je da Priština ima 108.083 stanovnika. Većinu od 70 odsto činili su Albanci. Srba i Crnogoraca bilo je oko 19 odsto, Roma pet odsto i Muslimana dva odsto. Prema procenama OEBS-a iz 2004. godine, od 254.021 stanovnika na teritoriji Prištine Albanci čine 98 procenata.

Tačan broj srpskih enklava na Kosovu i Metohiji teško je utvrditi. Ova informacija ne postoji ni na jednom od zvaničnih sajtova državnih organa od kojih bi se očekivalo da je imaju. U Ministarstvu za Kosovo i Metohiju uputili su nas na svoju kancelariju u severnoj Kosovskoj Mitrovici, ali nam je i tamo rečeno da ne znaju koliko na Kosovu ima srpskih enklava. Slično je i sa brojem Srba na KiM. Zvaničnih podataka nema, a prema nezvaničnim procenama, njih je oko 200.000.

Jovana Gligorijević


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net