Intervju – Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije >

Budućnost počinje 11. maja

Vlada Vojislava Koštunice je, napravila diskontinuitet s Đinđićevom politikom i potpuni kontinuitet s politikom Slobodana Miloševića i cilj LDP-a je da se to promeni vraćanjem na put koji je od 2001. do 2003. godine trasirao Zoran Đinđić, kaže lider LDP-a Čedomir Jovanović u razgovoru za "Vreme"

"VREME": Što LDP očekuje od parlamentarnih izbora i što će za konačni rezultat značiti činjenica da demokratske snage ne idu u "jednoj koloni"?

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Mislim da nema razloga da pred sobom imamo neku dilemu. Bili smo spremni na dogovor, ali ne toliko oko zajedničkog nastupa na izborima, koliko oko poslova koji se u Srbiji moraju uraditi, koji su preduslov za stvaranje ne samo nove vlade nego i novog optimizma.

Na to smo spremni i dalje, svesni da su ovo izbori koji moraju da suštinski reformišu zemlju, koji ne treba da rezultiraju samo novom vladom, ministrima i premijerom, nego i novim sistemom vrednosti koji bi našem društvu omogućio konkretnu, vrlo jasnu i brzu evropsku budućnost.

A oni kojima ta svest, u ovom trenutku fali, moraju da znaju da danas u Srbiji postoje samo tri stranke koje mogu da idu same na izbore – to su DS, SRS i LDP. Drugim rečima, mi ćemo 12. maja biti tu, kako god na izbore da izađemo. A ako izađemo sami, to će značiti da smo doneli odluku koja čuva čast ove zemlje, jer sa nama u kampanji, ta kampanja zaista postaje drugačija. Da smo doneli odluku koja vraća mir u LDP, jer radimo ono zbog čega postojimo. Da smo doneli odluku koja čini naše temelje čvršćim. Ono što danas radimo, u vremenu koje je pred nama, već u maju, treba da napravi i temelj zemlje, temelj društva, temelj vremena kome pripadamo. Ne plašimo se tog zadatka i spremni smo da gradimo tamo gde drugi ne smeju – na ovoj praznini koja poništava život. Spremni smo, jer oni koji danas Srbijom vladaju ne mogu ništa da stvore, niti imaju snage da onom što je nekada stvoreno daju bilo kakav smisao.

I nikada mirnije nismo ulazili u predizbornu kampanju, u koju krećemo ove subote u podne, nikada. I nikada nismo bili sigurniji da radimo pravu stvar. Naše učešće u ovoj kampanji je, na kraju krajeva, nešto što mora da se uradi, to je dug prema zemlji koju mi vidimo drugačijom od onoga što ona predstavlja za njenu vlast."

Predsjednik DS-a Boris Tadić je u nekoliko navrata posljednjih dana u isti košs kime nikako neće u koaliciju prije izborastavio radikale, socijaliste i LDP, čak je i DSS-u ostavio otvorena vrata "ako se vrati na evropski put" za eventualnu postizbornu koaliciju.

Čudan je taj odnos Borisa Tadića prema LDP-u. On je vrlo konfuzan, ali ga valjda, bar donekle, opravdava i to što je konfuzno i vreme u kojem danas živimo. S druge strane, mi nemamo, niti ćemo ikada imati ličan odnos prema Borisu Tadiću. On je za nas predsednik, politička funkcija i odgovornost koja ide uz tu funkciju, i to jasno odvajamo od bilo čega ličnog. I mi zato moramo zauzeti jasne stavove prema političkim rezultatima, a ne prema simbolima ili onome što bi mi želeli da prepoznamo kao simbol. Uostalom, niko nije više podržavao DS u njegovoj nameri da smeni Koštunicu i niko nije manje želeo da smeni Koštunicu od tog Da. Zbog toga mi danas imamo pravo da postavimo pitanje političkog rezultata predsednika koji od građana traži novu podršku.

Predsjednik Boris Tadić kaže da mu niste dali podršku u drugom krugu predsjedničkih izbora. Da li je vaš izlazak na biralište u 9.30 te nedjelje ipak značio podršku? Ili stekao što je on ustvrdio u jednoj emisijisvoj glas dali Nikoliću?

Već sam odgovorio na to pitanje – glasao sam za Borisa Tadića. Ja i dva miliona i tri stotine hiljada ljudi tog dana je, na taj način, preuzelo odgovornost za sudbinu zemlje. Boris Tadić nas je, uostalom, i pozvao da to uradimo, pozvao nas je da odbranimo zemlju od radikala i neevropske budućnosti.

I lično, užasno mi je žao što se ispostavilo da je taj poziv bio kao iz one basne o čobaninu koji stalno viče "Vuk! Vuk! Vuk!". Kada smo dotrčali, ispostavilo se ne da nema vuka, nego da je čobanin otišao na sigurno, u Rumuniju, a da je vuka postavio za kopredsednika, i prepustio mu stado na čuvanje.

To je ono što smeta. Nije odgovornost na narodu, nego na političarima. I ne možeš stalno da zoveš narod da reši nešto što ti ne umeš ili se ne usuđuješ.

Ne želimo da imamo takve ishode na kraju naših politika. I zato se mi, bez obzira na sve, na ovim izborima nećemo baviti Borisom Tadićem, nego onim slabostima koje su toliko ukorenjene u našim institucijama. I nećemo dozvoliti da ta rasprostranjena nesposobnost uništava naše živote, da uništava naše susede, da nam se dogodi da i sutra imamo vladu koja podseća na Predsedništvo SFRJ devedesetih godina. Sastaju se da ne odluče. Ili, pet meseci prave vladu, a onda je za tri meseca sruše.

Za taj deo, da se nešto slično ne dogodi, ovaj put ćemo mi biti odgovorni, biće odgovoran LDP, i sasvim je sigurno da mi od naše odgovornosti nećemo pobeći. Prihvatićemo je.

To znači da je LDP spreman nakon izbora ući u demokratsku vladu s DS-om?

Mi se toga ne plašimo. Ali, neka se ne plaše ni oni nas. Neka se ne plaše, ali i neka budu svesni činjenice da će posle 12. maja Srbija biti drugačija zemlja. Promenićemo je i njih ćemo promeniti u tim promenama!

Nećemo dozvoliti da društvo, koje mi danas pokušavamo da osvestimo, ostane bez plana, bez vizije, da bude opterećeno frazama. Da želi da ide u Evropu, ali ne želi da pogleda na kojim temeljima je ta Evropa nastala.

Da bude toliko nefer samo prema sebi koliko je ovo naše?! Da se ne obazire pred činjenicom da je ovo zemlja u kojoj mladi ne vide svoju budućnost? Da bude tako beskrupulozno i nezainteresovano pred činjenicom da smo lideri samo na crnim listama: najveća korupcija, najveći kriminal, najnekvalitetnije obrazovanje, zdravstvo.

Da nas, sve vreme zavarava nekakvim ofanzivama koje državni organi sprovode poslednjih nekoliko godina. I da nam rezultate tih ofanziva serviraju kao opravdanje za neuspeh. Sve će kao da bude bolje ako uhapse Džajića! To je ono što mi nećemo dozvoliti. Nema pomirenja između onoga što je nepomirljivo. Nema stavljanja znaka jednakosti između 5. oktobra i 12. marta, između dželata i žrtve, nema guranja stvari pod tepih, nego raščišćavanja odnosa.

I, na kraju, jasno je da evropske politike u Srbiji nema bez LDP-a i mi ćemo, kao što smo to činili i do sada, biti odlučni čuvari evropskih vrednosti u Srbiji i borci za afirmaciju tih istih vrednosti. I zato ćemo tražiti da se, posle 11. maja, jasno opiše politika koja je uništila Srbiju, da se otvoreno razgovara o greškama, i da se, posle svega toga, napravi dogovor i sa građanima i sa strankama, o sprovođenju te nove, evropske politike.

I to ne deklarativne, nego politike sa rezultatima.

Što je minimum ispod kojega LDP nakon izbora neće ići da bi ušao u vladu ili je podržao u parlamentu?

Nema takve zemlje u svetu u kojoj ima toliko negativnih vrednosti kao što je ova naša. Ako si najgori, onda si nam potreban. Delinkvent, budi ministar policije, najgori sudija, budi ministar pravde, najnesposobniji političar, budi predsednik vlade, daćemo ti još jedan mandat.

I sve oko nas je imitacija: i demokratija i društvo i Srbija i društveni odnosi, sve to je bez sadržaja i to je tako od kada znamo jedni druge. I to je tako od kada postoji ova zemlja, dvesta godina se ona stvara i gde je danas? Gde su naše građanke, gde su naši građani, gde su naše vrednosti? Sve je neizvesno, ali nikada nije bilo očiglednije da postoji ta jedna istina. Na tu istinu mi imamo pravo. Za tu istinu se ja borim, istinu koja svakom čoveku u ovoj zemlji pruža tu veliku mogućnost, da kaže da njegov život vredi onoliko koliko vredi on sam u njemu. To je Evropa koju mi moramo stvoriti. Do te Evrope se ne stiže koferima, do te Evrope se ne stiže paragrafima, ni sporazumima, ona se stvara tako što se moramo dogovoriti oko posla koji moramo zajedno da uradimo. Ja želim da vidim tu Evropu u svom životu kao rezultat moga rada i mojih vrednosti, kao rezultat rada moje porodice i vrednosti moje porodice, mojih prijatelja i njihove vrednosti.

Tačno je da je Srbija danas podeljena. Užasne su podele među nama. Tačno je da smo mi na jednoj strani, a na drugoj skoro sve druge stranke, bivši ministri, poslanici, bivši premijer, neki put i predsednik.

Ali to nije mera vrednosti onoga na čemu mi insistiramo, to nije mera kvaliteta o kojem mi govorimo. Nikada nismo bili takva većina. I nikada nam nisu rekli da imamo pravo da radimo ono što želimo da radimo. Kada nas je Milošević potapšao po ramenima? Kada je Koštunica rekao: "Da, pogrešio sam, bili ste u pravu?" Da li danas imamo privilegiju da kažemo da smo srećni zbog toga što je Srbija u kojoj živimo onakva kakvom smo je najavljivali pred januarske izbore 2007. godine? Ne, nemamo. Naš zadatak je da stisnemo svakom čoveku u ovoj zemlji ruku i da sa njim napravimo taj prvi korak. Srbija konačno mora postati zemlja u kojoj će se razdvojiti rad od nerada, istina od neistine, poštenje od nepoštenja, pravda od nepravde. Takvu Srbiju želimo.

I ako pričamo o minimumu, to je minimum. Voleti Srbiju, ali znati da se ljubav prema njoj ne ispoljava isključivo tako što će se uništiti sopstveni život.

Kako vidite rješenje kosovskog problema i uvjeta u kojima danas žive tamošnji Srbi?

Kosovo je tragičan poraz i to je istina koju mi nećemo zaobilaziti. U ovoj kampanji moramo proširiti krug onih ljudi koji su spremni, ne da se pomire sa istinom, nego da je ovog trenutka prihvate, jer je to preduslov da promene svoje živote. Kada govorimo o Kosovu, onda moramo imati snage da kažemo da mi nećemo dokazati kako je Kosovo Srbija tako što ćemo našu budućnost učiniti crnom, kako je crna kosovska sadašnjost i prošlost. Mi mislimo da je pošteno govoriti o ljudima i starati se o ljudima. Mi ne smemo ćutati pred predstavnicima politike koja oduzima pravo srpskoj zajednici na Kosovu da ostane tamo da živi. Kada pogledamo danas te naše institucije, onda ćemo videti da u njima još uvek caruju one vrednosti i predrasude koje svoju inspiraciju pronalaze na našoj nacionalnoj tragediji, onim našim nesrećama, ratovima, podelom na Kosovu, na kraju, koje su od nas napravili građane drugog reda ujedinjene Evrope, koji to – što je najveća tragedija – čak ni ne vide kao opomenu. Naprotiv, oni u tome vide dokaz da ni danas ne treba menjati odnos prema svetu. A mi ne možemo da odemo u Evropu. Evropa se stvara ovde, ona se stvara u Beogradu, ona se stvara drugačijim odnosom prema onome što mora biti drugačije ako želimo da budemo deo moderne porodice evropskih zemalja.

Da li će ovi izbori, kao što mnogi ovih dana upozoravaju, zaista biti referendum za evropsku Srbiju ili Srbiju u izolaciji?

Nema velikih reči u ovoj priči. Ovde je reč o prioritetima. Da li ćemo da otvorimo prostor za mlade ljude. Da li ćemo da promenimo položaj žena. Da li ćemo da se setimo svih onih građana koji su žrtve užasnih pritisaka samo zbog toga što su od nas drugačiji. Da li ćemo da kažemo da je normalna zemlja u kojoj morate da tražite dozvolu ako hoćete nekoga da volite, a nikoga ne trebate da pitate ako želite nekoga da ubijete. Da li će, posle ovih izbora, onaj ko ubije pet ili deset hiljada ljudi dobiti orden narodnog heroja i biti proglašen za uzor kojem naša deca treba da se dive. Da li ćeš biti grešan kad nekog voliš; grešan si kad nekog mrziš.

O tome je reč na ovim izborima. I posle njih moramo zajedno da pošaljemo poruku i onim institucijama bez kojih nema normalnog društva, bez kojih nema normalne Srbije. Moramo da kažemo da nismo protiv tradicije, ali tradicija ne može biti zamena za nepostojanje savremenih vrednosti. Divno je to što mi imamo crkvu, ali ta crkva treba da dokazuje vrednost neke prošlosti, a mi u sadašnjosti moramo da damo izraz nekih novih vrednosti. Koje su to vrednosti? Da li je to kajmak, da li je to ajvar? Ne, hvala lepo, to su naše bake uradile za nas, daj pokažite nam kajmak XXI veka, pa da ga pravimo zajedno sa vama.

Posle ovih izbora moramo da pristupimo i ustavnim reformama, zato što, ako se krade društvo na Ustavu, onda se društvo gradi na laži i lopovluku.

I na kraju, ovo su izbori na kojima se mi borimo za naš način života, mi se borimo za pravo da imamo život vredan onoliko koliko smo vredni mi sami. Da li je to mnogo? Možda jeste u zemlji koju vode najgori. Možda jeste, u zemlji koju godinama vode trutovi, ali kakva je budućnost onoga koji svoj život preda trutovima u ruke?! Nikakva! I mi smo poslednji koji smemo da ne uradimo ono što su mnogi od nas, mnogi pre nas uradili.

Nisu rijetke optužbe da se danas, na primjer, bezuvjetno zalažete za suradnju s Haškim tribunalom, a da za vrijeme dok ste i sami bili vlast niste izručili Ratka Mladića, iako podaci govore da je tada bio u Beogradu.

To nije tačno. Naša vlada je srušena u akciji "Stop Hagu". Naš je odnos najjasniji kroz hapšenje Miloševića i njegovo izručenje Haškom tribunalu, a ja ne želim sada prebrojavati izjave i zidati legende bilo kome od nas. Tačno je da je politika posle 2000. godine sa distance posmatrala događaje u prošlosti i bila sklona uverenju da je važnije gledati napred, ali ova 2008. godina je dokaz da ne možemo da iskoračimo iz tog mrtvog ugla u kojem se nalazimo bez odgovora na pitanje kako smo u njega stigli. Te 2001. godine nisam imao decu, sada imam dvoje i ne želim da moja deca žive s pečatom nacista XXI veka. Da li sam 2001. bio svestan značaja Srebrenice u meri u kojoj sam danas? Nisam, ali mislim da ga nije bila svesna ni Srbija u toj meri. Imao sam stav da je to zločin, da je to genocid, da Mladića treba strpati u zatvor, danas mi to nije dovoljno. Te 2001. godine sam i ja bio žrtva ubeđenja da su devedesete izraz ličnih hirova nekolicine ljudi, danas sa 37 godina mi je očigledno da je to rezultat jednog projekta, koji je imao svoje realizatore od kojih su neki u Hagu, a neki beže i kao pacovi po nekim rupama krckaju svoj život, ali ne možemo zanemariti činjenicu da je to izraz jedne Srbije koja i danas postoji i koja svoj značaj više ne dokazuje tako što sprovodi zločine, ali svoje opredeljenje pokazuje tako što ih banalizuje, negira i glorifikuje one koji su sramota i uvreda za zemlju i svakog pristojnog čoveka.

Kako vidite Srbiju pet godina nakon smrti premijera Zorana Đinđića?

Mi ne želimo da se ikada više ponovi 12. mart, ali nas taj 12. mart obavezuje, da – bez obzira na cenu – branimo ideju bez koje nema sreće naše dece, naših porodica, naših prijatelja, ali i onih koji nas ne razumeju. Ništa u Srbiji više neće biti isto i već sada, u ovom trenutku, Srbija može da kaže da je drugačija zemlja, jer se u njoj okupljaju ljudi koji misle o drugim vrednostima od onih koji im se nameću, ljudi koji svetu šalju poruku da Srbiju pogleda očima kojima je ne gleda Koštunica, ali je vidi svako od nas, ljudi koji hrabre one kojima je hrabrost potrebna i ljudi koji nemaju dilemu oko onoga što treba da urade. Pet godina Srbija propada i nestaje kao žrtva politike koja je ubila Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. I svaki dan u ovih pet godina, za svakog normalnog čoveka bio je dokaz da je 12. mart 2003. godine prokletstvo za našu zemlju i da, koliko god to bilo teško, mi moramo naše društvo vratiti na onaj put koji simbolizuje Zorana Đinđić, napuštajući put čiji je simbol Slobodan Milošević.

Zoran nam je u jednoj od svojih poruka rekao da ćemo se sresti u budućnosti. Mi želimo da ta budućnost bude 11. maja i to je ono što se u ovoj zemlji mora desiti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net