Dokumenti o dokumentarcu >

Medijske i druge pozadine

I pre nego što je emitovan, a naročito posle emitovanja, film koji se bavi izveštavanjem medija o Đinđiću i načinu na koji su se mediji snalazili 12. marta 2003, postao je medijski događaj za sebe

Dokumentarni film Atentat na Đinđićamedijska pozadina, snimljen u koprodukciji "Vremena" i RTS-a, emitovan je na Prvom programu nacionalne televizije 12. marta 2008, na petogodišnjicu ubistva Zorana Đinđića. Uprkos tome što su i na drugim TV kanalima u isto vreme prikazane emisije koje su se na ovaj ili onaj način bavile životom i radom ubijenog premijera, dokumentarac Filipa Švarma i Radoslava Ćebića zabeležio je veoma visok procenat gledanosti (vidi okvir "Medijska pozadina i milioni").

I pre nego što je emitovan, a naročito posle emitovanja, film koji se bavi izveštavanjem medija o Đinđiću i načinu na koji su se mediji snalazili 12. marta 2003, postao je medijski događaj za sebe.

U trenutku zaključenja ovog broja "Vremena" (utorak, 18. mart), poslednja vest glasi da će Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal ispitati navode direktora RTS-a Aleksandra Tijanića koji je, pozivajući se na izjave sagovornika u filmu, podneo zahtev za pokretanje postupka protiv Vladimira Bebe Popovića i N.N. ministara koji su 2003. bili članovi Vlade, funkcionera tadašnjeg MUP-a i DB-a "zbog neprijavljivanja pripremanja i nesprečavanja krivičnog dela organizovanja ubistva, višestrukih pokušaja ubistva i ubistva dr Zorana Đinđića, kao i "nehata, nevršenja službenih dužnosti i nemarnog vršenja službenih dužnosti". Prema rečima Miljka Radisavljevića, specijalnog tužioca za organizovani kriminal, Tijanićev zahtev biće tretiran "kao i svaka druga krivična prijava", a o pozadini ubistva premijera "biće raspravljano po pravosnažnosti presude".

Tijanićev zahtev objavljen je u nedelju, 16. marta 2008. Istog trenutka, prerastao je u još jednu epizodu otvorenog rata između direktora RTS-a i bivšeg šefa Biroa za komunikacije Vlade Srbije, a samim tim i u kompleksan politički sukob.

No, dok je ovaj sukob makar iniciran onim što je rečeno u filmu, drugi komentari i kritike pre i posle emitovanja dokumentarca najmanje su se ticale onoga što je viđeno na ekranu. Umesto toga, raspravljalo se o imenima autora, pripadnicima različitih obaveštajnih službi, naslovnim stranama, količini viskija koju neko može da popije, i sličnim, za državu i budućnost "krucijalno važnim" temama.

(PRET)PREMIJERA: Sezonu komentarisanja filma Atentat na Đinđićamedijska pozadina otvorio je Žarko Korać i to čitavih 12 sati pre nego što je film uopšte i emitovan. U emisiji Radija B92 "Kažiprst", Korać je 12. marta ujutro najpre ocenio da je Aleksandar Tijanić bio Đinđićev "vodeći neprijatelj u medijima", pa je u tom kontekstu stradao i još neemitovani dokumentarac: "Prošle godine je napravio emisiju gde je to upotrebio da pokaže da je Đinđić ubijen zbog Kosova, a danas ćete imati emisiju gde on organizuje, RTS je koproducent filma, kako su mediji, da li su mediji Đinđića podržali. Ali, to je Srbija danas."

Gotovo istovremeno, na VIP blogu B92 pojavio se tekst u kojem opet nije bilo reči o filmu, ali jeste o "Vremenu". U tekstu "Atentat na državu", objavljenom na blogu Biljane Srbljanović, Vladimir Beba Popović osvrnuo se i na pisanje medija o Đinđiću: "Jasno sam video sve one naslovne stranice novina u vlasništvu i službi atentatora koje će uslediti, unapred sam znao sve te vulgarne, senzacionalističke naslove, mnoštvo uvredljivih i klevetničkih tekstova, koji već čekaju pripremljeni da nastave sraman niz prostački i lažljivih napisa, pa čak i otvorenih pretnji, upućenih prvom demokratski izabranom premijeru Srbije. U tom nezvaničnom takmičenju urednika srpskih medija, u disciplini ko će više oklevetati Zorana Đinđića, učestvovali su svi podjednako, od ‘Identiteta’ do ‘Vremena’, i za mene tu nije bilo dileme." Iako, dakle, ni reči nije bilo o filmu, bio je to divan šlagvort za niz "primera" i detalja koji ukazuju da je Popović u pravu, tj. da je "Vreme" sasvim sigurno "u službi atentatora". Uz opasku za koga sve "neformalno" radi, konstatovano je, recimo, da je Dragoljub Žarković "ne tako otvoreno kao Tijanić, ali prikriveno i opako vređao i omalovažavao Đinđića", a kao dokaz za tu tezu prikazana je naslovna stranica "Vremena" objavljenog 6. marta 2003: na jednoj polovini vidi se Zoran Đinđić sa štakom, na drugoj Milo Đukanović s ortopedskom kragnom oko vrata, a sve sa naslovom "Temelji nove države". Odgovarajući na konstataciju jednog komentatora da "pet dana pred ubistvo Đinđića Dragoljub Žarković potpisuje ovakvu naslovnu stranu", autorka bloga Biljana Srbljanović pita: "Dragoljub Žarković, autor emisije o medijskoj pozadini atentata na RTS-u, koju je sam najavio u svom listu? Da li je u tu medijsku pozadinu uključena i ova vrsta bahatosti, videće se večeras." Sasvim u skladu s takvom najavom, tokom i neposredno posle emitovanja dokumentarca, posetioci bloga bili su saglasni da je reč o "papazjaniji", "ujdurmi", "podloj i niskoj diverziji", a opšta ocena o moralu autora, većeg dela sagovornika i indirektno kompletnog "Vremena", svela se na to da su u pitanju "naši ‘prijatelji’ i ‘saveznici’ koji su svoje prvoboračke zasluge dobro unovčili (ili pretočili u viski)".

U sklopu pretpremijernih reagovanja na dokumentarac, najzapaženija je bila reakcija bivšeg ministra pravde Vladana Batića. Naime, neki mediji unapred su objavili da Dejan Mijač, kao jedan od sagovornika, priča da je Batić bio u redakciji RTS-a 12. marta uveče, kada su iz Vlade Srbije stigle slike "zemunaca" s naredbom da budu objavljene kao slike glavnih osumnjičenih. Navodno, Batić je tada "iskolačio oči" i na pitanje da li su ljudi s fotografija pohapšeni, rekao: "Pa, pobogu, kakvi pohapšeni, šta to puštate?" Zbog svega toga, Batić je već uoči emitovanja najavio tužbu protiv Mijača i istakao: "Kada vidim šta su rekli, naše sledeće viđenje biće na sudu."

Prvi zapaženiji komentar posle prikazivanja dokumentarca dala je bivša urednica RTS-a Bojana Lekić o čijem je ponašanju tokom 12. marta 2003. govorilo više učesnika u filmu. U intervjuu za "Pres" ona opovrgava tvrdnje da je posle ubistva premijera redakcija RTS-a bila blokirana jer je ona, navodno, sedela zaključana u svojoj sobi i plakala – ipak, ona ističe kako se i iz "samog filma... može zaključiti da ona nije bila uzrok blokade" i da će se "jednog dana sve saznati". Bojana Lekić još tvrdi da u filmu nije učestvovala zahvaljujući tome što je tokom poziva da u njemu govori "shvatila ko u stvari stoji iza projekta". Na konkretno pitanje ko je to, ona odgovara: "Jedan od sagovornika koji su se u filmu pojavili, a nije Aleksandar Tijanić."

Ovu pomalo šifrovanu komunikaciju bivša urednica RTS-a primenila je i u razgovoru za "Gazetu". Uz ponovljene ocene da joj je muka kada vidi ko se sve predstavlja kao Điniđićev blizak saradnik i "veliki poznavalac cele stvari", Bojana Lekić kaže: "Žalosno je da jedan solidan reditelj kao loš glumac izgovara tekst drugog lošeg i prečesto dvorskog reditelja. Oni će znati ko je ko." Tek na novinarsko insistiranje da objasni ko je zaista ko, ona ističe da misli kako je Dejan Mijač "solidan reditelj".

DRŽANJE PEŠKIRA: Tokom 13. marta, reakcije su uglavnom bile ograničene na internet medije, gde je pre svega insistirano na ranijim navodima o "Vremenu" i činjenici da je, eto baš "Vreme" radilo u koprodukciji s RTS-om. Međutim, 14. marta situacija se "zakuvava". U emisiji "Peščanik" na Radiju B92 predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo sublimira sve ove blogovske i druge reakcije. Na početku razgovora, ona ističe kako su je 12. marta 2008. "dve stvari dotukle": prva je bila emisija na RTS-u, a druga intervju Ružice Đinđić za B92. O drugoj je malo govorila – istakla je jedino kako "nije primereno" da u danu kada se "pravi neka vrsta balansa svega što se dogodilo" taj intervju ne može da bude "jedini prilog analitičkom novinarstvu". Da bi stvar bila jasnija, Kovačević-Vučo ocenjuje da je u pitanju "neka vrsta pokušaja pretvaranja ubistva premijera Đinđića kao političkog ubistva u privatnu tragediju njegove supruge i njegove dece, koja je nesumnjiva": "On je ubijen i kao čovek i kao muž i otac, ali pre svega kao politički simbol moderne i proevropske Srbije."

O dokumentarcu je pak bilo više reči – uz ocenu da je cilj emisije bila amnestija medija i Aleksandra Tijanića, Kovačević-Vučo kaže da je takođe u pitanju kampanja protiv Vladimira Popovića "kao glavnog inspiratora, realizatora i cenzora vanrednog stanja": "Neupućen čovek koji je gledao tu emisiju mogao je da kaže: ko je taj čovek koji u kesi daje sličice za poternicu Aleksandru Mandiću, koje ovaj nosi na RTS, pa tamo vadi te sličice, pa ne zna ko je ko, pa zove telefonom Popovića, pa onda to kao pazle slažu i onda puštaju na zvaničnoj televiziji kao – e, ovi ljudi su ubili Zorana Đinđića. Cela emisija je koncipirana kao besprizorna podvala. Tu se pominju četiri novinara, koji su se sasvim slučajno zatekli ispred zgrade vlade u času ubistva i oni sasvim korektno prenose svoje utiske. Ali, cela priča se razvija tako što su novinari besni zato što ne dobijaju informaciju o tome šta se desilo, a već svi znaju da je premijer ubijen. U svemu tome se, naravno, intervjuiše Gradiša Katić, pa čak i onaj lik Dinić iz ‘Svedoka’. Ta gomila besmislica nema nikakve veze sa osnovnim pitanjem da li je Zoran Đinđić bio satanizovan u medijima ili ne. Onda, naravno, priča kreće ka vanrednom stanju i tu se pojavljuju Beba Popović i Aleksandar Mandić sa slikovnicom, tako da izgleda kao da je Beba Popović seo, pa rekao – imamo ove sličice, imamo ove kriminalce, sada ćemo da ih polepimo, pa ćemo da stavimo saopštenje na RTS-u. Pa Mandić dolazi na RTS, pa su svi zblanuti, odakle im to, tu je kao i Batić, pa je i on zblanut, ministar pravde koji nikada za njih nije čuo. Onda se pojavljuje Antonela Riha i kaže: ako su to znali, zašto ih nisu na vreme pohapsili. Ni jednog trenutka se ne spominju čuvena Legijina pisma, ne spominju se tabloidi. Oštra kritika Zoranove vlade je legitimna, ali sasvim je druga stvar permanentno indukovanje javnom mnjenju da se radi o ordinarnom kriminalcu koji je okružen kriminalcima. I kao vrhunac svega, daju reč Aleksandru Tijaniću, čoveku koji je izgovorio – ako Đinđić preživi, Srbija neće, koji je objašnjavao kakav je Đinđić kriminalac, koji ga je pitao da li čovek može da se šeta slobodno po Srbiji, a da ne bude ubijen, koji je na sve strane grmeo o Đinđićevoj kriminalnoj prošlosti. To nije bila nikakva kritika, već najcrnja propaganda, čišćenje prostora da bi taj metak na kraju mogao da opali. I oni njemu daju reč, da on pokajnički kaže – nikada ne bih izgovorio tu rečenicu, da sam znao šta će se desiti. Ma nije stvar u toj rečenici, evo imam knjigu Slučaj Aleksandra Tijanića, u kojoj se vidi da je Tijanić prednjačio i predvodio medijsku kampanju protiv Đinđića. U tom smislu im je i ‘Identitet’ juče poslužio kao izgovor – hajde, žrtvovaćemo ‘Identitet’ i Gradišu Katića, koji se družio sa Dušanom Spasojevićem."

U izlaganju Biljane Kovačević-Vučo posebna pažnja posvećena je novinarima i "Vremenu": "Onda se pojavljuju bardovi novinarstva kao što je Žarković, koji sa visina nebeskog autoriteta objašnjava šta se dešavalo za vreme vanrednog stanja, bez osvrtanja na vreme bombardovanja, kada je ‘Vreme’ predao u ruke Aleksandru Vučiću i srpskim radikalima. Ma sram ga bilo…Tek sada vidim da tu postoji jedna esnafska, lažna solidarnost jadnika, koji nisu u stanju da se suoče sa sopstvenom ulogom u celoj toj stvari, nego pravdaju nešto što se ne može pravdati. Makar da nikada nisu napisali gadost protiv premijera, makar da su ga sve vreme hvalili, ostaje njihova odgovornost zbog prikrivanja onoga što se događalo, odbijanja da se sete šta se dogodilo, prihvatanja Tijanića kao legitimnog direktora RTS-a."

No, priče se ne završava na tome: "To što je urađeno sa tom emisijom je stvarno strašno, ali ovde nije problem RTS. RTS treba da se pere, Tijanić treba da se pere, on će celog života da se pere. Problem je u ovima što mu drže peškir dok se on pere, problem je u ovima što mu dodaju šampone, problem je u tome što oni misle da smo mi problem ovoga društva, a ne Tijanić." Konačno, bilo je i nešto samokritike, ali opet u kontekstu ponašanja medija: "Gde je ‘Nacional’, gde su sve one svinjarije koje su pisane dugi niz godina? I zašto je to tako teško reći? Zašto je to tako teško reći, meni nije jasno. Ne kažem da smo svi vodili kampanju protiv njega, ali smo bili kritičniji u odnosu na Zorana Đinđića nego u odnosu na druge. Šta god Đinđić kaže, to je bilo pod ovolikom lupom. Kao ovce smo uletali u te podmetnute klišee, borili smo se za demokratiju tako što smo sputavali Đinđića ne vodeći računa o tome da je on već sputan sa svih mogućih strana. Pa zašto nam je teško da prihvatimo tu vrstu sopstvene odgovornosti u tom periodu? Ako to ne uradimo, nikada nećemo izaći iz ovoga. Dok god budemo takvi majmuni, još većim majmunima će da nas prave Filip Švarm, Žarković i Aleksandar Tijanić. Ono juče je bio poraz objektivnog i profesionalnog izveštavanja. Oni su zatvorili priču, kao što je Specijalni sud zatvorio priču o političkoj pozadini i JSO-u. Juče je sa onom emisijom zatvorena priča o medijskoj pozadini ubistva, iako postoje vagoni napisanih svinjarija o Zoranu Đinđiću. E, pa, nećemo tako", zaključila je Biljana Kovačević-Vučo.

SAGOVORNICI U FILMU: Gradimir Katić,...

Tokom 15. marta, činilo se da su strasti malo primirile i o dokumentarcu se malo govorilo. No, već 16. mart doneo je nova uzbuđenja. Zagrevanje za "veliko finale" počelo je (od svih mesta) u "Kuriru", u kolumni Dragoljuba Petrovića koja je tog dana izašla pod naslovom "Kadar na Bojani" i koja se fokusirala na činjenicu da je u dokumentarcu više sagovornika istaklo da je Bojana Lekić 12. marta 2003. plakala. Posle ironičnih opaski o tome zašto se plakalo i da li je plakanje dozvoljeno, autor zaključuje: "Serijali u produkciji ‘Vreme filma’, gde u slobodno vreme kreiraju karijatide lista "Vreme", dosad su bili rezervisani za devedesetdvojku, ali, ovaj memorijalni uradak imao je takvu fabulu da ni Tijanić bar dva sata nije izlazio iz kancelarije. Nije plakao. Smejao se. Mirne duše je mogao da nastavi gradnju svog ‘Skadra na Bojani’, jer je (S)kadar ovog puta bio ‘na Bojani’, ali s prezimenom. On je u ‘pozadinskom’ filmu pomenut tek uzgred. Dakle, preživeo je. Opet. ‘Vreme’ radi za njega".

...Antonela Riha,...

VELIKO FINALE: U popodnevnim satima 16. marta 2008. u redakcije stiže vest dana: pozivajući se na izjave sagovornika u dokumentarcu Atentat na Đinđićamedijska pozadina, Aleksandar Tijanić podneo je gorepomenuti Zahtev za hitnim postupkom po službenoj dužnosti, i to Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, Republičkom javnom tužilaštvu i MUP-u. Tijanić pre svega insistira na navodima da je, nekoliko sati posle ubistva, u Vladi postojao spisak osumnjičenih sa fotografijama: "Spisak atentatora je, to danas znamo, potpuno tačan. Ali, kako je moguće da je spisak tako tačan i toliko kompletan pre bilo kakve istrage, pre bilo kakvog zaključka Vlade ili odgovarajućeg ministarstva? Vremenski nije bilo moguće istražiti bilo šta za nekoliko sati koliko je proteklo od smrti dr Đinđića do početka Dnevnika RTS-a. Sve upućuje na zaključak da je neko, na dan atentata, a možda i mnogo dana pre ubistva, imao tačan spisak ubica, njihove fotografije i nadimke. Građane interesuje – šta je tačno uradila država Srbija, njene institucije, ministri, policajci, šefovi Biroa koji su se bavili i pitanjima bezbednosti, savetnici za bezbednost, stranački funkcioneri koji su priznali druženje sa mafijašima – pravdajući sve to državnim interesima i prljavim rukama, ali čistim savestima; šta su svi oni preduzeli da posle više pokušaja atentata zaštite premijera? Ko je od njih podneo ostavku ako je premijer, kako oni tvrde, odbijao dodatnu zaštitu? Koji je među njima predložio da se pohapse sve kriminalne grupe sa kapacitetom dovoljnim da organizuju atentat? Niko? Nikad? Ništa?? Nedostaje odgovor na jednostavno pitanje – a zašto niko, nikad i ništa nije preduzeo, a bio je obavezan prirodom svog posla, svojom funkcijom ili navodnim prijateljstvom, da zaštiti dr Zorana Đinđića?", navodi Tijanić u svom zahtevu.

...Dejan Mijač...

Pored toga, on ističe svojevrsnu povlašćenost Vladimira Popovića: "Fotografije i podaci, dobijeni od Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba, objavljeni su u Dnevniku, kako tvrde svedoci u dokumentarnom filmu, bez ijednog zvaničnog pratećeg dokumenta, bez pečata, bez pisma sa memorandumom Vlade. To upućuje na zaključak da u Vladi o tome nije raspravljano i da je informacija o potencijalnim ubicama bila u posedu isključivo ‘povlašćenih’ činovnika administracije Vlade. Ili je neki za sada nepoznati domaći ili inostrani izvor tu informaciju uručio odabranim ljudima od poverenja, odmah posle smrti premijera."

...i Aleksandar Mandić

U tom kontekstu, kao bitan svedok navodi se i Vladan Batić: "Posle Batićevog osporavanja tačnosti spiska atentatora, ta informacija, koliko je poznato svedocima, nije ponovljena u specijalnoj emisiji emitovanoj odmah posle Dnevnika. Kao razlog je uzeta činjenica da praktično niko od prisutnih ministara nije mogao da potvrdi autentičnost materijala dobijenog od Vladimira Popovića, poznatijeg kao Beba, niti je u dobijenoj ‘kesi materijala’ bilo ijednog traga zvanične odluke bilo koje srpske institucije. Pitanje koje postavlja javnost: ko je onda, u tim satima, upravljao Srbijom? Najglasniji? Najugledniji? Najviši po položaju? Onaj koji je štitio sebe? Ili onaj koji je znao sve unapred? Čiji smo taoci, kao građani Srbije, bili pre atentata, a čiji posle atentata?", pita se Tijanić u zvaničnom dokumentu upućenom na adrese nadležnih institucija. Bitan aspekt njegovog zahteva jeste i ponašanje Vladimira Popovića i ministara u Vladi tokom pobune "crvenih beretki": "Kakva je uloga Popovića i N.N. funkcionera koji su se družili sa ‘beretkama’ i pre i posle pobune, u formulisanju politike ‘Bolje pakt sa Legijom, nego dogovor sa političkom konkurencijom’, koji je ravno vodio do tragičnog događaja? Nije pobuna ‘beretki’ ubila dr Đinđića, već sramna kapitulacija države Srbije i prihvatanje svih ultimatuma pre nego što su iscrpljena sva sredstva odbrane države. Uključivši, vojna."

Konačno, Aleksandar Tijanić ističe: "U dokumentarnom filmu nezavisnih autora govore ozbiljni ljudi od karijere u svojim profesijama. Među njima nema nijednog mog prijatelja ili istomišljenika. Oni, u ime srpske javnosti, postavljaju pitanja na koje policija i tužioci moraju odgovoriti. Neka istraga krene u svim pravcima, uključivši i ka meni. Ali neodrživa je ideološko-politička priča kako je istraga ozbiljna samo ako krene u jednom smeru koji manijački godinama označava koalicija izdaje, nečiste savesti, kukavičluka i straha od istine. Pošto su izvršioci atentata poznati i već osuđeni, fakti izneti u dokumentarnom filmu Atentat, medijska pozadina, do sada su najozbiljniji trag koji vodi do odgovora na pitanje – da li je dr Zoran Đinđić ubijen, jer su mnogi iz državnih institucija i njegovog ličnog okruženja, izručili premijera ubicama u strahu za sopstveni život?"

RADOVI U TOKU: Prva reakcija na Tijanićev zahtev stigla je od Vladimira Popovića. U izjavi za B92 on je istakao: "Ovim jeftinim predizbornim trikom jednog od glavnih inspiratora i naručioca ubistva Zorana Đinđića, a koji je u isto vreme i nervozan odgovor na najavu tužioca da će ispitati političku pozadinu, građani Srbije su dobili još samo jednu potvrdu da iza tog ubistva stoji kabinet Vojislava Koštunice i vojna služba bezbednosti, kao što sam više puta ponovio."

Sledećeg dana, u ponedeljak 17. marta, Specijalno tužilaštvo najavilo je da će ispitati Tijanićeve navode, pa 18. marta različiti eksperti dobijaju priliku da ocene kako bi sve to moglo da se završi. U izjavi za "Pres" advokat Borivoje Borović ističe da postoji dovoljno "pravnih temelja" za pokretanje istrage: "Neshvatljivi su propusti, pre svega u vezi sa saslušanjem saradnika premijera Zorana Đinđića. To je sve jako loše obavljeno. Sa Popovićem, ali i sa tadašnjim potpredsednikom Vlade Čedomirom Jovanovićem nikada nije obavljen valjan razgovor u istrazi", kaže Borović. Istog je mišljenja i advokat Sava Anđelković, koji je, takođe za "Pres", rekao da je Tijanićev zahtev "opravdan i utemeljen". S druge strane, advokat Božo Prelević je za isti dnevnik istakao je da "nije potrebno obnavljati istragu, već dopuniti delove u kojima se nije došlo do istine". U izjavi za "Blic" nešto je opširniji i kaže da se "optužbe za ubistvo premijera sada ponovo pokreću zbog izbora": "Bez utvrđivanja istine imaćemo u svakoj izbornoj kampanji mudrace koji, navodno, nešto znaju".

U intervjuu za "Danas" 18. marta, Srđa Popović, pravni zastupnik porodice Đinđić u procesu za ubistvo premijera, takođe ističe da je reč o izbornoj kampanji, ali i da je Tijanićev zahtev svojevrsna reakcija na emisiju "Insajder" o političkoj pozadini ubistva, emitovanoj 13. marta na TV B92: "Baš kao što je posle prošle emisije ‘Insajder’ bio uhapšen gospodin Rade Terzić, bivši beogradski okružni javni tužilac, što je isto jedna besmislena optužba, koja će sigurno pasti, tako je i posle ovog ‘Insajdera’ trebalo preduzeti nešto što se zove ‘umanjivanje štete’. To znači, mi ćemo njih da optužimo, pa će javnost biti zbunjena i reći će da ovi optužuju jedni druge. I kako javnost razmišlja, možda su svi u to umešani. To je ta ideja", tvrdi Popović.

U ovom intervjuu, pažnja je posvećena i glavnom pitanju koje se postavljalo posle Tijanićevog zahteva – pitanju fotografija i imena osumnjičenih koja su u RTS stigla nekoliko sati posle atentata: "U noći između 11. i 12. marta 2003. tužilac Prijić stiže u Beograd s potpisanom Buhinom izjavom, koja je već mogla da se upotrebi, takva kakva je, na sudu. U tom trenutku, sva su imena poznata i prikupljene su fotografije. Inače, fotografije su još ranije bile nošene onim prodavcima kamiona da se vidi ko je kupovao te kamione. Tada se prvi put te fotografije i pominju. Sve je to na sudu potpuno jasno utvrđeno. U trenutku kada se desio atentat na Đinđića policija ima spremna sva imena i fotografije ljudi koji treba da budu uhapšeni, za onaj pokušaj atentata kod Limesa, bez obzira na atentat. Naravno, odmah objavljuju taj spisak." Kao i u pismu upućenom "Vremenu", Srđa Popović ističe da odgovornost za aktuelne događaje snose i autori dokumentarca: "Meni je žao ljudi kao što je gospođa Antonela Riha sa TV B92, koja je u emisiji dovedena u situaciju da se iščuđava. Njena dužnost nije bila da zna, ali je to bila dužnost autora. Ti ljudi su doprineli toj sumnji, koja se odjednom javila, da je to neka misterija i da ne može da se objasni kako su oni došli do tih fotografija samo dva sata posle ubistva. Sve je raščišćeno i sve je jasno."

Istog dana, a u trenucima dok nastaje ovaj tekst, 13 nevladinih organizacija uputilo je Radiodifuznoj agenciji pritužbu na rad informativnog programa RTS-a, sa zahtevom za razrešenje direktora Aleksandra Tijanića. U pritužbi se navodi da Tijanić mora da snosi zakonske posledice jer je zloupotrebio funkciju direktora i javni televizijski servis da bi "promovisao argumente osuđenih za ubistvo premijera Srbije". Njegov zahtev za pokretanjem istrage ocenjen je kao "nemušti politički pamflet", a sadržina tog dokumenta kao "puko ponavljanje reči odbrane osuđenih ubica premijera Zorana Đinđića u prvostepenom postupku pred Specijalnim sudom".

Samo dva sata posle zahteva 13 nevladinih organizacija, stiže i odgovor Aleksandra Tijanića u kojem on uglavnom ponavlja pitanja koja je postavio u zahtevu za pokretanje postupka, ali i dodatno podgreva i inače usijanu atmosferu. U uvodnom delu odgovora Tijanić piše: "Kolika je ta nužda i kakve su to vučice naterale 13 nevladinih organizacija da, bez ikakve upitanosti, stanu u odbranu Vladimira Popovića, poznatijeg po nadimku Beba? Dotični Beba je, na osnovu izjave brojnih svedoka u dokumentarnom filmu koji je videlo 3,6 miliona građana Srbije – a ne mojeg svedočenja – praktično zatečen sa ‘revolverom u rukama’ iznad mrtvog dr Zorana Đinđića." Kao da ni to nije bilo dovoljno, Tijanić počinje da koristi termine koji se nekako ne uklapaju u njegov uobičajeni stil: "Ovo je sramno i nedostojno rušenje čitavog pravnog poretka Srbije. Bez obzira kakvi su moji motivi, bez obzira kakav je tajming krivične prijave; vapi li pravda za odgovorima na pitanja koja krivična prijava postavlja ili ta pitanja nevladina Trinaestica unapred zabranjuje?"

Dok ovaj broj "Vremena" izađe iz štampe, vrlo je verovatno da će biti mnogo novih vesti, reakcija i kontrareakcija. Sve je počelo od filma Atentat na Đinđićamedijska pozadina, emitovanom 12. marta 2008, a kraj se za sada i ne naslućuje.

Sve je moguće. Radovi su u toku.


 

Medijska pozadina i milioni

Prema istraživanju gledanosti koju je sprovela agencija "AGB Nilsen medija riserč", film Atentat na Đinđićamedijska pozadina prosečno je, u bilo kom minutu emitovanja, gledalo 1.007.935 ljudi. Film je gledalo ukupno 28 odsto onih koji su u to vreme pratili TV program, a ukupno 35,1 odsto ili 2.474.233 ljudi pogledalo je bar minut filma. U repriznom terminu, 13. marta 2008, film je prosečno gledalo 1.217.796 ljudi.

Najgledanije emisije 12. marta 2008. bile su Dnevnik 2 i kviz "Slagalica" na RTS-u, na trećem mestu bila je serija "Marina" na TV Pinku, dok je Atentat na Đinđićamedijska pozadina zauzeo četvrto mesto. Druga po rejtingu emisija posvećena Đinđiću, intervju s Ružicom Đinđić emitovan na TV B92, bila je na 16. mestu po gledanosti tog dana.

U svom zahtevu za sprovođenje istrage, Aleksandar Tijanić navodi da je film gledalo 3,6 miliona ljudi, što se, bez obzira na visoku gledanost dokumentarca čini preteranim. Po svemu sudeći, Tijanić je jednostavno sabrao broj gledalaca u premijernom i repriznom terminu – jedino takva računica, naime, dovodi do zbira od 3,6 miliona. Direktor "AGB Nilsen medija riserča" Darko Broćić u razgovoru za "Vreme" kaže da takvo sabiranje nije metodološki ispravno, pre svega zbog toga što je moguće da je određeni broj gledalaca gledao film u oba termina ili ga je pratio delimično u premijeri, a delimično u repriznom terminu.

Davor

Komentarišući navode Aleksandra Tijanića i njegov zahtev za pokretanje sudskog postupka, Vladimir Beba Popović je 16. marta, u izjavi za B92, između ostalog rekao: "S obzirom da je za prethodne izbore potrošio Legiju i Bagzija, Koštunica je danas prinuđen da vadi preostale otpatke iz džaka šljama kojim je okružen ne bi li tako uspeo da pređe cenzus i spreči otkrivanje političke pozadine. Dobro je da i svi građani danas mogu da vide čemu je služio onaj sramni video-pamflet Davora Kalembera koji se u Srbiji predstavlja kodnim imenom Filip Švarm, a koji je napravljen od para građana ove države."

Dva dana ranije, a neposredno pre nego što će Biljana Srbljanović zatvoriti svoj blog za dalje komentare posetilaca, izvesni Harli piše: "Žao mi je da sam bio sprečen da se ranije uključim u ovu diskusiju, jer bi mnogima stvari bile jasnije. Ne treba da čudi što je Filip Švarm uradio ovako sramotan video-pamflet pranja Tijanića, kao i onu skandaloznu seriju Jedinica, ako se zna makar malo o tom čoveku. Naime, on je, uostalom kao njegov današnji pokrovitelj i sponzor A. Tijanić dugogodišnji radnik vojne bezbednosti, rođen inače u Lici pod imenom Davor Kalember. Sa početkom izbijanja sukoba na teritoriji njegovog boravka, Davorovi mentori ga sklanjaju iz Hrvatske, šalju u Beograd, menjaju identitet i dodeljuju mu staro, kominternovsko, ime Filip Švarm i ‘uvaljuju’ u ‘Vreme’ gde je još jedan njihov dugogodišnji radnik, doveden iz ‘Ekspresa’ (lista KOS-a) i postavljen na mesto urednika, baš da bi primao ‘njihove’ ljude, poput Ljiljane Smajlović ili Davora Kalembera."

Posetioci nekih drugih blogova komentarisali su potom čudnu Harlijevu informisanost (primećenu i u drugim prilikama), konstatovali kako se on očigledno ne informiše samo čitajući novine, a jedan od njih cinično je zaključio kako je upravo Harli "ovde na blogu, verovatno najbolja zamena za davno obećano otvaranje dosijea".

Sve to, međutim, nije toliko važno za ovu priču. Ovde je zanimljiva činjenica da se Harli oglašava neposredno pred zatvaranje bloga za komentare (zlobnici bi rekli: kao da je znao); da tako njegove tvrdnje ostaju bez reakcije; da, baš kao i Vladimir Popović, koristi frazu o "sramnom video-pamfletu" i da, baš kao i on, tvrdi da je Filip Švarm "kodno ime" čoveka koji se zove Davor Kalember.

Prema svim mogućim i nemogućim internet pretragama, storija o Davoru pojavljuje se samo u Harlijevom tekstu i Popovićevoj izjavi.

Razlog je jednostavan: pravo ime Filipa Švarma nije Davor, već Damir Kalember.

Osporavanja: Profesionalni debakl g. Švarma

Novinar vašeg lista, g. Filip Švarm, kao autor Medijske pozadine, emisije nastale, koliko razumem, iz saradnje "Vreme filma" i RTS-a, napravio je u toj emisiji kolosolan profesionalni gaf.

Govorio je o stvarima koje ne zna i o kojima nije ni pokušao da se obavesti. U svom "istraživačkom naporu" g. Švarm je, naime, tobož otkrio senzacionalnu činjenicu da je g. Vladimir Popović samo dva sata nakon ubistva premijera Đinđića raspolagao imenima i fotografijama glavnih osumnjičenih. Odakle bi trebalo verovatno izvući zaključak da je propustio da o tome na vreme izvesti organe koji bi atentat sprečili. Pa je samim tim tobož g. V. Popović odgovoran i za sam atentat. Na osnovu činjenica koje iznosi g. Švarm kao autor filma drugi zaklučak se ne može ni izvući.

Naravno, g. A. Tijanić, čija kuća je i naručila ili finansirala film (inače poznat po izjavi "Ako Đinđić preživi, Srbija neće"), smesta je taj zaključak i doneo i zahtevao od Specijalnog tužioca da otvori istragu o navodnom zločinu g. V. Popovića. A neki tabloidi promptno objavili svoj zaključak u ogromnom naslovu: Beba ubica Đinđića.

Na tu vest g. Švarm je oprao ruke od cele rabote izjavom da ne želi da se njegovo delo koristi u političke svrhe. Međutim, pod pretpostavkom da je g. Švarm u celoj stvari bio dobronameran (za g. Tijanića bi to teško bilo pretpostaviti) i motivisan samo željom za istinitim i potpunim obaveštavanjem javnosti – g. Švarm se teško ogrešio o svoj poziv. Naime, on je propustio da se obrati g. Popoviću za objašnjenje ove naizgled senzacionalne, i senzacionalno plasirane, činjenice. On je propustio da ovu "misteriju" rasvetli, recimo, u razgovoru sa novinarima koji su pratili suđenje Legiji i kompaniji, on je propustio da se o tome obavesti kod Specijalnog tužioca, kod sudija koji su ubicama sudili ili kod advokata koji su zastupali oštećene, on je propustio da se o tome obavesti u MUP-u. Na toj "misteriji" je, naravno, insistirala i odbrana Legijina, bez uspeha. Da li se g. Švarm zapitao zašto? Drugim rečima, g. Švarm je pisao o nečemu o čemu ne zna ništa i cela "misterija" je, u najboljem slučaju, plod njegove neobaveštenosti, površnosti i propusta da proveri svoje izvore, njihovu verodostojnost i njihovo znanje činjenica.

Sada kada je ovo neznanje i ovaj neprofesionalni odnos prema činjenicama rezultirao javnim teškim optužbama njegovog saradnika g. Tijanića protiv g. V. Popovića, g. Švarm ne može da se izvuče iz cele stvari koju je sam zakuvao izjavom da ne želi da se njegovo delo "koristi u političke svrhe". Svojim neznanjem i neprofesionalnošću on je upravo omogućio da njegov film g. Tijanić ovako koristi. On je makar sada dužan da, makar naknadno, pruži istinitu i potpunu informaciju o tobožnjoj misteriji fotografija osumnjičenih.

Ako je za to spreman, prvi mu stojim na raspolaganju pored velikog broja drugih ljudi koje sam pomenuo (svedoka, advokata, policajaca, gđe Mesarović, G. Prijića, pa i samog g. V. Popovića). Ako za to nije spreman, pretpostavka njegove dobronamerne greške, nažalost, pada u vodu. Jer, ne treba zaboraviti da je u toku predizborna kampanja, baš kao i onda kada je slične izmišljene priče, na račun istih ljudi, pričao i Dejan Mihajlov, kako sam reče, "u žaru političke borbe".

Srđa Popović, advokat

Odgovor Filipa Švarma i Radoslava Ćebića, autora pomenutog filma, objavićemo u narednom broju


Reakcija Filipa Švarma i Radoslava Ćebića

Prikaz: Klima i upotreba klime

Sada već može da se govori i o filmskoj (dokumentarnoj) školi "Vreme filma", jer je "Atentat na Đinđića – medijska pozadina" treći proizvod ove novinarske radionice. Prethodili su "Jedinica" (storija o JSO-u), i "Pad Krajine". Kad bi pitali koji je od ovih filmova najbolji, neko bi se možda našao u trilemi kao da ga pitate koji vam se od filmova Srđana Dragojevića najviše sviđa: "Anđeli", "Sela" ili "Rane"?

Mi bismo se opredelili za "Lepa sela, lepo gore", što bi u ovom nategnutom poređenju, u slučaju novinara Filipa Švarma bio "Pad Krajine". Ali, između pada Krajine i ubistva Zorana Đinđića postoji suštinska razlika. Vremenska distanca čini svoje, motivi su jasniji i nedoumica oko Krajine sve je manje, a Filip Švarm se zanatski vešto, potrudio da ih svede baš na minimum, i da istinu ne vidi samo onaj ko neće. U slučaju Đinđićeve pogibije, verovatno su i sami autori dokumentarca (Filip Švarm i Radoslav Ćebić), prikazanog u prošlu sredu na RTS-u, svesni da će se teško ikada, i uz pomoć vremenske distance, stići do pune istine, tačnije onoga što se zove politička pozadina atentata. To ne znači da ne treba osvežavati i kontekstualizovati sećanja, pa možda i otkriti nešto novo. Naravno, bez preteranih iluzija da će se sklopiti pazl atentata. Bar u doglednoj budućnosti.

Da su Švarm i Ćebić primenili metod koji je koristila Maja Uzelac u "Kulturnom nokautu", verovatno bi efekat bio bolji. To znači da jednom sagovorniku pustite izjavu nekog drugog, a ovaj izrazom lica ili gestikulacijom, pokaže šta misli o tome. Bilo bi tu i grimasa, i odmahivanja rukom, i ciničnih osmeha, verovatno i psovki. Kao što je svega toga verovatno bilo kod gledalaca i pojedinih kolega novinara koji nisu selektovani za film, ili su možda odbili da se u njemu pojave. Iako verovatno iskreniji zbog mogućeg foliranja, metod "Kulturnog nokauta" bio bi prilično neukusan za jednu od najtraumatičnijih epizoda iz moderne srpske istorije.

Iz filma smo, od interesantnijih detalja, saznali kako je famozni šef famoznog Vladinog Biroa za komunikacije Vladimir Popović Beba ekspresno dao RTS-u fotografije i imena osumnjičenih pripadnika "zemunskog klana", kako je tekao njegov prvi mučni brifing za glavne i odgovorne urednike, kako je na vest o atentatu reagovao general Nebojša Pavković ("Odoh ja u Hag"), i kako je državna televizija i dva sata posle atentata i dalje bila bez vesti jer je, navodno, tadašnji glavni i odgovorni urednik informativnog programa Bojana Lekić plakala zaključana u svojoj kancelariji.

Koliko nas sećanje služi, tromost i zbunjenost RTS-a u danu atentata i kašnjenje u "rutinizaciji neočekivanog" (Dragoljub Žarković), nisu izgledali baš toliko dramatično i indikativno. Međutim, bilo je i onih kod kojih su se budile sumnje. Posebno jer se znalo da tadašnji RTS, sa rukovodećim kadrom, ne bi o atentatu na Đinđića izveštavao na način na koji je ona stara "Bastilja" izveštavala o padu Knina. Što se tiče prioriteta i formulacija vesti. Ako je u pitanju pokušaj državnog udara, državna TV je svugde jedan od ključnih "fortifikacijskih objekata", te otuda sećanja na to ko se smejao, a ko plakao, nisu politički irelevantna.

Zoran Đinđić je satanizovan i za života, i posthumno. Ipak, bilo bi nategnuto reći da ga je tadašnji medijski mejnstrim Srbije "targetirao". Nategnuto je i reći da su dva novinska naslova mogla presudno da stvore baš "klimu". Od pakosnih opaski da je prikazivanje ovog filma "pranje nečijih savesti", valjda je bitnije što je sadašnji RTS ovakav (poučan) film, prikazao na godišnjicu ubistva u udarnom terminu. I što film, bar nam se čini, ne relativizuje kontekst time što ističe i da svaki napad na premijera nije bio baš stvaranje "klime" iz kuhinje medijskog i ostalog podzemlja već i izraz "dobronamerne kritike", odnosno profesionalnog novinarskog nagona. Da je imao ambicije da ide još dalje "Pozadina" bi se morala suočiti i sa hipokrizijom nekih Đinđićevih "prijatelja" i "principijelnih" kritičara, i to bi sigurno bio "kulturni nokaut". U filmu se, konačno, dalo čuti kako se i zašto u novinama Identitet pojavio naslov "Đinđić na meti slobodnog strelca – haški Srbi naručili atentat". Videla se i zgrada, tačnije baraka, Identiteta koja podseća na privremenu direkciju neke građevinske firme. Sigurno da Identitet nije bio glasilo koje je presudno kreiralo javno mnjenje u Srbiji, kao što je i sigurno da je medijska pozadina u slučaju atentata, od jednog novinara rangirana realno na treće mesto – iza političke i bezbedonosne.

Uspela dramatizacija koja prati pedantnu rekonstrukciju (ponovo proživljeni dan pet godina posle), u krajnjem ishodu, više je izgleda postigla u domenu katarze, nego u istraživačkom novinarstvu. Verovatno i zbog toga što se u domenu medijske konspirologije (pozadine) tiče, nije imalo bogzna šta ni istražiti, a što već nije poznato ili naslućeno. Što u menjstrimu, što u podzemlju. S druge strane, što se tiče medijske pozadine, u smislu kako su mediji ispratili taj dan, kako su novinari profesionalno i lično reagovali, film je i lekcija o novinarstvu u kriznim situacijama.

Zoran Panović

Tekst objavljen u dnevniku "Danas", 17. marta 2008. Oprema teksta: "Vreme"

Autori

Autori filma se za sada nisu previše oglašavali.

U izjavi za "Blic" 18. marta, Filip Švarm, jedan od autora i odgovorni urednik "Vremena" ističe: "Film je urađen pošteno, na način kako sam mislio da treba. Nisam ja kriv što ga Tijanić i Popović koriste za međusobne političke obračune."

Istog dana, u izjavi za Fonet, odbacio je političke prigovore na njegov račun i izjavio da je posao obavio pošteno i po savesti. "Ovo što se Tijanić i Beba Popović prepucavaju i koriste film za svoj obračun, to nije moja stvar."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net