Ispada da će bedž "Kosovo je Srbija" nositi oni koji njime žele nešto da izjave, ali ne o Kosovu, nego o sebi

Jeste da nam se istorija iznova ubrzala na karakteristično perverzan način, pa se skoro svakog dana desi nešto spektakularno što baci u zasenak jučerašnje događaje, ali meni svejednako ne izbija iz glave onaj (beše li?) prošlonedeljni ulični performans na kojem su floberovski mislioci opšte prakse Vojislav Buvar Koštunica i Velimir Pekiše Ilić, uz podršku Bore Čorbe, Siniše Kovačevića i još nekih vrhunskih umova, delili po Knez Mihailovoj ulici bedževe na kojima piše "Kosovo je Srbija". Andrejin i Prorokovićev poslodavac naručio je navodno celih milion primeraka ove patriotske i bogougodne robe (pošto je i Bog Srbin, naučno dokazano), koje od onog dana marljivo deli po Srbiji. Da nije i to nekakva prikrivena predizborna kampanja? Mislim, jeste da na bedžu nema "stranačkih obeležja", ali ipak svi znaju čiji je; to vam je kao sa onim velikim kesama koje vam i Delta i Merkator uredno naplaćuju po desetak dinara, pa zato na njima nema eksplicitne reklame njihovih firmi (jer bi, po zakonu, onda morale biti besplatne), ali svi su već naučili koga reprezentuju te šare... No, to i nije tako važno. Ne zanima me ovde "stranački" aspekt ove priče, pa bio on nekome kolateralan ili krucijalan. Više me zanima simbolička poruka te robe, te njen praktični smisao i učinak.

Šta se ovim bedžom uopšte želi postići? Njegov je, naime, "sadržaj" jedno prazno mesto, jedna sveopšta poštapalica, nešto što je u Srbiji ionako mišljenje znatne većine. Noseći to u Kragujevcu ili Rumi, ti zapravo saopštavaš nešto što ionako svi već "znaju", što je notorna stvar koja je odavno apsolvirana i svečano zavedena u Riznici Narodne Mudrosti, baš kao kad bi išao okolo vičući da nas i Rusa ima trista miliona, po skromnoj proceni. Ili da je otvaranje prozora u gradskom autobusu na pripeci pogubno po zdravlje vaskolikog srpskog naroda, ugroženog od genocidne "promaje". Dakle, to ne liči baš na suvislo ponašanje. Otuda je apsurdno šetati po "užoj" Srbiji s tim bedžom, baš kao i po inostranstvu, jer tamo to skoro nikome ne bi značilo skoro ništa. Na kraju, strogo logički, ispada da bi jedino adekvatno nabedžena šetnja, recimo, Podujevom, Đakovicom ili Uroševcem zvanim Ferizaj imala nekog smisla i slala poruku na pravu adresu ali, gle, baš to i jedino to niko ne radi... Eh, baš šteta, možda bi – nakon prvog šoka usled preciznog pogotka strele Spoznaje – delovala prosvetljujuće?

Eto, tako to biva kad slediš logiku i srpsku politiku istovremeno: zabasaš do samog apsurda. Sada, zato, udaramo drugačijom bogazom, bližom onome što je ovde vaistinu na stvari. "Rodoljubni" sadržaj onog parčeta pleha bogme je jedna više zakletva nego tvrdnja, više iskaz jednog opredeljenja nego racionalan uvid čoveka o stanju sveta koji ga okružuje; utoliko ispada da će bedž ponosno nositi svi oni koji time žele nešto da izjave, da stave okolini na znanje, ali to nešto nije nikakva informacija "o Kosovu", nego o onome ko bedž nosi: "Ja sam više nego lojalan građanin i više nego uzorni patriota" – kao da poručuje Bedžonosilac – "a vi, obezbedženi puče, treba da se zabrinete i postidite što hodate svetom bez Znamenja"... Dakle, svakako se o znamenu pripadnosti ovde radi, kao što se radilo i onomad, posle prerane Titove smrti, kada je svaki komunista koji drži do sebe okačio na rever onu značkicu s Titovim potpisom. Al' nešto ih brzo poskidaše, šejtančići... Kosovo je tu, dakle, samo katalizator, samo medijum kojim se vrši samoidentifikacija i samopreporučivanje centru simboličke i stvarne Moći, isto kao i taj bodljikavi Tito onomad, ili kao famozni "target" za vreme bombardovanja. Uzgred, sudbina targeta je vrlo znakovita i poučna: prvih dana bombardovanja "svi" su ga nosili, a pred kraj niko; mesec dana nakon poslednjeg treska nad gradom, činilo ti se da target nikada nije ni postojao, da si ga samo sanjao, toliko se brzo i temeljito preselio u područje namernog zaborava, možda čak nekog nejasnog stida.

S druge strane, za razliku od Tita, targeta i sličnog, DSS-ov "nestranački" bedž, iako ima tako ogroman tiraž, izgleda da će imati i gigantsku "remitendu". Naime, jeste da imam pametnija posla nego da se zagledam ljudima u revere, ali ipak mi je indikativno da sam do sada uočio tek jednog jedinog čoveka koji nosi tu stvarčicu. Taj se susret odigrao na novosadskoj autobuskoj stanici, a Nosilac je bio kondukter novopazarskog autobusa. U poverenju, to znači da je blizu 90 odsto šansi da je taj čovek Bošnjak-musliman. Pa moja pokvarena mašta već plete priču da je dosetljivko stavio to čudo na sebe kao neku vrstu preventivne samoodbrane od mogućih susreta sa nadrndanim Patriotama širom Srbije... Kako god, fakat je da nikoga drugog nisam video da nosi to, baš kao što nikoga na ulici ne viđam da nosi bedž s milim Šešeljevim likom, bez obzira što možete biti sigurni da je svaki četvrti prolaznik glasao za radikale. To možda znači da smo nešto ipak naučili, da polako odumire kultura demonstraranja pokornosti kroz kićenje sebe ili nečega svog dežurnom floskulom dana.

A to onda valjda znači da će se Država i Vlast okanuti onoga što im ne dolikuje, te da će možda tako i bedževi biti vraćeni onima kojima pripadaju – pankerima i sličnima! Meni je kao klincu bio najdraži jedan iz "kućne radinosti", onaj na kojem je bio simbol poljske Solidarnosti, pažljivo izrezan iz nekog Njusvika ili Tajma, a moj drug Andrej F. mi pomogao da od toga napravim svoj "ukras", koji sam ponosno nosao okolo u prvoj polovini osamdesetih. A da li bih danas nosio neki badge? Tja, možda samo reprodukciju sjajnog grafita koji valjda još stoji u Palmotićevoj, kod ugla sa Lole Ribara: "Kosovo je Bugarska". Izvanredno inteligentna "street art" subverzija! Dakle, biram isto kao i onda: pank, a ne Tito!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net