Stare i retke knjige >

Biblioteka sa Mesecoslovom u njoj

Šta o čuvanju i zaštiti starih i retkih knjiga misle u Narodnoj biblioteci Srbije, jedan antikvar i jedan kolekcionar

Trista deset rukopisnih i starih, retkih i unikatnih štampanih knjiga čeka od januara 2006. godine da ih Skupština Srbije proglasi kulturnim dobrima od izuzetnog značaja. Najstarije među njima su iz XIII veka, a najmlađa je iz 1799. godine – Život i črezvičajna priključenja slavnago Angleza Robinzona Kruse ot Jorka.

Ovo je četvrta lista knjiga koje za zaštitu predlaže Narodna biblioteka Srbije. Zahvaljujući prethodnim predlozima, iz 1979. godine zatim iz 1990. i 2000, status kulturnog dobra od izuzetnog značaja dobilo je 1976 knjiga. Ovim najnovijim predlogom obuhvaćene su knjige iz fonda Narodne biblioteke Srbije, bibliotekâ manastira Dečani i Pećke patrijaršije, koje do sada nisu zaštićene. Po Zakonu o kulturnim dobrima iz 1994. godine, stare i retke knjige su rukopisi, rukopisne i štampane knjige, periodika i neknjižna bibliotečka građa nastala do kraja 1867. godine, do Vukove reforme pravopisa. "Knjige za koje smo do sada ustanovili da ih treba proglasiti kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, a sa najnovijom listom ima ih oko 2300, nisu i jedine knjige koje treba zaštititi", kaže Olivera Stefanović, šef Odeljenja posebnih fondova NBS-a. Komisija za zaštitu kulturnih dobara pri Narodnoj biblioteci razmatra svaki predlog, "ali nevolja je što od 2000. godine nismo dobili nijedan."

Po već pomenutom Zakonu o kulturnim dobrima iz 1994. godine, i po dve godine mlađem Pravilniku o registrima starih i retkih knjiga, sve institucije i pojedinci koji poseduju rukopisnu ili staru i retku štampanu knjigu moraju da je evidentiraju, odnosno da na nju ukažu Narodnoj biblioteci Srbije kako bi je upisala u Centralni registar. "Izrada Registra je posao koji paralelno obavljamo sa predlaganjem knjiga za zaštitu, i mislim da je suvišno objašnjavati njegovu važnost po državu. Međutim, ljudi izgleda da to ne shvataju. Vrlo je moguće da među starim i retkim knjigama koje ima neka institucija nema onih koje treba proglasiti kulturnim dobrima, ali zato svaku treba evidentirati. Zar treba da poverujemo da institucije ne znaju za Zakon pa nam zato ne šalju svoje liste da ih uključimo u Registar?", pita se Olivera Stefanović.

Sudeći po dosadašnjem odzivu privatnih vlasnika starih i retkih knjiga, ima se utisak da saradnja s njima i ubuduće neće biti jednostavna. Olivera Stefanović kaže da su među do sada popisanim knjigama samo dve u privatnom vlasništvu: Aleksandar Deroko je prijavio Apostol (odlomak) i Parimejnik (odlomak) iz XIII veka. One su i zaštićene. "Sasvim je sigurno da gospodin Deroko nije jedini koji u kući čuva ovu vrstu knjiga i koji zna šta znači takva knjiga, ali mi smo tu nemoćni", kaže Olivera Stefanović.

PRVA IZDANJA: Orfelinovi "Noveišija slavenskija propisi" (1776)...

ANTIKVARNICE I BIBLIOTEKE: "Niko ne bi bio srećniji od mene kada bih mogao da komuniciram sa institucijama, pa makar i na našu štetu", tvrdi Predrag Milovanović, istraživač starina i vlasnik antikvarnice "Orfelin" otvorene u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu pre pola godine, koja je kako je procenjeno najbolje opremljena na Balkanu. "Zašto ne mogu? Kad bi institucije imale pametnu politiku o starim knjigama i stručni kadar i kad bi pokazale stvarnu želju da vode računa o njima – mogao bih. Svetao primer je Matica srpska." Svoje ne baš pozitivno mišljenje o institucijama zaduženim za staru knjigu, Predrag Milovanović dokazuje baš najnovijim izborom Narodne biblioteke 310 naslova za dobijanje statusa kulturnog dobra. "Na primer, ovde je neko izabrao knjige iz XVIII veka i pokazao manjkavo znanje: na tom spisku nećete naći jednu od najvažnijih knjiga tog vremena, Mesecoslov, prvu srpsku bakroreznu knjiga iz 1719. štampanu u Beču, ali ćete naći neke manje važne knjige. Šta to znači? To znači da bi, s obzirom da nije zaštićena, tu knjigu sutra mogao neko da iznese iz zemlje i da mu niko ništa ne može!" Oliveru Stefanović ne čudi što Mesocoslav nije predložen za kulturno dobro: "Zato što nam nije dostupan, niko ga nije predložio Komisiji Biblioteke, niti su stručnjaci Komisije procenili njegovu vrednost. Slično se desilo i sa Savinim Zakonopravilom. Iz Ministarstva kulture su nas pitali zašto ono nije na listi. Zašto? Pa zato što je u Zagrebu!"

Dositejev "Život i priključenija" (1783)...

Smatra se da je Predrag Milovanović vlasnik verovatno najvrednijeg privatnog muzeja knjiga u Srbiji. Oko pet hiljada knjiga na policama njegove antikvarnice su viškovi njegove privatne zbirke. Milovanovićeva biblioteka je skup najkvalitetnijih srpskih knjiga od XV veka do Drugog svetskog rata, najstarije štampe, i najstarijih izdanja srpske književnosti i nauke. Kako je došao do takve biblioteke? Milovanović kaže da sve njegove knjige potiču iz oko 280 biblioteka naših veoma poznatih ličnosti: Stefana Stratimirovića, Milutina Garašanina, Milorada Panića Surepa. Milovanović je otkupio celu Surepovu biblioteku. Pre toga, Narodna biblioteka je dva puta odbila ponudu Surepovog sina da otkupi knjige i sačuva ih kao celinu, a biblioteka Surepovog rodnog Šapca ga je odbila zato što nema dovoljno prostora. Milovanović procenjuje da je Surepova biblioteka po sadržaju barem pedeset puta vrednija od Šabačke.

Njegošev "Gorski vijenac" (1847)

Cene u Milovanovićevoj antikvarnici su raznolike, od nekoliko stotina dinara do 2500 evra! Stare knjige iz XVI veka koštaju od pet do dvadeset hiljada dinara, putopis o Kini iz XVII veka, na latinskom, košta 50.000, Vukov Rječnik iz 1818. godine – 70.000 dinara, a isto delo samo iz 1898. – 3000 dinara.

Sada se u Milovanovićevoj biblioteci nalazi 500 nepoznatih knjiga, to znači da ih niko nije pre njega otkrio, među kojima su i dela Josifa Pančića, Inkiostrija, Branislava Petronijevića, zatim neke naše najstarije štampane knjige a među njima i Oktoih cetinjski iz 1494. godine, pa 17 od ukupno 60 naših knjiga štampanih u XV i XVI veku među kojima i Beogradsko četvorojevanđelje iz 1552. godine i Praznični minej koji su 1540. godine u Veneciji štampala braća Božidar i Vićenco Vuković. Ima i knjiga iz prvih biblioteka mitropolita Stratimirovića, Vuka Karadžića, Ilije Garašanina, Ivana V. Lalića, a na velikim aukcijama po svetu Milovanović je nabavio dosta stranih, veoma cenjenih privatnih biblioteka.

Zar nije svim ovim knjigama mesto u Narodnoj biblioteci, zar ih ne bi trebalo makar bibliotečki evidentirati? "Ne može mene zakon da tera da radim nešto što je državni posao, a da država opstruira ono što ja radim", kaže Predrag Milovanović. "Nedavno sam probao da dobijem neke knjige iz Nemačke, završavam knjigu o vedutama Beograda do 1800. godine, pa su mi trebale. Kad su te knjige stigle na našu carinu, prvo sam dobio pismo da je izvršen uvid u robu koju ja hoću da uvezem i da je zaključeno da se ta roba ne može smatrati predmetom za ličnu upotrebu, a ni predmetom koji pripada domaćinstvu. Ja onda gubim jedan dan da im objasnim da te knjige mogu da pripadaju meni, a i moje domaćinstvo je puno knjiga. Plaćanje dažbina nisam mogao da izbegnem: nađen je način da se izbegne poštovanje konvencije koju je potpisala naša nekadašnja država još šezdesetih godina po kojoj štampani materijal ne podleže dažbini – naši to tumače da mi ne naplaćujemo carinu, već PDV! Naša zemlja ne olakšava svojim građanima da razmenjuju knjige sa ostalim svetom. Italija ima rigidna pravila o razmeni knjiga, a Britanija je izuzetno liberalna pa zato i ima velike i u svetu poznate biblioteke. Kakve su naše – znamo. Ja sam puno naših kulturnih vrednosti vratio iz inostranstva u Srbiju, ali o tome ne bih smeo da pričam jer to znači da sam činio krivično delo. Možda će se jednog dana povećati svest o kulturnoj baštini pa se neće samo iznositi iz zemlje, možda će postojati ljudi koji će nešto hteti i da vrate. Zamislite, recimo, situaciju da neko kupi na aukciji ili dobije na poklon nešto od neprocenjive vrednosti, i to stigne na našu carinu. Pitam vas, da li će se taj čovek dobrovoljno izložiti neprijatnostima, da li treba da založi svoje imanje kako bi tu vrednost vratio u zemlju? Neće! Ja nisam čuo za slučaj da je NBS vratila u zemlju neku kulturnu vrednost, a znam da ja jesam! Kad saznam da je neka naša vrednost na nekoj aukciji ili ih neko prodaje, probam da ih propratim. Ali ja nisam bogat čovek niti imam podršku od države da ih kupujem, pa zato uvek iskoristim priliku da javim o tome institucijama. Na primer, dokument o Beogradskom miru kaligrafisan zlatom, potpisala ga je ruska carica 1739. godine, to bi naša država trebalo da kupi. A takvih vrednosti ima, naravno, još."

PRIVATNI KOLEKCIONARI: U Beogradu, smatra se, nema više od stotinak ljudi koji se privatno bave starom i vrednom knjigom, a među njima je desetak antikvara, što dovoljno govori i o isplativosti i o popularnosti tog posla. Osim Predraga Milovanovića, pomenimo mali ali istrajavajući antikvarijat "Vulin" Rade Vulin, koja je svoje dugogodišnje iskustvo u jednoj izdavačkoj kući prenela na privatni posao, i Vladana Krstića, vlasnika antikvarnice "Dveri", koji je počeo sa priručnom tezgom na Zelenom vencu. Među kolekcionarima ima onih strasnih koji kupuju po nekoliko primeraka iste knjige, neki, kao na primer Miloš Novaković iz Kosjerića sa završenim kursom za mašinovođe, neprestano osluškuju kad će i gde da se pojavi neki poseban primerak ne bi li ga razmenio sa drugim, a većina ih samo skupljaju knjige koje ih zanimaju. Kao što kaže Nikola Mirkov, veliki kolekcionar a inače direktor RTS-a, zahvaljujući tom svetu stara i retka knjiga i postoji. "Odnos gradskih vlasti prema toj vrsti knjige nije korektan: umesto da, kao što su to uradili u mnogim evropskim gradovima, odredi prostor gde bi se ta knjiga iznosila, gde bi se trgovalo, gde bi knjiga živela, oni dopuštaju da antikvarna knjiga, nedostupna slobodnom prometu, propada. Kod nas su, znamo, tutnjali ratovi i nepovratno uništili knjigu pa je malo ima, i neophodno ju je sačuvati. Mesto na kome bi se ona kupovala i prodavala bio bi jedan od načina njenog čuvanja."

Knjiga lako nestaje. Nikola Mirkov zna mnoge podatke o tome. "Drugo izdanje Istorije srpskog naroda Sime Milutinovića Sarajlije štampano u oko 11.000 primeraka, nestalo je za manje od sto godina. Istoričar Nikola Radojčić je dvadesetih godina prošlog veka napisao da je list "Bosanska vila" postao retkost, a izlazio je petnaestak godina pre njegovog teksta. S te tačke gledišta, možda je i dobro što je Vuk Karadžić izneo mnoge naše knjige u Evropu. Naišao sam, recimo, na podatak da Vuk nudi Petrogradskoj biblioteci dvadesetak naslova, a oni mu odgovaraju da ih zanimaju samo dva sa njegovog spiska zato što im je ostale već dao. Za nas je ova priča značajna ne samo zbog fizičke propadljivosti knjige već i zbog propadljivosti sećanja na knjigu." Da bi se ovo poslednje makar malo ublažilo, Nikola Mirkov je u okviru biblioteke RTS pokrenuo ediciju "RARA", ediciju važnih a zaboravljenih knjiga. Nedavno je tako spasena od zaborava Poljska privreda u narodnim poslovicama Milana Z. Vlajinca, zbirka narodnog znanja o poljoprivredi.

Kako se postaje kolekcionar starih knjiga? Nikola Mirkov kaže da ga je inficirao Radivoje Marković, legenda novinarstva. "Pomenuo mi je Slobodana Jovanovića, bilo je to mislim 1969. godine, i tako sam ja počeo da obilazim antikvarijate." Nikola Mirkov za sebe kaže da je "vlasnik radne biblioteke u kojoj je oko 6000 knjiga. Okosnica je srpska i balkanska istorija, i umetnost – slikarstvo ima oko hiljadu jedinica. Ima religije, folklora, etnologije, etnografije, stilistike – kako sam uslovno nazvao po mom mišljenju najbolje knjige o srpskom jeziku. Nemam mnogo retkosti, pet prvih Vukovih knjiga, i poneko lepo prvo izdanje Jovana Cvijića. Jedno od tih Vukovih izdanja kupio sam u antikvarijatu, vlasnik nije dobro video šta ima u radnji. Jednog sam dobio od Miloša Novakovića na poklon, jednog sam zamenio. Prvom izdanju neke knjige prosto ne mogu da odolim, to me najviše privlači, a zatim knjiga s posvetom."

Svaka knjiga ima svoju priču, kaže Nikola Mirkov. "Veselin Čajkanović je deo ratne reparacije od Nemačke naplatio u knjigama, uglavnom slavistike, one su sad u biblioteci Filološkog fakulteta. To govori da je narod imao snage da u vreme velike materijalne bede misli na duhovno bogatstvo. Svaka knjiga je lepa priča! Recimo, ja sam kod Rade Vulin našao Istoriju srpskog grba Aleksandra Solovjeva, štampanu u Melburnu. Solovjev je beli Rus, dok je bežao iz Rusije izgubio je doktorsku tezu pa je napisao novu, etablirao se ovde i za vreme Drugog svetskog rata mirovao, posle oslobođenja ga prebace u Sarajevo, tamo osnuje katedru, ali jednog dana mu kao informbirovcu narede da napusti zemlju. On ode u Švajcarsku, znači treći put počinje život iz početka, tamo postane profesor univerziteta, piše Istoriju srpskog grba, u knjizi govori o Srbima kao o svom narodu a o grbu kao o svom grbu, štampa ga u Melburnu, i tu knjigu ja nađem u beogradskom antikvarijatu."

Knjiga, kaže Nikola Mirkov, pruža mnoge podatke o narodu pa tako i aktuelni stav da je stara knjiga retro govori o nama. "Veštačka je antinomija koja se pravi između prošlosti i budućnosti, ili između nacionalnog i građanskog. Ne možeš biti građanin ako ne znaš ko si. Jedini pravi patriotizam je znanje. Zašto bi prošlost opstruirala budućnost? Pa mi sad ne bismo imali sijalicu da nije bilo prošlosti! Kako nam onda stara knjiga nije bitna? Ona mora da ima svoje mesto, a ne da zavisi od nekoliko desetina zaluđenika!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net