Istraživanje – nove vojske bivše Jugoslavije (4) >

Velike sile i male članice

Slovenačka vojska još od početka uvođenja profesionalizacije ima problema sa izuzetno velikim odlivom vojnika i slabim prilivom novaka, tako da analitičari upozoravaju na realnu mogućnost da veliki deo najnovijih oklopnih vozila Patria 8x8, kada budu proizvedena i isporučena vojsci – neće imati ko da vozi. Veća kriza se može očekivati u trenutku kad Austrija krene u najavljenu profesionalizaciju vojske, što će otvoriti vrata i za strance. Mnogim slovenačkim vojnicima nemački jezik ne predstavlja prepreku pa već sada željno prate šta se događa preko (ukinute) granice, pošto očekuju da bi kao najamnici u austrijskim uniformama bili u prilici da dobiju mnogo viša primanja

PROPAST VOJNE INDUSTRIJE: Krpan u akciji

Iako vlada u Ljubljani već nekoliko godina podvlači da je Kosovo prioritet Slovenije, ne samo radi zaštite "mira i stabilnosti u regionu" nego i zbog zaštite "slovenačkih ekonomskih interesa na Kosovu", slovenački mediji učestalo pišu o problemima koje Ministarstvo odbrane ima sa popunjavanjem ljudstva, odnosno kontingenata potrebnih za slanje u mirovne operacije KFOR-a. Tako se desilo da je deo slovenačkih vojnika nezadovoljnih primanjima dao otkaz KFOR-u još dok su putovali ka odredištu, vojnoj bazi u blizini Peći.

Slovenački vojnici stacionirani su na Kosovu od 2000. godine, isprva prevashodno u sastavu italijanskih jedinica KFOR-a u Prištini i Peći. Prema službenim podacima 2007. godine je 25 vojnika (prema neslužbenim, čak deset puta više) otkazalo radni odnos sa Slovenačkom vojskom (SV) tokom misije na Kosovu. Razlog za nezadovoljstvo su niske plate uprkos stalnim obećanjima vlasti da će ih podići, a onda su vojnici na putu za Kosovo saznali da je dodatak za ocenu rizika – smanjen. Simon Korez, portparol Generalštaba SV-a, pokušao je da demantuje taj podatak uz tvrdnje da je dodatak za ocenu rizika u misiji na Kosovu po ugovorima, ali su neimenovani vojnici potvrdili novinarima da su prevareni i da se ponavlja priča iz Mađarske, gde su učestvovali na velikim manevrima, na kojima su i stekli "kvalifikacije za odlazak na Kosovo", a onda su utvrdili da su sa platnih lista izostali obećani terenski dodaci.

Stoga su mnogi vojnici koji se odluče za odlazak na Kosovo, u Avganistan ili u druga krizna žarišta gde ih Slovenija šalje, nezadovoljni uslovima. Pažnju slovenačke javnosti privukao je podatak da su vojnici otkazali poslušnost kada su se već našli u konvoju na putu za Kosovo, mada su potom – zbog ugovorenih obaveza – bili prisiljeni da šestomesečnu misiju izdrže do kraja. Ovakvo iskustvo je primoralo planere novih inostranih misija da za narednu "ekspediciju" SV-a na Kosovu odrede 160 vojnika, čime će brojka od oko deset odsto vojnika SV-a koji su u prvoj polovini 2007. bili po misijama u inostranstvu biti ponovo smanjena na oko pet do šest odsto svih pripadnika vojske.

POČETAK PRIČE: Rep helikoptera "Partizan" na motoru "Yuga", usred Ljubljane 1991.

Slovenački mediji su prošle godine izveštavali da se vojnici na Kosovu ponekad osećaju kao statisti u humorističkoj seriji "Meš" (M.A.S.H.). Tako su pojedini pripadnici SV-a u sastavu KFOR-a na Kosovu potvrdili za slovenački POP TV da su nezadovoljni niskim platama, jer su poređenjima "na licu mesta" shvatili da plate vojnika KFOR-a variraju na "nacionalnim nivoima" u zavisnosti od države iz koje potiču, pa su tako slovenački vojnici dvostruko manje plaćeni od kolega iz Italije, koji inkasiraju i dnevne dodatke. Pride je zvanični prevoznik Slovenačke vojske Adria ervejz, koji je zbog skromnih kapaciteta jedan od najskupljih prevoznika, pa loše plaćeni slovenački vojnici moraju dobro da razmisle hoće li dobar deo nadnice dati za put do kuće, što znači podmiriti put od baze do aerodroma a onda u Sloveniju. Često su gunđali i nad organizacijom rada kuhinje koju su vodili italijanski kuvari jer se dešavalo da je kuhinja već završila rad kada se vojnici vrate sa terena. Nije bio predviđen ni lanč-paket, pa su bili prinuđeni da sami kupuju hranu.

Vojnici se žale da im je na Kosovu, ali i drugim misijama u sličnim zonama na svetu, u Avganistanu i Iraku na primer, poseban problem znanje jezika. Na Kosovu, kažu, pokušavaju da se sporazumeju sa lokalnim stanovništvom na engleskom ili slovenačkom ("srpski je bolje ne pominjati", umesto toga su i "znaci rukama dobri"). Do podneva imaju prevodioca za albanski, a popodne ne. Tako se podigla prava panika kada je jednom prilikom u bazu popodne došla grupa Albanaca, vičući na sav glas. "Niko od njih nije govorio engleski, i trebalo nam je vremena da shvatimo da je neku ženu ujela zmija. Tražili su serum koji u bazi nismo imali, pa su nadređeni počeli da zivkaju okolo, u bolnice i druge vojne baze. Ali nigde nismo našli protivotrov. Ne znam kako je završila ta jadna žena", ispričao je u kamere jedan od slovenačkih vojnika i dodao da je sreća što je u pitanju bio "samo ujed otrovnice", inače vojnici ne bi znali kako da reaguju – jer ništa nisu razumeli.

VAZDUHOPLOVSTVO: Eurocopter AS532L "Cougar" u naoružanju SV

PROFESIONALIZACIJA BEZ PARA: Slovenačka vojska još od početka uvođenja profesionalizacije ima problema sa izuzetno velikim odlivom vojnika i slabim prilivom novaka, tako da analitičari upozoravaju na realnu mogućnost da veliki deo najnovijih oklopnih vozila Patria 8x8, kada budu proizvedena i isporučena vojsci – neće imati ko da vozi. Veća kriza se može očekivati u trenutku kad Austrija krene u najavljenu profesionalizaciju vojske, što će otvoriti vrata i za strance. Mnogim slovenačkim vojnicima nemački jezik ne predstavlja prepreku pa već sada željno prate šta se događa preko (ukinute) granice, pošto očekuju da bi kao najamnici u austrijskim uniformama bili u prilici da dobiju mnogo viša primanja. Kritičari situacije u SV-u upozoravaju i na slabu opremu vojske, što je navodno naročito uočljivo kada se slovenački vojnici u međunarodnim misijama porede sa kolegama iz drugih država.

Slovenački vojnici su nedavno dobili nove puške proizvedene u Belgiji, a onda se ispostavilo da vojnici ne samo da nisu uvežbani za njihovo rasklapanje i sklapanje, nego da prilikom svakog sklapanja postoji ozbiljna opasnost da jedan deo pogrešno okrenu i sastave, zbog čega dolazi do lomljenja tog dela i oštećenja puške. Ona je u tom slučaju neupotrebljiva, sve dok rezervni deo ne stigne – iz fabrike. To je prilično onespokojavajuće, priznaju vojnici koji su stacionirani po kriznim žarištima u svetu, pošto opisani "detalj" u bitnom razlikuje belgijsku pušku od penzionisanih a pouzdanih kalašnjikova Crvene zastave.

Otkako su pobunjenici u Iraku i Avganistanu počeli masovno kao od šale da dižu u vazduh borbena vozila saveznika (brojka tako uništenih vozila još uvek je američka vojna tajna), neke zemlje ponovo razmatraju mogućnost da u međunarodne misije pošalju teže tenkove, koje su – kao i Slovenija – izbacile iz upotrebe baš zbog zahteva NATO saveza za većom "pokretljivošću" u operacijama "projekcija snaga", kako danas čelnici zapadnog vojnog saveza opisuju međunarodne intervencije u politički korektnom novogovoru.

ZAŠTITA SLOVENAČKOG NEBA: Posle ulaska u NATO učestale su kritike na račun nerealnih obećanja promotera ulaska Slovenije u taj vojni savez, koji su tokom kampanje uoči referenduma obećavali jeftinu zaštitu slovenačkog neba. Prvi alarm je izazvala svojevremena izjava predsedavajućeg vojnog odbora NATO saveza Rajmona Henloa da je NATO "sposoban da i dalje štiti slovenački vazdušni prostor pomoću italijanskih vojnih aviona, ali da tu postoje i dugoročnija rešenja ako se država odluči za njih"; to je u Sloveniji izazvalo debate o kredibilnosti obećanja, koja su se čula uoči referenduma od 23. marta 2003.

Na pitanje "Da li se slažete da Republika Slovenija postane član Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO)", potvrdno je odgovorilo 634.068 građana (66,02 odsto), a negativno 326.414 (33,98 odsto). Slovenija je 29. marta 2004. postala punopravni član NATO-a kao prva nekadašnja republika SFRJ u tom savezu.

Što se tiče zaštite slovenačkog neba, načelnik Generalštaba SV-a 2005. general-major Ladislav Lipič je tada izjavio da će konačno rešenje za odbranu domaćeg vazdušnog prostora biti pronađeno "do kraja godine". Na pravu odluku se, međutim, još čeka, pošto je u martu 2006. iz Generalštaba stigla ocena da "sadašnje NATO rešenje nije više dobro" i da je ministar odbrane Karel Erjavec dobio tri predloga kako efikasno kontrolisati slovenačko nebo; opcije su da Slovenija nabavi eskadrilu lovaca, ili iznajmi lovce zajedno sa posadom, ili da iznajmi avion uz omogućavanje školovanja stranih pilota na Aerodromu Cerklje, čime bi delimično vraćala "uslugu" nekoj stranoj zemlji, najverovatnije Holandiji. Poslednja opcija je ocenjena kao najbolja, iako su sve tri u suprotnosti sa izjavama najviših slovenačkih zvaničnika koji su tokom odlučivanja građana hoće li zaokružiti "da" na referendumskom listiću, narod ubeđivali da će ulazak Slovenije u NATO omogućiti državi "jeftinu" zaštitu njenog vazdušnog prostora.

Pitanje vazdušne zaštite Slovenije i tri baltičke države, članice NATO-a, isprva je bilo rešeno angažovanjem belgijskih i britanskih lovaca (za baltičku trojku), dok je briga o slovenačkom nebu 2004. poverena pilotima iz italijanske baze Čarvija. Slovenija zvanično nikada nije priznala da je za italijansko čuvanje svog neba u NATO aranžmanu išta konkretno platila, već je službena Ljubljana tvrdila da Italiji za "dobre usluge" vraća tako što "pomaže italijanskoj vojsci" ili, kako je rekao načelnik slovenačkog generalštaba – "pomažemo na onim područjima u okviru vojne saradnje, gde je to moguće". Javnost nije saznala detalje te "naturalne razmene dobrih usluga", ali je odluka da Italija postane ključar slovenačkog neba bila na meti mnogih kritičara i dela medija koji taj potez tumače, bez obzira na činjenicu da su Italija i Slovenija u istom savezu – kao vladin ozbiljan propust na terenu očuvanja suvereniteta i nacionalnog ponosa.

Oni kojima ne smeta što italijanski lovci štite nebo nad Slovenijom, tvrde da bi Slovenija pogrešila ukoliko bi se odrekla "džabe usluge", te da je sve drugo "lečenje kompleksa ministra Erjavca skupo milion evra"; time je izražena podrška da "vazdušna patrola" ostane ista kao u baltičkim državama, dakle – tuđa, uprkos računicama koje su pokazale da bi, ukoliko bi slovenačko nebo iko stvarno ugrozio, pomoć iz Čarvije stigla – prekasno.

Problem je toliko veći jer su propagatori ulaska Slovenije u NATO pre pet godina tvrdili da je ulazak u savezništvo bolji i racionalniji izbor od izgradnje svih rodova vlastite vojske. To je dokaz da nema besplatnog ručka, cinično ponavljaju kolumnisti misao američkog ekonomiste Miltona Fridmana, jer Slovenija sada svoje "obaveze za usluge koje dobija od savezništva" plaća u ljudstvu, odnosno vojnicima koje mora da šalje u opasne međunarodne misije. Parafrazirano, slovenačka pouka iz iskustva sa zaštitom NATO saveza mogla bi da glasi da "nema takve stvari kao što je besplatna zaštita neba".

SKUPLJI KONJ OD VOJNIKA: Zašto su oni, koji sanjaju da služe domovini – tako retki? Ovo pitanje je u prošlosti u nekoliko navrata žuljalo slovenačke poslanike tokom burnih rasprava o zaradama pripadnika SV-a. Konačno je aktuelna vlada, kako bi popravila materijalno stanje SV-a, odlučila da vojnicima u rangiranju plata u javnom sektoru ponudi 20. umesto 16. platni razred. Razlika nije mala, smatra ministar odbrane Karel Erjavec, pošto je država u trenutku donošenja ovakve odluke nagrađivala patriotizam domovini mesečnim primanjima vojnika u visini od 497, odnosno 507 evra. Nova osnovica vojničke zarade iznosila bi 573 evra, iako neki opozicioni poslanici smatraju da je biti vojnik posebno poslanstvo, pa zato slovenačkim uniformama, iako rade u profesionalnom sastavu, "nije važna zarada".

Analitičari prognoziraju da SV tek čeka agonija, jer je trend "skidanja uniformi" protekle godine bio alarmantan, a ove godine nema vesti o boljitku.

Nisu zadovoljni ni oni koji se odlučuju za odlazak u misije put dalekih zemalja, jer je rizik suviše veliki iako je i zarada od tri do šest puta veća, nego što bi bila kod kuće. Vojnici su ogorčeni i time što SV više izdvaja za službene konje, nego za "guštera" u vojnoj uniformi; tako SV za svakog od 15 konja angažovanih "u protokolarne svrhe" iz Konjušnice "Lipica", plaća 8400 evra godišnje, dakle 700 evra mesečno.

LJUTI PROIZVOĐAČI ORUŽJA: "Tužićemo Ministarstvo odbrane", najavljivao je prošlog maja Jože Studenčnik, direktor preduzeća Sistemska tehnika iz Ravna u Koruškoj, koji nije krio da je šokiran odlukom vlade Janeza Janše da nabavku oklopnih vozila za potrebe Slovenačke vojske (SV) obavi u Finskoj, umesto da to učini kod kuće i obezbedi hleb domaćoj radnoj snazi. Vlada je uzvratila da tužba nije moguća jer je kupovina vojne opreme u inostranstvu "poverljiva stvar", na šta je Studenčnik odgovorio da "kupovina pod maskom tajnosti" ne može da sakrije proceduralne mahinacije koje zahtevaju reviziju postupka.

Studenčniku se pridružio i direktor firme Viator&Vektor Zdenko Pavček, inače partner Sistemske tehnike u zacrtanom "državnom poslu veka". Viator&Vektor i STO Ravne su se zajedno prijavili na konkurs Ministarstva odbrane za snabdevanje SV-a oružjem, pa su ponudili ovdašnju verziju austrijskog "pandura", odnosno prototip oklopnog osmotočkaša Krpan 8x8 koji su dve godine razvijali prema licenci kupljenoj od korporacije Štajer–Dajmler–Puh. Nada da će država prilikom kupovine osmotočkaša za svoju vojsku razmišljati patriotski i odlučiti se za "domaću radinost", raspršila se kao mehurić od sapunice posle prvih najava da je najozbiljniji kandidat finska Patria u kombinaciji sa Gorenjem.

Iako je ministar odbrane Karel Erjavec čitava tri meseca podržavao firme iz slovenačkog dela Koruške u kovanju planova kako će proširiti postojeće kapacitete i izgraditi nova postrojenja za veliku državnu porudžbinu, stručnjaci iz Ministarstva odbrane odlučili su da NATO standardima odgovara oklopno vozilo Patria 8x8, finske proizvodnje. Studenčnik je dramatično izjavio da je Janšina vlada time "sahranila Sistemsku tehniku", optužujući je i za nedostatak patriotizma, a radnici iz njegove fabrike su održali demonstracije kod kuće i u prestonici, ali bez većeg efekta.

Slovenačko ministarstvo odbrane oglušilo se o taj "nacionalni vidik kupovine" uz obrazloženje da je Patria za oko petinu jeftinija od Krpana, a osim toga Patria ima "bolje tehničke karakteristike i garantuje bolju zaštitu posade" pošto Krpan nije prošao test toplotne slike, tj. noću ga je lakše otkriti nego Patriu. Istaknuta je i druga strana patriotizma, dakle privredni boljitak za celu Sloveniju (a ne samo jedan njen deo), pošto su Finci ponudi ugovor uz koji idu i kontranabavke robe u Sloveniji, što otvara šansu za 1920 radnika u 50 slovenačkih preduzeća, dok je preduzeće iz Koruške imalo samo dvadesetak kooperanata.

Kupovina modernije opreme na svetskom tržištu oružja nije bila neočekivana, mada su dežurni rodoljubi na nož dočekali kupovinu "tuđe" robe. Konačno je Patria pobedila, uprkos navrat-nanos sazivanim vanrednim sednicama svih mogućih regionalnih tela u Koruškoj koja su do poslednjeg daha razrađivala strategiju kako da doskoče državi jer je "izbor finskog proizvođača vozila za SV uvredljiv i za Ravne – sraman!". Neki "veterani rata za Sloveniju" vratili su državi svoja odlikovanja zbog "skandaloznih nabavki za SV" u Finskoj. Ministar je na optužbe i pretnje tužbama odgovorio da je "matematika prilikom izbora oklopnog vozila 8x8 bila jednostavna – finsko vozilo je jeftinije, više odgovara potrebama SV-a, Patria je ponudila bolje uslove za slovenačku privredu... Ukratko, Patria je dala bolju ponudu!".

Erik Kopač, predavač na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani, minirao je sve patriotski obojene koruške argumente podsećanjem da su "testovi pokazali da je Patrija u svakom pogledu bolja od domaćeg Krpana, koji u tehnološkom razvoju zaostaje dve decenije za vozilom iz Finske". Stručna javnost je potom digla poviku da je prošlo vreme privrednog patriotizma i državnog spasavanja npr. Sistemske tehnike, te da treba tu fabriku pustiti da propadne iako to znači gubitak radnih mesta i socijalne sigurnosti Koruške.

Ovaj primer potvrđuje koliko je u promenjenim uslovima ispao težak opstanak slovenačkih firmi koje su za života bivše "velike zajedničke države" (SFRJ) dobro zarađivale u namenskoj industriji. Danas na tom planu u Sloveniji prednjače preduzeća koja lansiraju proizvode na bazi informacione tehnologije, poput Hermes softlaba koji je pravio programe za američku korporaciju Hjulit-Pakard, te Hermes plusa, koji je izrađivao programe za simulaciju borbenih situacija.

GORENJE, PUŠKE I PATRIE: Zanimljivo je podsetiti da su početkom devedesetih godina prošlog veka, posle osamostaljenja, Slovenijom harale ideje o "domaćoj pušci", sve dok nadležni nisu shvatili da se to isplati samo u slučaju ako proizvodnja dostigne nivo od oko 40.000 komada godišnje. Potrebe SV su četiri puta manje. Uprkos tome je ministar privrede Ivo Banič 1994. tvrdio da je domaća proizvodnja oružja – pre svega municije i pušaka – državni imperativ. Tada je preduzeće "Snežnik" stvorilo prototip "slovenačke puške", ali je na tome i stalo. U uspešne, slične pokušaje u Sloveniji niko više ne ubraja ni lansiranje automata MGV, što je bilo sinhronizovano sa osamostaljenjem Slovenije a u cilju "zastrašivanja JNA". MGV je proizvelo Gorenje, pa su ga zato slovenački teritorijalci 1991. zvali "mali kućni aparat". To "čudo tehnike", čija je mana bila da se rasturalo na sastavne delove pri padu na tvrdu podlogu, mnogima je ostalo u groznoj uspomeni.

"U skladu s međunarodnim propisima metak puške mora biti sposoban da na različitim daljinama gađanja postigne efektivno onesposobljavanje i zato mora dostići određenu snagu u džulima; MGV nije dostigao te standarde, što je imalo za posledicu izuzetno ružne rane, koliko zbog municije toliko i zato što je takvo oružje, poput lovačkog, zabranjeno u vojnim konfliktima. Nemamo podatke je li MGV upotrebljen u borbama, ali je fakat da je ta puška tokom rata u Sloveniji u junu 1991. sejala strah i trepet među vojnicima Jugoslovenske armije, naročito zbog pretnje užasnim povredama. Otuda je ta puška bila, bar uslovno, efikasna", objavljeno je nedavno u slovenačkoj štampi.

Opisani nusproizvod fabrike frižidera nije imao prođu na svetskoj pijaci, pa je slovenačka vojna industrija posle osamostaljenja počela polako da propada. Zarada od oko 400 miliona dolara (dok je bila deo namenske industrije u SFRJ) srozala se na 1,5 miliona dolara godišnjeg prometa. Najgore je, tvrde ovdašnji analitičari, bilo 1999, kada je prodajom vojne robe Slovenija zaradila svega 715.000 dolara. U bivšoj SFRJ je od 15.000-20.000 radnika proizvodilo oružje za "tržišta nesvrstanih zemalja", a Privredna komora Slovenije broji ni tridesetak članova "sekcije odbrambene industrije" koja zapošljava nekoliko stotina radnika. Argument propagatora ulaska Slovenije u NATO, da će to "pozitivno uticati na slovenačku vojnu industriju, jer će se domaće firme zajedno sa partnerima iz drugih članica NATO-a uključiti u evropske projekte odbrane" pokazao se kao pogrešan. Maštalo se o velikom logističkom NATO centru u Mariboru, čime bi "oživeo" ne samo kompleks propale fabrike TAM, nego i regija u celini. Od obećanja nije ostalo ništa, pa slovenački vojni komentatori ocenjuju da je NATO "grobar domaće vojne industrije". Tome je doprinela i promena doktrine saveza, koji za ekspedicione poduhvate treba što pokretljivije jedinice, usled čega su na đubrište, uprkos gubitku, poslati i tek osavremenjeni tenkovi T-55M.

BROJKE: Slovenačka vojska raspolaže sa 72 oklopna transportera tipa "Valuk" (6x6) proizvedena u Sistemskoj tehnici u Ravnama, koja je u vlasništvu slovenačkog preduzeća Viator&Vektor i austrijskog Štajer-Dajmler-Puha koji je u vlasništvu američkog koncerna General Dynamics. Što se tiče troškova za odbranu, ukupan budžet bi prema planovima vojske u periodu 2005–2010. trebalo da iznosi oko 3,697 milijardi evra, odnosno između 600 miliona i 750 miliona evra godišnje. Samo Misija SV-a na Kosovu košta oko sedam miliona evra, od čega slovenačka država plaća tri miliona za transport vojnika i opreme. Iako bi bilo jeftinije putovati preko Srbije ili iz Kopra u albansku luku Drač, SV se obično odlučuje za transport naokolo, na primer preko Soluna. "Što se Srbije tiče, uzeli smo u obzir bezbednosne razloge", objasnio je svojevremeno brigadir Alen Geder iz štaba SV-a.

Slovenija je ponosna i što je uz pomoć Kosova u 2007. dostigla rekord – 11 odsto (ili 983 vojnika od svih aktivnih pripadnika vojske) nalazilo se te godine po misijama u svetu. Najbrojnija je bila "kosovska epizoda" (623 vojnika), a sledila su joj one u Bosni i Avganistanu (po 53 vojnika).

Na sajtu SV-a opisan je drugačiji angažman domaćih uniformi na Kosovu u 2007. od onoga koji na terenu praktikuju slovenački oficiri. "Od 25. februara 2007. je u operaciji učestvovalo 500 pripadnika 10. motorizovanog bataljona (MOTB) i oko 100 pripadnika drugih jedinica SV-a, što je bilo prvi put u istoriji Slovenije da u jednoj operaciji učestvuje jedinica na nivou bataljona koji u svom sastavu ima podređenu četu 150 pripadnika mađarske vojske. Do kraja avgusta 2007. je 10. MOTB kao namenska jedinica Soko, u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN-a, obavljao zadatke stabilizacije – brinuo je za održavanje bezbedne okoline i slobodno kretanje, zaštitu ključnih punktova i objekata od posebnog statusa, uz patroliranje u pojasu odgovornosti. Najvažniji zadaci namenske jedinice Soko bili su obezbeđivanje sigurnosti etničkim manjinama, zaštita istorijskih verskih objekata u opštinama Peć i Klina, uspostavljanje uslova za prenos odgovornosti na civilnu vlast..." Komandanti slovenačkih jedinica nisu zaboravljali ni da podvuku da je bitno što na "Kosovu štite i slovenački ekonomski interes". Slovenački komandanti se nisu na sličan način opredelili u pogledu interesa koje štite tokom obavljanja misija na Kipru, u Avganistanu, Iraku...


 

Penzioneri

U Sloveniji se među 18.305 "izbrisanih" nalazi i 565 bivših oficira i građanskih lica na sluzbi u JNA; 83 oficira nisu ostvarila pravo na starosnu penziju, od toga je 76 Srba. Na primer, pukovnik Marjan Matić, iako ispunjava sve zakonske uslove ni danas ne prima penziju, a u sudskim postupcima stigao je već do suda u Strazburu. Bez stanarskog prava ostalo je 1060 oficira i njihovih porodica, a 445 je deložirano iz stanova (JNA) u kojima su imali stanarsko pravo – i tu je procenat Srba oko 80 odsto. To su podaci nevladinih organizacija, posebno Helsinškog odbora Slovenije.

U Srbiji niko nije ostao bez stanarskog prava, bez prava iz Penzijsko-invalidskog fonda i bez prava da dobije državljanstvo: sva ta prava je ostvarilo i oko 1070 oficira Slovenaca koji su ostali da žive u Srbiji. U Hrvatskoj su bivši oficiri i službenici JNA ostvarili pravo na penziju, umanjeno na 63 umesto 82 odsto visine plate.

Matjaževa vojska

U Sloveniji je od oktobra 2004. sve prisutnija rehabilitacija nekadašnjih vojnih formacija koje su tokom prethodnih pet decenija bile tretirane kao kolaboracionističke, odnosno izdajničke u Drugom svetskom ratu. Protekle mesece su obeležile rehabilitacije domobrana, dok je knjiga Martina Premka Matjaževa vojska 19451950 problematizovala "terorizam naoružanih grupa u Sloveniji odmah posle Drugog svetskog rata"; to doba je "okarakterisala Matjaževa vojska koja je službeno nazivana slovenačka armija Kraljeve jugoslovenske vojske", a delovala je iz uporišta u Austriji i Italiji. Prve naoružane grupe su se pojavile odmah posle povlačenja nemačke vojske iz Slovenije kada je naročito u Dolenjskoj i Notranjskoj zaostalo više grupa bivših domobranskih vojnika. Matjaževa vojska je postala aktivna kada je krajem 1945. pri Nacionalnom komitetu Kraljevine Jugoslavije u Salcburgu osnovan Glavni obaveštajni centar, koji je vodio četnički komandant slovenačkog roda Andrej Glušič. Zadatak centra je bio da uspostavi mrežu kurira i špijuna, udruži sve protivnike nove vlasti i vodi naoružane grupe za borbu protiv nove vlasti u Sloveniji. Osnovani su i obaveštajni centri u Gracu, Klagenfurtu i Trstu, a iz njih su u Sloveniju liferovane grupe tzv. Matjaževe vojske. Jednu od prvih grupa je vodio Jože Skamljič, koji je 1946. operisao i napadao ciljeve po Slovenačkim Goricama, dok je najveća takva grupa bila "Sernecova" koja je delovala na Pohorju i u okolini Maribora. Matjaževa vojska, koja u Sloveniji danas ponovo nalazi svoje pobornike u obnovljenom slovenačkom četničkom pokretu, prestala je da postoji pošto je Jugoslavija 1948. posle informbirovskog spora sa Sovjetskim Savezom počela da se "zbližava sa Zapadom", glasi današnja službena verzija tih događaja. U Sloveniji je primetan trend da se i tim snagama prizna status boraca za domovinu, dodeli odgovarajuća nadoknada, uz ugrađivanje tekovina te borbe u istorijat slovenačke vojske.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net