Portret savremenika – Dragan Džajić >

Alfa i Delta

Hapšenjem Dragana Džajića završena je istorija srpskog fudbala kakvog smo ga znali. Kroz ovu ličnost se ona prelamala poslednjih pet decenija bilo da je reč o najvećim dobicima, ili najvećim padovima. Rušenjem legende o najvećem igraču svih vremena policija i mediji su uspeli da ovu igru na dugo vremena u potpunosti marginalizuju

Šta se događa dok Dragan Džajić u Centralnom zatvoru čeka da mu istekne jednomesečni pritvor, a neki glasovi govore da će tamničenje biti produženo zbog toga što istražni sudija u ovom postupku nije stigao da za mesec dana sasluša sve one koji bi mogli da pomognu u pretvaranju sumnje u optužnicu? Pogledajmo ambijent: za vikend, na Zadušnice, zakazan je derbi koji se u zemlji u kojoj ništa nije trajno naziva pompezno večitim i biće održan pred praznim tribinama; fudbal se sa sportskih stranica, prilično zasluženo, našao u oblasti "crne hronike", FK Crvena zvezda je na sednici Upravnog odbora dopunila svoj upravljački tim novim, starim finansijerima; ta sednica je imala i svoj incidentni deo koji je izazvao nepominjanje hapšenja trojice bivših vodećih ljudi kluba; medijska džebana koja je poslužila za "početak raskrinkavanja fudbalske mafije u Srba" polako posustaje jer nema novih lica sa lisicama na rukama; fudbalska organizacija podseća na grupu odmetnika koji pokušavaju da nam poruče da u celom ovom haosu ipak ima sistema; gde su pretpostavljeni milioni od prodaje stotina fudbalera tek predstoji da se otkrije; zakonom regulisana transformacija klubova sačekaće stabilniji društveni ambijent a do tada će glavnu reč voditi oni koji su uspeli da zauzmu pozicije.

Dragan Džajić zna sve o ovome i znao je sve o ovome i ranijih godina, ali se nikada nije zaletao. Možda je zbog toga njegovu glavu bilo najlakše uzeti kada je mač potegnut. On je u ponedeljak 4. februara govorio o planovima za unapređenje fudbalske reprezentacije Srbije na lokalnom SOS kanalu, a već narednog dana, u utorak pre podne, završio je na ispitivanju u policijskoj upravi Beograda. Njegov povratak na fudbalsku pozornicu, sa koje se samovoljno povukao u jesen 2004. godine, bio je kratak i završio se spektakularno. Dok se klupko oko eventualnih "malverzacija" ne rasplete u regularnom sudskom postupku ili odbacivanjem sumnji, Džajić ima vremena da svoju dosadašnju karijeru svede na poslednjem mestu gde je to mogao da očekuje.

Kada se izmesti četrdeset pet godina unazad videće sebe kako sa nepunih 17 godina oblači dres Crvene zvezde u utakmici protiv Budućnosti iz tadašnjeg Titograda. Dve godine ranije su ga "doveli" sa Uba i svi su znali da je reč o velikom talentu. Svojim igrama u Zvezdi i reprezentaciji pokazao je da ni najsmeliji nisu dobro prognozirali. Dečak sa Uba, vlasnik najbolje "levice" na svetu, ubrzo je prerastao svoju okolinu i postao fudbalska činjenica u svetskom fudbalu. Za reprezentaciju je odigrao prvu utakmicu kada je već bio punoletan, a 1968. godine na prvenstvu Evrope bio je jedan od najboljih igrača. Imao je 22 godine, a na ovom takmičenju ponizio je šampionsku ekipu Engleske. Njegovo lobovanje golmana Gordona Benksa jedno je od najelegantnijih u modernoj istoriji ove igre. Ono što će ostati kao neuspeh u njegovoj fudbalskoj karijeri jeste zapravo slab učinak reprezentacije Jugoslavije koja posle sjajnih šezdesetih nikada više nije napravila reprezentaciju koja će nešto značiti u svetskom fudbalu.

Dani slave trajali su dugo. U Zvezdi je ostao do 1975. i za to vreme je ovaj klub uspostavio dominaciju u SFRJ, a nesrećni i čudni poraz od Panatenaikosa u proleće 1971. godine sprečio ih je da dođu do evropske krune. Šanse kluba bile su umanjene i činjenicom da je Džajić bio isključen na uzvratnoj utakmici protiv Karl cajsa iz Jene zbog navodnog pljuvanja protivničkog igrača. Iz Beograda je otišao u punoj snazi kao treća "Zvezdina zvezda" i naredne dve godine je proveo na Korzici u maloj Bastiji, gde je stekao status božanstva.

Karijeru je završio nekako iznenada u svom klubu i 1979. godine, sa 33 godine postao je tehnički direktor FKCZ-a. Početak njegove upravljačke karijere poklopio se sa sjajnom generacijom fudbalera koje su predvodili Vladimir Petrović i Dušan Savić, a sa klupe je komandovao "Ambasador" Branko Stanković. U ozbiljnoj domaćoj konkurenciji Zvezda je zadržala ritam osvajanja titula a u Evropi je igranje "u kratkim rukavima" bilo standard. Osamdesete godine su važne jer je u domaći fudbal počeo da "ulazi novac" što nije bilo u skladu sa društvenim uređenjem, ali su pravila profesionalizma osvojila ovu granu sporta. Postalo je normalno da klubovi dobijaju solidna obeštećenja po odlasku najboljih igrača u inostranstvo i ako postoji sistem koji je utvrđen na tom polju, onda su njegovi temelji u osamdesetim godinama prošlog veka. Takođe, domaće fudbalsko tržište je doživelo ekspanziju i razvija se velika borba između klubova "velike četvorke" oko najtalentovanijih i najboljih igrača lige. Površno listanje štampe iz tog perioda pokazaće da se u to doba puno govorilo o nameštanju utakmica, o tzv. crnim fondovima i o tome kako se fudbalski klubovi finansiraju. Toga je bilo i u ranijim decenijama, ali je novac bio kudikamo manji pa je i javnost lakše prelazila preko svega.

U tom kontekstu, Dragan Džajić je bio prvi "tehniko" koji je video da mu za stvaranje velikog i moćnog tima koji može da parira najboljim klubovima Evrope treba ozbiljan novac, da je igračima potrebno omogućiti vrhunske uslove i da od prodaje najboljih klub može dobro da živi. Od sredine osamdesetih Zvezda je bila klub koja je svakog leta u svoje redove dovodio najbolje sa domaćeg fudbalskog tržišta, a stvar se naročito ubrzala kada se pojavila konkurencija u liku Žarka Zečevića iz Partizana, koji je na sve načine pokušavao da Partizan izvuče iz senke velikog komšije. Dolazak Dragana Stojkovića iz Niša u Beograd 1986. godine bio je prvi veliki "posao", koji je nadmašio ranije dovođenje Husrefa Musemića iz Sarajeva i Borislava Cvetkovića iz Dinama, Zagreb. Posle Piksija sve je išlo nekako logično. Plan je bio, u leto 1987. godine, da se napravi tim koji će moći da pobedi u Evropi, što se i dogodilo četiri godine docnije, a da je pri tom Zvezda, odnosno Džajić, prodala svoju najveću zvezdu – Stojkovića, Olimpiku iz Marseja. U međuvremenu je doveden Dejan Savićević iz Budućnosti, koga je Džajić bukvalno oteo drugim klubovima, najbolji mladi fudbaler sveta Robert Prosinečki je stigao iz Dinama, Miodrag Belodedić je na čamcu prebegao iz Rumunije i doneo u Zvezdu preko potrebno iskustvo prvaka Evrope. Pored ovog izvora prihoda treba imati na umu da je veliki prihod "ubiran" od prodaje karata i da je bilo dosta raspoloženih domaćih privrednika koji su želeli da im se ime pojavi na majci koju nose igrači Crvene zvezde.

U tom periodu Zvezda je bila prepoznatljiva po Džajiću, koji je bio zadužen za pravljenje ekipe i po Vladimiru Cvetkoviću, koji je vodio poslove. Iako su "zli glasovi" koristili poređenje "bogat kao Džajić", Cvetković je bio čovek koji je bio direktno zadužen za finansije kluba. Džajić je bio čovek koji je svoj veliki autoritet u fudbalskom svetu spojio sa Zvezdinim ambicijama da svoju vrednost dokaže na najvećoj sceni i to se dogodilo u maju 1991. godine kada je u Bariju osvojena evropska kruna i šest meseci docnije u Tokiju Svetsko prvenstvo. Njegova izjava pred prvu utakmicu polufinala Kupa šampiona protiv Bajerna iz Minhena bila je znak odlučnosti i svesti o sopstvenoj vrednosti. On je tada rekao da Zvezda ide u Minhen da pobedi što je i u tom kontekstu zvučalo kao bahaćenje. Objedinjene titule, pokazalo se, bile su i labudova pesma klupskog fudbala na ovim prostorima. Uzlet kluba se poklopio sa uzletom pogrešne politike koja je sve odvela u propast. U trenucima kada je dosegnuta najviša stepenica u jednoj oblasti ambijent u kome je to nastalo doveo je i do momentalnog sunovrata.

Šampionski tim iz Barija je rasprodat jer je to bilo neminovno. Zemlja je bila izolovana, a kao i u drugim oblastima, sve se svelo na puko preživljavanje. Džajić je prodao u Evropi svoju najbolju generaciju fudbalera pokušavajući da sačuva nešto za dane koji su dolazili. Ako sada u pritvoru razmišlja o svojim potezima, verovatno se pita da li je tada mogao i on da ode iz kluba u kome je napravio sve što se moglo. Međutim, na njegovim je vratima bio Željko Ražnatović, koga Džajić nije mogao da otera sa tribina, koje su postale regrutni centar, ali mu nije dozvolio da upravlja klubom. Poznata je priča o tome da je 1993. godine u poluvremenu finalne utakmice Kupa SRJ protiv Partizana Arkan ušao u svlačionicu kluba i naredio igračima da pobede. Takvih je situacija bilo, ali je klub ostao van političko-mafijaške glavne struje.

Ovakvo Džajićevo strateško opredeljenje dovelo je do nekoliko sušnih godina. Partizan se u devedesetim izdigao kao najjači klub sa ovih prostora. Zvezda i njen prvi čovek izgledali su kao džin u malom odelu, koji ne zna kako da se ponaša u novim okolnostima. Od 1992. godine do 2000. Zvezda je bila šampion samo u sezoni 1994/95. Pri tom, za sve vreme trajanja rata u bivšoj SFRJ, Džajić nijednim postupkom ni izjavom nije uradio neku nepriličnu stvar, niti je učestvovao u bilo kakvim političkim akcijama. Njemu to nije bilo potrebno, ali nije bio ni spreman da svoje ime i autoritet poklanja raznim političkim opcijama. Iako čitavog života istinska zvezda, on je ostao prilično diskretan čovek koji se bavi svojim poslom i ne dozvoljava da javnost mnogo zna o njegovom privatnom životu.

Diskreciju je sačuvao i kada je reč o načinu poslovanja kluba, mada u devedesetim nije bilo puno razgovora na tu temu. Svi su se nekako privikli na priču da će svaki iole pristojan fudbaler otići čim mu pronađu angažman u inostranstvu, a šta se dalje sa novcem dešavalo, ostala je nepoznanica. Džajić, kao vodeći čovek najvećeg kluba u zemlji, bio je svestan da je za puko preživljavanje potreban veliki novac, ali nije se preterano isticao predstavljanjem stvarne finansijske situacije u klubu. Uostalom, takvo vođenje poslova bilo je karakteristično za čitavo društvo i verovatno do njegovih memoara, ako ih ikada bude, nećemo saznati o kojim je ciframa reč, bilo da su u pitanju obeštećenja, bilo da je reč o troškovima funkcionisanja kluba. Klub je nesumnjivo zaradio dosta na prodaji šampionske generacije koja je okončana u leto 1992. godine, ali je zato, na primer, iz potpuno neobjašnjivih razloga u leto 1995. godine prodat Šefild vensdeju iz Engleske najperspektivniji napadač Srbije u to vreme Darko Kovačević koji je samo godinu i po ranije stigao u klub za fantastičnih milion maraka (obeštećenja Proleteru iz Zrenjanina). To je samo jedan primer, a slične stvari su se ponavljale u godinama koje su sledile.

Propadanje kluba pravdano je ambijentom u kome se živelo, a sve "prodaje" pravdane su neophodnošću da se obezbede sredstva za preživljavanje kluba. Ambicija da se nešto učini u Evropi opet nikada nije napuštena u izjavama, ali je svima, a Džajiću posebno, bilo jasno da od toga nema ništa jer je "svet otišao predaleko" i do rezultata se nije moglo na staru slavu. Ipak, pored svega, kada već nije otišao kada je bio na vrhuncu, Džajić i dalje predvodi klub jer je jedini koji je bio nesporan. Njegova veština da balansira između najrazličitijih interesa, da opstane i pored velikih pritisaka, stvorena je iz autoriteta koji je imao i koji nije zlorabio. Jednostavno, Džajić je uvek bio čovek kome se nije imalo šta zameriti.

Aura je naprsla početkom novog veka, kada se sukobio sa trofejnim trenerom Slavoljubom Muslinom koji je u dva mandata Zvezdi doneo dve duple krune i koji je u leto 2004. godine pokušao da od Džajića preuzme deo menadžerskih ingerencija. Sukob između ove dvojice nekadašnjih saigrača, dogodio se zbog toga što je Muslin smatrao da bi trebalo da ima veći uticaj na politiku dovođenja i prodaje igrača. Cinici bi rekli da je zla krv potekla zbog procenta, ali taj sukob nije nikom dobro doneo. U tom trenutku je klub počeo da beleži bolje rezultate, ali je bio u velikim dugovima o kojima ćemo tek saznati. Muslin se uz teške reči povukao, a Džajić je uz strahovite optužbe na račun svog bivšeg saradnika ostao na mestu prvog čoveka kluba. Tada smo od ovog mirnog čoveka mogli prvi put da čujemo grube reči i veoma jasne stavove. Naprslina proistekla iz ove borbe, pretvorila se u jamu koja je progutala Dragana Džajića.

Posle njegovog odlaska iz kluba bilo je saopšteno da se nalazi na lečenju. Terapija je potrajala, a klub je preuzeo Dragan Stojković sa svojim saradnicima i idejama. On je krenuo agresivno, saopštio je da je klub u dugovima, da poverioci traže svoje i da će morati puno da se radi da bi se stanje iznivelisalo. Džajićev naslednik je uspeo da za dve godine predsednikovanja osvoji četiri trofeja, da rasproda dva tima i da promeni nekoliko trenera. Kada se iznenada povukao prošle jeseni ostalo je nerazjašnjeno zbog čega je to učinio. Događaji koji su usledili u srpskom fudbalu pokazuju da je njegova procena bila dobra jer očigledno nije mogao da se suprotstavi onima koji su želeli stvarnu vlast u klubu. O odnosima unutar kluba nema dovoljno pravih informacija, ali se može naslutiti da oni koji su donirali klub žele više "upravljačkih odgovornosti". To se moglo i očekivati. Iza Stojkovića je ostalo dosta nerazjašnjenih stvari, ali sastav novog UO-a nam govori da kompanija Delta koju predstavlja Marko Mišković, te Slobodan Petrović iz Salforda odnosno Vizarisa, te misteriozni preduzimač Drago Mićović (blizak generalnom sekretaru Vlade Srbije Dejanu Mihajlovu) kao da nagoveštava ko će stajati u prvom redu na Marakani kada se o vlasništvu nad klubom bude govorilo.

Dragan Džajić daleko je od ovih događaja u svakom smislu. Klub koji je svojevremeno doveo do svetskog vrha, ispravno shvatajući trenutak i mogućnosti, ostavio je u trenutku kada više nije mogao da donese dobru odluku. Nesposobnost da razume "aktuelni trenutak" i da na vreme dobije informacije o tome šta se dešava u svetu oko njega govori da je ovaj velikan ipak previše umoran da bi se dalje ozbiljno bavio nekim segmentom fudbalske industrije. I kada sve ovo prođe, kada se završe istrage i kada se sve dozna ćutljivo "najbolje levo krilo sveta" može samo da se nada da se ovaj pad neće pretvoriti u stanje. A tamo, u njegovoj Zvezdi, neki vispreniji će pokušavati da nas uvere da od svega ipak nešto može da se napravi. Samo ako dovedu dobre zidare.

Parcele su već spremne, nedostaje samo spomenik.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net