Istorija naših pasoša >

A sada bilo Ti sretno i do viđenja

Minimalne nade vezane za novi pasoš su da ćemo ga menjati samo kada mu istekne rok važenja ili kada se prepuni vizama, i da će se u trenutku menjanja zemlja u kojoj živimo još zvati onako kako na njegovoj naslovnoj strani piše

Stanovnik Srbije je u poslednjih petnaestak godina na graničnom prelazu morao osećati neku vrstu nelagodnosti. Istorija se na ovim prostorima u poslednjih nekoliko decenija silno ubrzala, pa pasoš nikako nije stizao da isprati realnu situaciju na terenu. Na tom dokumentu je uglavnom pisalo ime države koja je već prestala da postoji. Pasoš SFRJ važio je sve do kraja 2001. godine, iako je njena smrt ozvaničena 27. aprila 1992, formiranjem Savezne Republike Jugoslavije. U drugoj polovini devedesetih izdavala se skraćena verzija SFRJ pasoša sa 28 strana, dok je original imao četrdeset, valjda se računalo da neće biti ni vremena ni mogućnosti da se napuni vizama i pečatima dok se novi ne odštampa.

U udaljenim krajevima, u kojima se vesti sa Balkana ne prate baš pomno, nedostatak informacija mogao je izazvati i konkretne probleme. Sredinom devedesetih, sugrađanin sa SFRJ pasošem želeo je da uđe iz Zimbabvea u Bocvanu. Ispred njega je u redu bio i jedan bivši zemljak, koji je u rukama držao hrvatski pasoš. Na pitanje carinika kakva je zemlja ta Hrvatska, objasnio je da je to deo bivše Jugoslavije, zemlje koja se raspala i od koje je nastalo više nezavisnih država. Policajac je prvo sumnjičavo vrteo glavom, ali je posle provere telefonom utvrdio da je informacija tačna i propustio Hrvata preko granice. Onda je ugledao SFRJ pasoš i pobesneo. "Koja Jugoslavija, sada je prošao čovek iz države koja je nastala kada se Jugoslavija raspala! Nazad u Zimbabve prevarantu!" Zemljak je morao da sačeka sledeću smenu i nekoga ko je bio voljan da sasluša i nama teško razumljivu priču.

Pasoš Savezne Republike Jugoslavije, koji se pojavio krajem devedesetih, opet je kaskao za događajima. Mada je država tog imena potrajala zvanično do 2003, svima je bilo jasno da je kraj stigao padom Miloševića. Plavi SRJ pasoš istorija je zvanično pregazila 4. februara 2003, proglašenjem državne zajednice Srbije i Crne Gore. Pasoš te države nikada se nije pojavio, i oni koji su se javno kleli u večito zajedništvo s pravom su računali da ova tvorevina neće dugo potrajati, i da se nove pasoše ne isplati praviti.

Građani Srbije na svojoj koži osećaju jedan od paradoksa savremenog sveta. Do najudaljenijih kutaka tog sveta može se stići lako i brzo, ali granice najbližih država su zbog viza postale barijere koje se teško prelaze. Zato nije čudno da je crveni SFRJ pasoš sada simbol koji budi nostalgiju i podseća na neka bolja vremena. U kolektivnoj svesti, ta vremena su počela šezdesetih godina XX veka. Pre toga, jugoslovenski pasoš nije bio tražena roba. Nakon Drugog svetskog rata postojao je vizni režim od strane zemalja Varšavskog pakta, koji se posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine pretvorio u potpunu blokadu granica prema Jugoslaviji. Iako je pedesetih godina počelo izvesno popuštanje u viznom režimu zapadnih zemalja prema Jugoslaviji, odlazak na tu stranu sveta bio je rezervisan uglavnom za diplomate i one koji su išli na službena putovanja.

Šezdesetih godina se sve promenilo. Sa velikim brojem zemalja potpisani su međudržavni ugovori o međusobnom ukidanju viza. Vize su bile potrebne jedino za Grčku i Albaniju – za Grčku zbog nerešenog "makedonskog pitanja", za hermetički zatvorenu Albaniju zbog političkih problema sa režimom Envera Hodže. Vlasnik jugoslovenskog pasoša imao je privilegiju da može da bira stranu na koju će krenuti. Kada su odnosi sa socijalističkim zemljama otoplili, Jugosloveni su i po tom delu sveta mogli da se kreću bez problema, što je tada za stanovnike zapadnih zemalja bilo nezamislivo. Dobri odnosi sa nesvrstanim zemljama učinili su da je i u udaljenim krajevima planete pokazivanje crvenog jugoslovenskog pasoša otvaralo mnoga vrata, za druge čvrsto zatvorena. Ostaci tog poštovanja i danas se mogu naći u tim zemljama kada se pomene Jugoslavija.

Za većinu ljudi, takvo stanje izgledalo je kao nepromenjivo i prirodno. Mnogi su, putujući po istoku, sa prezirom gledali onaj deo čovečanstva kome pasoš nije ništa značio, jer ga matična država nije puštala da iz nje slobodno izađe. Kakva je privilegija slobodan odlazak preko granice, makar i u kupovinu do Trsta, najteže oseća onaj ko je takvu privilegiju imao pa izgubio. Zlatno doba crvenog pasoša završilo se otpočinjanjem ratova devedesetih godina, kada su gotovo preko noći rampe na granicama pale.

Konačno, spreman je i pasoš postojeće države, Republike Srbije. Predlog zakona o putnim ispravama predviđa da izdavanje novih pasoša počne 1. marta 2008, a da stari budu zamenjeni do kraja godine. Novi pasoš će imati crvene korice, 32 strane i biometrijsku zaštitu.

Prema statističkim podacima svega 11,24 odsto građana Srbije ima pasoš, što zvaničnici obrazlažu teškim uslovima za dobijanje viza i putovanje u inostranstvo. Istraživanja takođe kažu i da samo šest odsto mladih putuje van zemlje, i to u proseku jednom godišnje. Od 199 zemalja, sa koliko naša zemlja održava diplomatske odnose, bez vize možemo da uđemo u 22. Uz takve podatke, rasprave o boji pasoša i pisma kojim će biti ispisano ime države na koricama deluju bespredmetno. Mnogo važnije izgleda pitanje u koliko zemalja će moći da se uđe sa ovim pasošem i koliko će ljudi koji ga poseduju će biti u mogućnosti da ga koristi. Minimalne nade vezane za novi pasoš su da ćemo ga menjati samo kada mu istekne rok važenja ili kada se prepuni vizama, i da će se u trenutku menjanja zemlja u kojoj živimo još zvati onako kako na njegovoj naslovnoj strani piše.


 

Proći kroz gradska vrata

Dokumenti koji omogućavaju prelazak državnih granica pominju se još u davnoj prošlosti. Persijski vladar Artakserks je 450. godine p.n.e. svome slugi koji je trebalo da putuje u Judeju dao pismo "za vladare preko reke", tražeći siguran prolaz dok putuje preko njihove zemlje. Sama reč pasoš (pasport na velikom broju jezika) verovatno potiče od reči pas i porte, što je značilo proći kroz vrata u gradskim zidinama (porte) ili luku (port). Prvi pasoši su obično bili overeni pečatom neke važne ličnosti, što je smatrano dovoljnim stepenom zaštite. U srednjovekovnoj Evropi su takav dokument putnicima izdavale gradske vlasti. U pasoš je obično upisivan opis izgleda vlasnika.

Porast popularnosti putovanja vozom u drugoj polovini XIX veka doveo je do pravog raspada sistema pasoša i viza. Gotovo sve evropske zemlje su tada opozvale pasoše, a granice su se prelazile lako i bez posebnih procedura i dokumenata. Do 1914. godine pasoši praktično nisu ni bili u upotrebi u Evropi, osim unutrašnjih pasoša za putovanja unutar određene zemlje, na primer u carskoj Rusiji i Otomanskoj imperiji.

Prvi svetski rat je ponovo vratio pasoše u masovnu upotrebu, a nove procedure ostale su na snazi i posle rata. Britanski turisti su još dvadesetih godina XX veka protestovali zbog "dehumanizacije putovanja" i zahteva da u pasošima bude fotografija vlasnika. Liga naroda je 1920. godine dala smernice koje su uticale na izgled modernih pasoša u svim zemljama.

Pod nadzorom ICAO (International Civil Aviation Organisation) u XXI veku su počeli da se primenjuju elektronski pasoši kojima se, ugradnjom čipa i biometrijskih podataka, povećava bezbednost i otežava falsifikovanje.

Tamnica naroda i brižna majka

Komunisti su tvrdili da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila tamnica naroda, pojedini stanovnici su kukali što su u njoj utopili svoju državnost i udružili se sa ratnim gubitnicima, drugi su naricali da su u tom trojnom savezu bili potlačeni, treći su se žalili da u imenu troglave kraljevine nisu ni pomenuti. Međutim, kada se pogleda papir sa savetima iseljenicima, koji se uz pasoš Kraljevine SHS dobijao 1924. godine, deluje kao da se ta država odnosila kao brižna majka prema svojim podanicima koji su kretali na put. Mnoge odredbe iz ovog dokumenta mirne duše bi se i danas mogle podeliti budućim iseljenicima i putnicima. U tom papiru, između ostalog, piše:

* Na putu se vladaj pristojno i obzirno prema svakome, a naročito prema željezničkom i brodskom osoblju, zatim prema ženama i deci.

* Budi posve spreman za iskrcanje, čim brod stigne u luku. Rublje na Tebi neka je čisto, a odelo uredno i lice vedro.

* U novoj zemlji budi ozbiljan i ispravan; pokoravaj se zakonima i vlastima; ne govori zlo o toj zemlji, a na svoju zemlju ne zaboravljaj.

* Ne primaj posao koji te suviše ponižava i ne radi za manju platu od ostalih radnika, ne konkuriraj drugim radnicima već budi solidaran s njima pa će Te poštovati i tražiti radnici i poslodavci.

* Ne opijaj se i ne kockaj.

* Novac štedi i šalji svojima u stari kraj i to preko Poštanske Štedionice, jer Ti je novac u Poštanskoj Štedionici posve siguran, pošto država jamči za to. Ne poveravaj novac raznim nepoznatim bankarima, posrednicima i agentima.

* Ako Ti je potreban kakav savet, zaštita, ili što drugo, obrati se na našeg Konzula ili Iseljeničkog Izaslanika.

* Uči jezik zemlje u kojoj si, jer ćeš lakše tako proći, ali ne zaboravljaj svoj maternji jezik i sa svojom decom razgovaraj samo na maternjem jeziku bez obzira da li su deca rođena u starom kraju ili u novoj zemlji.

* A sada bilo Ti sretno i do viđenja! Znaj, da će se Tvoja otadžbina veseliti Tvome povratku. Iseljenički Odsek Kraljevine SHS.

Pasoši Kneževine

Pasoši Kneževine

(Na slici: MOLBA KNEŽEVOJ KANCELARIJI)

U vreme Kneževine Srbije važili su unutrašnji pasoši za Srbiju i Otomansku imperiju koje je izdavala Kneževa kancelarija. U Arhivu Srbije nalaze se i dokumenti iz 1834. sa molbama da se izda pasoš za odlazak u Karavlašku trgovcu Karadžiću Kosti da bi se video sa rodbinom, Za odlazak u Požarevac zbog naplate duga, Odlazak u Svilajnac zbog traženja posla. U naređenju kneza Miloša iz 1837. o Dužnostima policije između ostalog stoji: Policija je dužna ispravno uvoditi u tevter pasoše i turske teskere (putne isprave).

U Arhivu Srbije se nalaze dva pasoša Vuka Karadžića, izdata 1852. i 1856. godine. Prvi pasoš je izdat "Gospodinu Vuku Stef. Karadžiću, penzioneru knjažestva srpskoga, doktora filosofije, članu više učenih društava... Polazi odavde preko Zemuna u Beč." Pasoš je važio godinu dana, samo do označenog mesta, sa napomenom da se u slučaju nužde mogla dati dozvola za promenu. Tekst je bio napisan na srpskom i nemačkom jeziku, na dva lista papira bledozelene boje.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net