Portret savremenika – Tomislav Nikolić >

Uspon "večitog drugog"

Od odlaska Vojislava Šešelja u Hag često se isticalo kako današnji radikali nisu isti oni odranije, kako su sad moderniji i doteraniji. Tome je i te kako doprineo i Tomislav Nikolić

Čak i ako nikada ne postane predsednik države, čak i ako se zaborave istorijske rečenice koje je izgovorio tokom svoje političke karijere, Tomislav Nikolić će verovatno ostati upamćen kao živi dokaz da se u Srbiji strpljenje i upornost ponekad isplate. Da nije tako, teško da bi Nikolićevo ime na glasačkom listiću zaokružilo više od dva miliona ljudi, a još teže da bi se o njemu već godinama govorilo kao o ozbiljnom političkom faktoru.

Večito namrgođen, večito u senci Vojislava Šešelja, bez harizme i energije koje deluju "na prvu loptu", Tomislav Nikolić kao da je bio predodređen za ulogu "drugog čoveka", čoveka iz senke, spremnog da progovori tek kada je to zaista neizbežno.

Za razliku od većine drugih glavnih aktera na političkoj sceni, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke nije se u startu mogao pohvaliti ničim što bi mu išlo u prilog. Pokazaće se, međutim, da su, uz već pomenute strpljenje i upornost, čuda moguća.

ZVANIČNA BIOGRAFIJA: Tomislav Nikolić rođen je 15. februara 1952. u Kragujevcu, a po zanimanju je građevinski tehničar. Iako je studirao na kragujevačkom Pravnom fakultetu, a kasnije nameravao da studije nastavi (po nalogu Vojislava Šešelja), ostao je bez fakultetske diplome. Radio je u Građevinskom preduzeću Žegrap, bio šef izgradnje na pruzi Beograd–Bar, a posao ga je na neko vreme odvodio i u Majdanpek, Priboj, Trebinje, Beograd i druga mesta bivše Jugoslavije. Najpoznatiji je njegov angažman na mestu tehničkog direktora Javnog komunalnog preduzeća u Kragujevcu – pošto mu je jedna od nadležnosti bila i briga o kragujevačkim grobljima, nadimak "Toma Grobar" pratiće ga do dana današnjeg.

Političku karijeru počinje čim je to bilo moguće za čoveka njegovog profila, odnosno čim je u Srbiji uspostavljen višestranački sistem. Partijski se najpre angažovao u Narodnoj radikalnoj stranci u Kragujevcu, a na njegovu inicijativu došlo je do ujedinjenja te stranke i mesnih odbora Šešeljevog Srpskog četničkog pokreta. Tako je, 23. februara 1991, nastala nova, Srpska radikalna stranka. Iako je bio inicijator ovog ujedinjenja i tako praktično osnivač SRS-a, Nikolić se i ne bori za predsedničku funkciju – nju prepušta Vojislavu Šešelju i od tada je, na "otadžbinskim kongresima", tri puta biran za potpredsednika, odnosno zamenika predsednika stranke. Od 1992. Nikolić je poslanik u Skupštini Srbije i jedini poslanik koji je izabran u svaki skupštinski saziv.

Za širu javnost Nikolić postaje vidljiviji tek 24. marta 1998. kada je izabran za potpredsednika Vlade Srbije – za njegovog vakta biće usvojeni antologijski Zakon o javnom informisanju i Zakon o univerzitetu, ali se (u konkurenciji više nego glasnih Vojislava Šešelja i Aleksandra Vučića) Nikolić nije previše angažovao u njihovom sprovođenju. U decembru 1999. Tomislav Nikolić izabran je za potpredsednika savezne vlade tadašnje SR Jugoslavije, ali se na toj poziciji nije dugo zadržao: pošto je na predsedničkim izborima 2000. osvojio treće mesto iza Vojislava Koštunice i Slobodana Miloševića, privremeno se posvetio konsolidovanju radikalskih redova i nije zauzimao bitnije funkcije.

Nakon što je u februaru 2003. Šešelj otišao u Hag, Nikolić preuzima rukovođenje strankom. U novembru 2003. drugi put će se kandidovati za predsednika (ovaj put "samo" Srbije) i praktično dokazati da su postpetooktobarski događaji samo pomogli usponu radikala. Iako zbog nedovoljne izlaznosti izbori nisu uspeli, Nikolić je tom prilikom osvojio najviše glasova (47 odsto). Na ponovljenim predsedničkim izborima, u junu 2004, Nikolić u prvom krugu dobija većinu glasova, ali u drugom krugu gubi od Borisa Tadića u odnosu 45:53,7 odsto glasova. Uprkos takvim izbornim rezultatima, čini se da Nikolić među svojim direktnim političkim konkurentima nije važio za veću opasnost – tek kada je u maju 2007, zahvaljujući sukobima unutar vladajuće koalicije, nakratko zauzeo funkciju predsednika parlamenta, čini se da su se "Vlasi dosetili", stavili prst na čelo i shvatili s kakvim igračem zapravo imaju posla. Čini se, ipak, da je bilo kasno. Poslednji predsednički izbori pokazali su pravu Nikolićevu snagu i njegovu prosto neverovatnu moć transformacije: skoro doslovno poslušavši (javnosti za sada nepoznate) marketinške eksperte, Nikolić uspeva da osvoji više glasova nego što su radikali ikada osvojili na nekim izborima i da za dlaku izgubi od svog protivkandidata.

U zvaničnu biografiju Tomislava Nikolića ulazi i podatak da je 1992. imenovan za četničkog vojvodu, kao i da je napisao čak 13 knjiga maštovitih naslova: Sve za Kosovo i Metohiju, Govorio sam, U kandžama mržnje, Kad padne vlada, Milošević pada, Rovovi u Narodnoj skupštini itd. Takođe, tu je i podatak da je krajem 1991. i početkom 1992. bio dobrovoljac na hrvatskom ratištu, što će kasnije biti tema spora s predsednicom Fonda za humanitarno pravo Natašom Kandić.

ŠTA NAM TOMA MISLI: Iako se nikada nije javno posuo pepelom, Tomislav Nikolić je više puta tokom karijere zaboravljao bitne teze na kojima je nekada insistirao, zamenjujući ih onima koje su biračkom uhu bile prihvatljivije. U tom smislu, savršeno je predstavljao radikalsku politiku prilagođavanja opštem ukusu i trenutnim interesima.

Najpoznatiji primeri tiču se stava o Slobodanu Miloševiću i njegovoj vladavini. Kada su 1994. radikali i socijalisti definitivno zaratili, Nikolić je u republičkom parlamentu rekao: "Slobodan Milošević je ratni huškač. Ja sam pošao u rat, jer je on pozvao u rat." Samo godinu dana kasnije, iako je zavada nastavljena, uzroci su drugačije predstavljeni: "Mi smo socijaliste naučili patriotizmu. Za nama su pošli u ovaj rat", izgovorio je. U isto vreme, nije se libio ni da im otvoreno zapreti. Kada se u decembru 1995. postavilo pitanje direktnog prenosa skupštinskih zasedanja, Nikolić je socijalistima objasnio: "Ukoliko zaista napravite u Srbiji mrak, bićemo prinuđeni da palimo baklje. Baklje najbolje osvetljavaju mrak i stravično deluju ako se nose u koloni… Dozorilo je. Ovo narod više ne može da trpi. Dame i gospodo, narodni poslanici SPS-a, uozbiljite se, urazumite se. Ja znam da vi provocirate sukobe u Srbiji, pa ako dođe do sukoba, vi se nećete izvući… Narod neće premlatiti onu jadnu miliciju, koju budete poturili, nego će vas pronaći po vašim kućama i po vašim jazbinama da vas izvuče na ulicu." Sve to Nikoliću nije smetalo da (zajedno s ostalim radikalskim liderima) 1998. uđe u Marjanovićevu "vladu nacionalnog jedinstva", kao ni da u njoj ostane posle bombardovanja i potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Takođe pod firmom odbrane nacionalnih interesa, Nikolić se posle izručenja Miloševića Hagu stavio u odbranu njegovog lika i dela, a posle njegove smrti i u službu familije Milošević: "Ja sam rekao Marku Miloševiću, ako ti želiš da oca sahraniš u Beogradu, ako hoćeš da majka i ti budete na sahrani, ako hoćeš da bude izložen u saveznoj skupštini, ili sahranjen u Aleji velikana, samo reci, sve ostalo je moja briga, bar 100.000 ljudi će mi u tome pomoći", izjavio je jednom prilikom, ne objašnjavajući pritom kako je s pozicije zamenika predsednika opozicione partije moguće ostvariti sve što je predložio Marku Miloševiću.

Da je najpametnije ponašati se onako kako vetar duva, Nikolić je pokazao i po drugim pitanjima, što se možda najbolje videlo baš tokom predizborne kampanje 2008. Sasvim u skladu s večnom radikalskom tezom o odbrani nacionalnih interesa, Nikolić je tokom proteklih nekoliko godina konstantno upozoravao da će se Kosovo, ako ustreba, braniti i oružjem. U intervjuu za RTS u aprilu 2006. istakao je da će "ako dođe do okupacije Kosova i Metohije ona biti izvedena silom i da zbog toga odbrana mora biti silom". Nepune dve godine posle toga, tokom borbe za glasače, Nikolić naprasno dobija amneziju i u više navrata ističe kako se on ne zalaže za rat, nego za mir i kako mu na pamet ne pada da u rat za Kosovo šalje tuđu decu. Umesto toga, više puta upozorava da "Srbija ne može da se bori protiv NATO-a" i da je uloga Srbije samo da "pomogne u očuvanju mira i bezbednosti". Kad je reč o Hrvatskoj, dogodio se još veći zaokret – iako su se zapravo proslavili propagiranjem ideje o Velikoj Srbiji, iako Šešelj u Hagu već n-ti put ponavlja kako se te ideje neće odreći nikada i ni po koju cenu, Nikolić u noći svog izbornog poraza za hrvatsku televiziju izjavljuje da se SRS "odrekla starih srpskih granica Karlovac–Karlobag–Virovitica", da on prihvata "očuvanje granica Hrvatske koje su priznate od strane UN-a", s tim što neće prestati da se zalaže "za autonomiju Srba u Hrvatskoj".

Isto tako, dok je nekada važio za najglasnijeg protivnika Evrope i Evropske unije, Nikolić se u predizbornoj kampanji volšebno pretvara u zagovornika postepenog i opreznog, ali ipak puta ka Evropi – kad bi se prenebreglo kosovsko pitanje i kad bi se zaboravilo na ono što je ranije pričao, čini se kao da se Nikolić oduvek zalagao baš za evropske integracije. "Ja znam koliko dobrog života može da se ostvari ulaskom u EU, ali znam da Srbija ima samo jedan uslov, da u EU uđe cela", objasnio je u TV duelu s Borisom Tadićem. Potpuno ista priča dogodila se i po pitanju NATO-a. Primera radi, pred septembarske izbore 2000, on odbija intervju za "Frans pres" obrazlažući to ovako: "Ne razgovaram sa agresorom. Ako hoću da prenesem svoje mišljenje francuskoj javnosti, naći ću načina da to uradim." Osam godina kasnije, intervjue daje svakom "agresoru" koji ih zatraži, a nudi čak i da Srbija pomogne trupama NATO-a u odbrani nesrpskog stanovništva na Kosovu.

Iako je Tadić izbore bar delimično dobio zahvaljujući podsećanju na ove i druge (veoma brojne) primere Nikolićevih promena kursa, zameniku predsednika SRS-a trebalo bi ipak priznati da je te promene kursa odlično tempirao i da je, za razliku od većine drugih političkih aktera, konačno shvatio da od glupih i neplodnih ideja treba makar verbalno odustati.

VELIKI TATA: Za razliku od ideoloških i nacionalnih programa, koje je često menjao, Tomislav Nikolić nikada nije promenio svoj stav prema Vojislavu Šešelju. Iako je već pet godina formalno odsutan s političke scene, Šešelj je i dalje alfa i omega Srpske radikalne stranke, pa samim tim i glas koji njegov zamenik bespogovorno sluša. I Šešelj i Nikolić su svoju međusobnu naklonost oduvek isticali. "Šešelj je najveći intelektualac koga sam sreo u životu. On mi je rekao, i ne stidim se da to kažem, koje knjige prvo moram da pročitam ako mislim da budem uspešan političar. Poslušao sam ga. Mnogo sam učio i naučio", ponavljao je Nikolić. U odgovoru na takve komplimente, Šešelj je pak naglašavao kako Nikolićev uspeh posmatra kao svoj: "Tomu Nikolića smatram, jednostavno, delom svoga tela i ličnosti."

Ipak, teško da bi Nikolić uspeo da osvoji više od dva miliona glasova da čak i svoje nepromenjive stavove o Šešelju nije bar malo adaptirao – za početak, skinuo je bedž sa Šešeljevim likom, a predsednikovo "tamnovanje" u Hagu retko je pominjano tokom kampanje.

No, i u kampanji i pre nje bilo je jasno da je Šešeljev višegodišnji uticaj i te kako ostavio traga i da u tom smislu nije tako lako skinuti njegov bedž. Koliko se god zalagao da bude neka "ušminkana" verzija svog lidera, Nikolić kad god mu se pruži prilika pokazuje koliko je talentovan da bude "Šešelj umesto Šešelja", na momente čak i bolji od njega. U žestokoj konkurenciji najskandaloznijih političkih izjava izgovorenih tokom poslednje dve decenije, neke Nikolićeve lako su se izborile za poziciju onih koje se teško zaboravljaju. Tu je, pre svih, poruka izgovorena 17 dana pre ubistva Zorana Đinđića: "Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom." Pravdao se posle Nikolić da to nikada ne bi izgovorio da je znao šta će se dogoditi, da je bio pod stresom zbog Šešeljevog odlaska u Hag itd., ali sve to izgledalo je više nego neubedljivo. S druge strane, ni pomena od pravdanja nije bilo kada je reč o ubistvu Slavka Ćuruvije. Pošto je u više navrata istakao kako mu nije žao Ćuruvije, on je u kampanji za predsedničke izbore 2004. istakao da stoji iza te izjave: "Ja sam i tu potpuno jasan, samo što ljudi neće da objave sve što kažem. Naravno da niko ne treba da bude ubijen. Kao čoveku, žao mi je što je neko ubijen. Ali, ja ne žalim Slavka Ćuruviju. Ko zna koliko ljudi još ne žalim. Znam da više nisu živi, ali ne žalim. Ne mogu baš svakoga da žalim. Ćuruvija nije zaslužio da ga ja žalim." Pored ovih "bisera" tako nalik na Šešeljeve, Nikolić se istakao skandaloznim napadom na Vuka Draškovića ("Evo kakvo ste govno vi izabrali", rekao je poslanicima parlamenta pošto mu se nije svidelo kako Drašković rukovodi spoljnom politikom zemlje), kao i skoro svakodnevnim uvredama upućenim ovom ili onom kolegi poslaniku ("tupane", "tikvane", "glupane") . Sklonost ka sočnim izjavama Nikolić je pokazao i tokom ovogodišnje predizborne kampanje – iako dobro podučen da ćuti o onome o čemu ga ne pitaju, "otelo" mu se da najavi kako će preispitati da li su u slučaju ubistva Zorana Đinđića zaista osuđeni ljudi koji su to i učinili, kako će osloboditi Dragoljuba Milanovića odgovornog za smrt radnika RTS-a, kako je optužnica protiv Ratka Mladića "protivzakonita i nepravedna" itd.

Daleko je od pameti zaključak da je zbog ovih bisera političke i druge mudrosti Nikolić izgubio na izborima. No, iako je tom porazu, baš kao i neverovatnom dometu od preko dva miliona glasova, kumovalo mnoštvo drugih faktora, ove Nikolićeve izjave sigurno su navele bar jedan delić "demokratski orijentisanih" birača da uopšte izađe na izbore. U godinama posle odlaska Vojislava Šešelja često se zaboravljalo na famozne zarđale kašike, često se zaboravljalo na slučaj porodice Barbalić, na slučajeve "domaćih i stranih izdajnika", na prebijanje advokata Barovića, često se zaboravljalo na sve ono o čemu su pričali i za šta su se zalagali radikali tokom devedesetih. Nasuprot tome, često se isticalo kako današnji radikali nisu isti oni od ranije, kako su sad moderniji i doteraniji. Tome je i te kako doprineo i Tomislav Nikolić – počeo je da vodi računa o tome kako se odeva, kako se ponaša, za šta se zalaže, čak se i nasmejao nekoliko puta. Međutim, kako se pokazalo u gorepomenutim trenucima Nikolićevog "opuštanja", u pitanju je samo udaranje nove fasade na kuću koja je ista onakva kakva je bila i početkom devedesetih.

Kao i svaki političar, Tomislav Nikolić ima puno pravo da popravlja svoju fasadu i prilagođava je trenutnom ukusu. Nevolja je jedino u tome što birači često zaboravljaju kakve su posledice politike koja se iza te fasade krije i što čelnici vladajuće koalicije, zabavljeni svojim međusobnim sukobima i sujetama, previđaju da bi im se Tomina prekrečena kuća jednog dana mogla srušiti na glavu. Ako već nije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net