Mantra

Čim sam ovladala slanjem mejlova, počele su da mi stižu i razne mantre i totem tantre, negde nisam znala da li je mantra ili tantra, ali u svakom pismu bilo je puno raznih saveta. I onih znanih: "Veruj u ljubav na prvi pogled", i potpuno novih: "Ne ceni čoveka po njegovim rođacima", a skoro svako pismo bilo je propraćeno i muzikom, skoro svako prelepim slikama i bojama i, skoro svako, u sebi je imalo – i pretnju i komandu.

Bez obzira da li je mantra, tantra ili samo poruka, pismo sam morala proslediti u zadanom roku, na zadani broj adresa, da ne bih sebe baksuzirala.

Pošto u svima nama, priznali to ili ne, čuči i zrnce sujeverja, kao i u onom čuvenom naučniku koji je tvrdio da nije sujeveran, ali da drži potkovicu iznad vrata, jer je čuo da to donosi sreću – tako sam i ja reagovala. Čim bi mantra stigla na moju adresu, davala sam sve od sebe da je se što pre ratosiljam.

U početku.

A još uvek sam učila, pod stare dane, kako se piše na kompjuteru, kako se sve napisano čuva, kako se vršlja po internetu... Usput je iz mene izronila i mladost, prisetila sam se da su i onda postojale mantre, no onda se to zvalo "Lanac sv. Antuna".

I sv. Antun je svašta obećavao, lepa obećanja uslovljavao množenjem svojih poruka, a to se moglo učiniti samo slanjem pisma. Onog običnog, sada starinskog, skoro zaboravljenog, rukom pisanog – na koje zalepiš licnutu marku i šalješ ga redovnom poštom.

Onda sam takva pisma ‘ladno gužvala i bacala u koš ili vatru. Sada sam, sedeći za kompjuterom, shvatila da sam u prednosti. Za sve mantre i totem tantre postoji – dilit. One poruke koje mi se zaista sviđaju, kao literatura, muzika ili slika, uredno spremam u folder.

Kada mi je devetnaestog decembra stigla "Nepalska sretna mantra", kao "Poruka od dalaj-lame", odlučila sam da budem poslušna, u skladu sa

naređenjem: "Prosledi ovu MANTRU svima za koje misliš da im je sreća potrebna, ili da je zaslužuju. NE ZADRŽAVAJ MANTRU za sebe, ona te treba napustiti u roku od 96 sati."

Ma kojih 96 sati? Napustila me za par sekundi, začas sam ukuckala najveći komandovani broj adresa. Petnaest.

Ne zbog sujeverja. Ne zbog obećanja da će se moj život korenito promeniti i da će mi se ispuniti sve o čemu sam ikada sanjala. Jednostavno, ovaj put sam odlučila da svaki dan beležim šta mi se to lepo dešava, a onda, kada prođe zadano vreme iščekivanja velike sreće, da sva ta lepa dešavanja objedinim u mejl i pošaljem na onih istih petnaest adresa.

Kad me je krenulo!

Tog, devetnaestog decembra, bila sam, kao i uvek, kod Kecmanovih na slavi. I bilo je lepo, da lepše ne može biti.

Posle par dana počinjem čudno da se osećam, čas imam groznicu i blagu temperaturu, čas nemam, no teram sebe da obavljam uobičajene poslove.

Na katolički Božić, kao i uvek, krećem kod kumova Slavikovića na ručak. Peške, iako stanuju na drugom kraju grada. Sombor je okićen snegom, mislim, prijaće mi šetnja, no nekoliko puta bila sam u dilemi da pozovem taksi i da se vratim kući.

Ne znam šta je, no da mi nije dobro, nije.

Na ručku junački izdržavam, groznica me sve više trese, niko od prisutnih, osim kume, ništa ne primećuje, niti želim da primećuje, ali jedva sam čekala da neko od gostiju krene, svi imaju auto – i da me odvezu do kuće. I kreveta.

Dva dana samo sam spavala. Moj uobičajen put ka ozdravljenju, kod takvih bolesti, od kada znam za sebe. Bez ića i pića. A onda sam naterala sebe da se odvučem kod doktora.

"Dobro je da ste došli. Pre osam dana ste pokupili virus. Da niste došli, otišao bi na pluća", kaže mi doktor i časti me konjskom injekcijom, da isprepada virus, a onda i konjskim antibioticima, da virusi galopom zbrišu.

Sledeća dva dana manje spavam, a više se krećem po kući, polako osećam i glad, sin je tu, da kupi sve što treba, no i dalje sam grozničava i shvatam da od mog plaćenog, organizovanog dočeka Nove godine, sa društvom u kafani – nema ništa.

Prvi put u životu dočekaću Novu godinu potpuno sama. Besplatno.

I, ni traga od one uobičajene, blage euforije, ni traga od onog iščekivanja, nešto lepo da mi se desi... Srećom, nema ni tuge, a toga sam se najviše bojala. Nema ni razočaranja, nema ni besa, a naravno, nema ni dobrih filmova na televiziji.

Zato je bilo puno snega. Cele noći bajkovito je, a sve šuškajući, zasipao dvorište. Do ponoći sam tri puta čistila staze, uživajući, i usput sam izbacivala viruse iz sebe. Posle ponoći, čistila sam još tri puta, ali tek kada je posle dobrih pola sata prestalo šenlučenje – jer zna se, praznici se rafalima dočekuju.

Posle Nove godine groznica se proređuje, a u prvu šetnju krećem tek četvrtog januara. To je bio deseti dan borbe sa virusom, a šesnaesti dan otkako sam primila "Nepalsku sretnu mantru".

Moram da brojim dane. Najveća sreća sleduje mi posle dvadeset i jednog.

Na pravoslavni Božić, kao i uvek, na ručku sam kod Miljkovića.

Stigla sam peške. Opet po snegu. I vratila se autom, sa kumovima i sa blagom groznicom.

Ako se pitate kada uzvraćam ručkove, kao i uvek, to je za Prvi maj.

Dvadesetog dana od prijema mantre, saznala sam da ni čuveni beogradski "Help disk" iz mog crknutog hard diska ne može ništa da izvuče.

To znači da je crklo i pedeset mojih novih priča, molim, bez pitanja zašto ih nisam snimila na CD. A sledećih dana stigle su i ružnije vesti.

I tako su dani prolazili, prolazili, a prolazilo je i dalaj-lamino obećanje da će mi se ispuniti sve o čemu sam ikada sanjala, kao i tvrdnja da je "To istina, čak iako ne verujete u to".

Eh!

A baš puno sanjam.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net