Seksualno uznemiravanje u javnom prevozu >

Trljanje, pipanje i ostalo

Najčešće se trljaju o žrtvu, pošto je taj oblik maltretiranja u uglavnom prepunim vozilima javnog prevoza najneupadljiviji, a najređe se odlučuju na dobacivanje. Začuđuje, međutim, koliko masturbiraju

Krajem prošle godine dve studentkinje psihologije, Milena Račeta i Branislava Tanasković, objavile su zanimljivo istraživanje o seksualnom uznemiravanju u javnom prevozu u Beogradu. Iako je rađeno na malom uzorku i za potrebe fakulteta (predmet "Ekološka psihologija" kod prof. Žarka Koraća), istraživanje je dobilo i medijsku pažnju, a brojni forumi, portali i blogeri temu za debatu.

Žrtva seksualnog uznemiravanja u javnom prevozu u Beogradu je žena koja na trljanje nepoznatog muškarca starog između 30 i 55 godina reaguje tako što se malo pomeri u stranu. Ona ne putuje u društvu, neprijatnost koju je doživela je razbesni, ali sve prođe kada izađe iz autobusa. Neke tako i više od dva puta.

Istraživanjem je obuhvaćena isključivo ženska populacija starosti između 20 i 29 godina – studentkinje, zaposlene i nezaposlene. Uslov za učešće bio je da bar četiri godine žive u Beogradu i da koriste javni prevoz bar dva puta nedeljno.

"Pre svega, vrlo je nezgodno definisati seksualno uznemiravanje", kaže za "Vreme" Milena Račeta, jedna od autorki istraživanja. "Osim što su žrtve, žene imaju dodatnu poteškoću da prepoznaju taj čin, da ga kvalifikuju kao atak na sebe i, konačno, da reaguju."

Seksualno uznemiravanje predstavlja najblaži oblik seksualnog nasilja. Može biti izraženo verbalno poput prostačkih dobacivanja i šala, u obliku opscenih telefonskih poziva, ležernih komentara, seksualnih predloga i poniženja na račun istaknutih polno specifičnih oznaka, ali i neverbalno, telesnim gestom ili izlaganjem žrtve pornografskim materijalima. Najšira definicija pod seksualnim uznemiravanjem podrazumeva svako nepoželjno, uglavnom telesno ponašanje seksualnog karaktera koje postiđuje, ponižava i zastrašuje osobu prema kojoj je usmereno.

Učesnice u ovom istraživanju bile su izložene nepristojnim pogledima, dodirivanju, dobacivanju i trljanju. Čak i masturbaciji. Uznemiravatelji se najčešće trljaju o žrtvu, pošto je taj oblik maltretiranja u uglavnom prepunim vozilima javnog prevoza najneupadljiviji. Obrnuto, najređe se odlučuju na dobacivanje. Začuđuje, međutim, podatak u kolikoj meri masturbiraju – u 22 odsto slučajeva žrtve su bile izložene upravo ovakvom uznemiravanju.

Skoro polovina ispitanica je neke od ovih oblika seksualnog uznemiravanja doživela više od dva puta, četiri odsto nikada.

TIHE I NAPUŠTENE: One koje su bile izložene nekoj od pomenutih neprijatnosti, najčešće su pokušavale diskretno da izbegnu situaciju – ili bi se malo pomerile (72 odsto), ili bi pogledale uznemiravatelja da bi ovaj shvatio da je uhvaćen na delu. Upravo su ove dve reakcije davale i najbolje rezultate – u 26 odsto slučajeva uznemiravatelj je prestajao sa maltretiranjem pošto je shvatio da je primećen, a gotovo polovina nije pošla za žrtvom. S druge strane, skoro 30 odsto žena se pravilo da to ne primećuje, a čak 41 odsto je bilo ubeđeno da im se učinilo da osoba tik uz njih ima "zadnje namere".

"Najveći problem je što žene nisu pripremljene da se izbore sa tom situacijom", kaže Račeta. "U trenutku kada im se to desi, one zastaju i pitaju se ‘šta se to dešava, zašto se to baš meni dešava, zbog čega sam ja ovo zaslužila’ i dok prođu ta pitanja, one uopšte ne stignu da odgovore na uznemiravanje."

Naša sagovornica, inače i vršnjačka edukatorka na projetku "Kreni od sebe", ističe da je problem u tome što žene nisu dovoljno informisane o seksualnom uznemiravanju, niti o tome kako da reaguju ukoliko se nađu u toj situaciji. Drugi razlog je – socijalizacija. "Sve njihove akcije i nereakcije i sva njihova osećanja i činjenica da su one dozvolile da se nađu u toj situaciji i da izađu iz nje na neki način su usklađeni sa postavkama feminističke teorije u pogledu naše rodne socijalizacije, naše duševne socijalizacije kao žene, onoga kako nas uče da se ponašamo da bismo bile prave žene – mirne, fine, smerne i tihe. Ukoliko nismo nešto od toga, ukoliko smo, na primer, privlačne ili smo bučne ili smo prosto malo atraktivnije obučene, ili ako nismo ništa od toga, mi ćemo se ipak pitati da li smo nečim doprinele da se nađemo u takvoj situaciji, jer mora postojati razlog zbog koga smo to zaslužile", kaže Račeta.

Uverenje da se "te stvari" dešavaju samo "lošim devojkama", pokazalo se u praksi, dele i saputnici, koji najčešće ne preduzimaju ama baš ništa u pogledu pružanja zaštite žrtvi. Po ovom istraživanju, samo u deset odsto situacija drugi putnici su pritrčali u pomoć, dok su u polovini slučajeva primetili uznemiravanje – ali niko nije reagovao. Istina, retko koja žrtva se i obraća za pomoć (u ovom istraživanju tek četiri odsto ispitanih).

Pored toga što je postiđena i traumirana zbog onoga što joj se dogodilo, žrtva je istovremeno besna i na okolinu koja je izbegla da joj pomogne, ali se takođe oseća odbačeno i usamljeno jer je tim nečinjenjem praktično legitimizovana neprijatnost koja joj se dogodila.

U PUNOJ SNAZI: Međutim, u vozilima javnog prevoza ima i pravih heroina koje uzmu stvar u svoje ruke – 28 odsto devojaka/žena se izvikalo na uznemiravatelja, a jedanaest odsto ga je udarilo. Upravo tim gestom, objašnjava jedna od autorki istraživanja, žrtva je uklonila mogućnost da se oseća krivom.

Jedini krivac u celoj priči je nasilnik.

Iako je uobičajeno shvatanje da po autobusima uznemiravaju manijaci koji su "ludi, siromašni i stari", seksualni nasilnik, baš kao i žrtva, može biti svako. Skoro polovina nasilnika je stara između 20 i 35 godina, najviše ih je (71 odsto) u populaciji starijoj od 35, a mlađoj od 50, devet odsto je mlađe od 20 godina, a starijih od 50 ima oko 30 odsto.

"Oni ne odaju ni utisak ludih, ni neuračunljivih osoba, vrlo su svesni toga što čine i svesni su da će se izvući", kaže Račeta.

Osim što biraju neupadljive načine da zadovolje svoje nagone, seksualni uznemiravatelji se najčešće opredeljuju za najranjivije žrtve – žene koje putuju same.

Međutim, ispostavilo se da ne prezaju ni od društva. Svaka četvrta žena bila je uznemiravana dok je bila u društvu sa prijateljicom koju nasilnik ne percipira kao pretnju. Preteće ne deluju ni za dve generacije starije osobe (u sedam odsto slučajeva), veće društvo (u pet odsto), čak ni dečko – jedan odsto devojaka je tokom seksualnog uznemiravanja od strane nepoznatog muškarca stajalo baš pored svog dečka.

CIVILNI VOJNIK: Nijedna ispitanica nije zaokružila odgovor "nije bilo ništa strašno". Kakav god oblik seksualnog uznemiravanja da su doživele, sve su se složile da nije reč o bezazlenoj stvari koja se događa "tamo nekom", već da je reč o ozbiljnom društvenom problemu. Neke su ponudile i vrlo konkretna, čak primenjiva rešenja.

Jedan od predloga su kazne za prestupnike. Drugi je edukacija žena i muškaraca da prepoznaju seksualno uznemiravanje, ali i način na koji u tim situacijama mogu pomoći sebi i drugima. Bilo je predloga da se napravi kampanja koju bi podržale poznate i ličnosti od poverenja. Jedna od ideja je uvođenje odgovornog lica u prevozu koje bi bilo obučeno za delovanje u takvim situacijama. Neke su predložile da to budu mladići na civilnom odsluženju vojnog roka. S obzirom na to da su mnoge bile žrtve uznemiravanja kao srednjoškolke, jedan od predloga je i uvođenje posebnih, školskih autobusa.

Konačno, zašto se istraživanje bavilo samo ženama kao žrtvama seksualnog uznemiravanja i zašto su u ulozi nasilnika isključivo osobe muškog pola? Iako u teoriji podjednake šanse da postanu žrtva imaju i muškarci i žene, brojna svetska istraživanja pokazuju da su osobe muškog pola samo u pet odsto slučajeva prijavile seksualno nasilje. I u tim slučajevima, maltretirali su ih uglavnom – muškarci.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net