Slučaj "Šinvoz" >

Radnici lete u nebo

U divovskom hangaru, na kolosecima su postavljeni vagoni i kompozicije elektromotornih vozova, neke sveže ofarbane, neke spremne za popravku. Sve je u savršenom redu, ali iako je napolju sunčan, gotovo prolećni dan, kroz vazduh struji studen koja se nedeljama uvlačila u halu koja se nije grejala. Na ulazu, zaustavljeni sat pojačava utisak zamrznutog vremena

Ima nečeg duboko depresivnog u napuštenim fabrikama. Puste hale predviđene da u njima rade stotine ljudi, miris mašinskog ulja koji prožima ustajali vazduh, gomile metala razbacane po dvorištu asociraju nekako na poraz civilizacije. Zrenjaninski Šinvoz na prvi pogled ne odgovara toj slici. Prostor oko firme je čist i uredan, ali da nešto ipak nije u redu opominje praznina. Iako je ponedeljak, radni dan, u ogromnom fabričkom dvorištu vlada mrtva tišina.

U jednoj kancelariji u upravnoj zgradi, uz upaljenu grejalicu i televizor na kome Đoković upravo pobeđuje Hjuita, za stolom sedi desetak ljudi. Uza zid su poređani dušeci na kojima radnici Šinvoza spavaju noću. Ušli su 28. decembra prošle godine u fabriku, koja zbog stečaja ne radi od 16. novembra. Zahtevali su izlazak iz stečaja, pokretanje proizvodnje, izmirivanje zaostalih obaveza i raskid ugovora iz 2004. godine kojim je većinski vlasnik postao Nebojša Ivković iz Beograda. To je bila samo kulminacija priče koja je imala mnogo dužu predistoriju (vidi okvir).

Većina radnika je 15. januara krenula ka Beogradu. Zajedno sa radnicima zrenjaninske firme Bek, tražili su sastanak sa predstavnicima Ministarstva privrede i Agencije za privatizaciju. Za vreme protesta, u Domu sindikata je 16. januara umro Radiša Stojanov, radnik Šinvoza, što su kao jednu od udarnih vesti tog dana preneli svi mediji u zemlji. Štrajkači su se sreli sa ministrom ekonomije Mlađanom Dinkićem, koji je najavio istragu o stečaju Šinvoza i radu novosadskog ogranka Agencije za privatizaciju jer "postoji osnovana sumnja da je novi vlasnik namerno gurnuo u stečaj tu firmu." U saopštenju izdatom nakon sastanka, navodi se da Ministarstvo ekonomije očekuje da će MUP i Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) ispitati te sumnje.

Posle sahrane kolege, radnici Šinvoza su nastavili dežurstvo u fabrici. Kancelariju koja je glavno mesto okupljanja ispunjava čudna mešavina beznađa i gorčine, nade i zajedništva. Ređaju se čemerne priče o kašnjenju i smanjivanju plata, prinudnim odmorima, stečaju. Turobna atmosfera i sedenje bez posla podsećaju na reči jednog od šefildskih proletera u britanskom filmu Do gole kože, koji posle beskrajnog čekanja u birou za nezaposlene kaže: kako je teško ništa ne raditi. Ipak ističu da su uzdrmali Beograd, i da posle sastanka sa ministrom Dinkićem ništa neće biti kao pre. "Ako se ništa ne desi u dogledno vreme, evo nas nazad, sa mnogo radikalnijim zahtevima i mnogo više ljudi. Gore nam ne može biti."

Umrlica za Dragana Perića
Uvećano

U divovskom hangaru, na kolosecima su postavljeni vagoni i kompozicije elektromotornih vozova, neke sveže ofarbane, neke spremne za popravku. Sve je u savršenom redu, ali iako je napolju sunčan, gotovo prolećni dan, kroz vazduh struji studen koja se nedeljama uvlačila u halu koja se nije grejala. Na ulazu, zaustavljeni sat pojačava utisak zamrznutog vremena. Na oglasnoj tabli, preko obaveštenja o podeli drva preko sindikata, nalepljeno je nekoliko umrlica. Na najsvežijoj je ime Radiše Stojanova, na druge dve imena kolega koji su prethodnih godina izvršili samoubistvo utonuli u beznađe. Jedan od njih je ostavio oproštajno pismo koje još stoji na presi koju od njegove smrti, kažu, niko nije uključio. Drugi se ubio posle prijema rešenja da je tehnološki višak, kažu da je imao 38 godina staža.

Svi ipak veruju da fabrika može da počne da radi odmah ako odluka bude povoljna po njih, ali i da će veliki problem biti to što je mnogo ljudi već otišlo, onih mlađih, sa dovoljno iskustva. Kada se pomene posao, ruši se zid nategnutog optimizma. Glas drhti, ruke se nervozno prepliću. "I ja sam pokušao", kaže Milan Milosavljević, kvalifikovani bravar. "Gde god dođem, problem su moje godine, ili kako oni kažu, Vaša godina proizvodnje vam ne dozvoljava da radite kod nas. A ja treba da radim, imam ženu i dvoje dece, oboje školujem, žena ne radi. Znači ja treba moju porodicu da pobijem zato što imam 50 godina? Zato moram da budem ovde, da se borim sa ovim ljudima da ova fabrika stane na noge. Treba platiti gas, struju, vodu, isključuju kad ne platiš. Šta mi preostaje, da odem u banku i uzmem 1000 evra i promenim u dinare, veže me za evro i dužan sam dok sam živ."

Priča ima i drugu stranu. U izjavi za "Vreme" Dragan Jevtović, direktor Šinvoza do pokretanja stečaja, kaže da tu stranu nije bila zainteresovana da čuje većina medija. "Problemi u ovoj firmi potiču od grupe ljudi koji pokušavaju da sačuvaju privilegije koje su imali do privatizacije, i koji su uspeli da mobilišu i određeni broj radnika", kaže Jevtović. On tvrdi da je ta grupa ljudi blokirala rad firme tvrdeći da se bori protiv gazde, i da jednostavno nisu želeli da rade. "Od kraja 2006. i u 2007. godini Šinvoz nijednog meseca nije ostvario plan proizvodnje više od 60 ili 70 odsto, pa je fabrika sa 500 zaposlenih praktično radila sa polovičnom efikasnošću, što je moralo dovesti do nelikvidnosti. Prosečno odsustvovanje sa posla bilo je 40 odsto, dok je normalno oko 15 odsto."

Čekajući radnike

Dragan Jevtović kaže i da je u maju 2007. poslao sve radnike na jednodnevni prinudni odmor, a onda pozvao grupu od 250-300 ljudi, koje su rukovodioci preporučili kao dobre radnike, sa kojima je fabrika potpuno funkcionisala, ali da oni nisu mogli da zarade plate za sve zaposlene. Posle 45 dana svi radnici su vraćeni na posao i gubici su nastavili da se gomilaju. Negira i tvrdnje da fabrika nije imala dovoljno posla. "Fabrika je 1. januara 2007. imala stopostotnu uposlenost za sledećih devet meseci, ali je za tih devet meseci urađeno koliko bi bilo normalno za tri, upravo zbog opstrukcije. Fabrika ima nezavršenih poslova, i plan nije likvidacija, već reorganizacija u kojoj bi sto ljudi praktično odmah posle ispitnog ročišta počelo da radi, posle čega bi bilo uposleno od 200 do 250 ljudi. Planirano je da fabrika obavlja rekonstrukciju novih modernih teretnih vagona, za kojima u svetu postoji velika potreba, u fabrici ih trenutno ima oko 400, što je posao za naredne dve godine, deset vagona već očekuje kupac u inostranstvu."

Što se tiče same privatizacije i ulaganja u fabriku, Jevtović kaže: "U trenutku kada je kupljena na aukciji, fabrika je bila u očajnom stanju, u hali od 22.000 kvadratnih metara krov je bio toliko uništen da je prokišnjavao na bezbroj mesta, hala je bila prepuna smeća, fabrika je bila bez posla i dugovala je gotovo milion evra zbog neizmirenih poreza i doprinosa. Novi vlasnik je sve te dugove izmirio, uključujući i zaostale neisplaćene zarade." Jevtović smatra da je logično da je vlasnik ulagao novac u Šinvoz preko svojih firmi, u vidu kredita i pozajmica, i kaže da je na taj način u firmu ušlo nekoliko miliona evra.

Bdenje u Šinvozu
Uvećano

O spornoj dokapitalizaciji i priči o rashodovanim lokomotivama, Jevtović kaže: "Većinski vlasnik uplatio je 18 miliona dinara na račun fabrike, od čega je za veći deo kupljeno ono što je potrebno fabrici. Problem je nastao kada je Poreska uprava skinula sa računa preduzeća određenu sumu. U tom trenutku su od železnice kupljene lokomotive o kojima pričaju štrajkači i plaćene su kompenzacijom. U pitanju su manevarske dizel lokomotive koje smo želeli da rekonstruišemo i remontujemo, i da ih zatim plasiramo u industriju zemalja u okruženju. Nažalost, tender za takve lokomotive koji je raspisala železara u Zenici nam je izmakao pa lokomotive nisu završene, osim jedne. Spor je nastao oko 30.000 evra, a samo jedna takva završena lokomotiva vredi 200.0000 evra." Jevtović kaže i da je nelogično tvrditi da je neko uložio toliko novca u firmu koju je želeo da dovede do stečaja, kao i da će stečajem biti namirena sva neizmirena dugovanja, uključujući i sve neisplaćene plate.

Na tvrdnju štrajkača da je gazdi potrebna jedino lokacija, Jevtović ističe da se firma nalazi na periferiji Zrenjanina, na zemljištu u čijoj okolini opština Zrenjanin daje zemljište besplatno, da bi na taj način privukla investitore. Navode Agencije za privatizaciju da dokapitalizacija nije izvršena na pravilan način ne želi da komentariše, ističući da su u Šinvozu predstavnici Agencije bili čak sedam puta i da nije pronađena nikakava nepravilnost. Izjavom ministra Mlađana Dinkića o nepravilnostima prilikom privatizacije Šinvoza Jevtović je zapanjen, ističući da ne razume kako je tako nešto moguće reći posle pet minuta razgovora sa sindikalnim predstavnicima.

Šinvoz je, u moru sličnih slučajeva, postao simbol. Simbol zbog nerazumevanja između gazde i radnika, simbol i zbog aktivista Nezavisnog i Samostalnog sindikata, za koje je ovih dana dnevna štampa prenela vest da su se posvađali u kući jednog od njih, uz međusobne optužbe ko za koga radi i koji sindikat je platio sahranu umrlog kolege. Simbol i po tome što bi protest radnika Šinvoza ostao u javnosti zabeležen samo kao jedan od gomile sličnih, da ga na scenu nije postavila javna smrt Radiše Stojanova, koja je na svetlost dana izvukla i do tada bezimene nesreće njegovih kolega. Talas saosećanja koji je protest pratio jednak je nezainteresovanosti kojom se u sličnim prilikama obično reaguje. Jad, depresija, razvodi i raspadi porodica tranzicionih gubitnika nisu zahvalna tema, osim kada se desi nešto što je, verovatno nesvesno, najbolje definisao jedan naslov iz medija: "Smrt radnika podstakla istragu".


 

Šinvoz, radnička priča

Do prvih dana ove godine, malo ko je u široj javnosti znao za zrenjaninsku firmu a.d. Šinvoz. Teško da je iko primetio malu novinsku vest iz novembra 2007. o stečaju te firme, i potonjem susretu malih akcionara i sindikata sa pokrajinskim funkcionerima, koji su "tim povodom obavestili o zbivanjima u Šinvozu Agenciju za privatizaciju, Savet za borbu protiv korupcije i Odeljenje za kriminal Policijske uprave Zrenjanin i najavili da će pomoći zaposlenima u rešavanju problema".

Šinvozovi radnici u protestu kažu da im u rešavanju problema ipak niko nije pomogao, mada su kucali na bezbroj vrata iznoseći svoje muke. A te muke su po njima počele ubrzo posle privatizacije, kojom je radnicima i penzionerima pripalo 44 odsto akcija, a država je preostalih 56 odsto prodala Nebojši Ivkoviću.

Prema ugovoru, Ivković je bio obavezan da investira u firmu, a na osnovu investicije je trebalo da poveća svoj vlasnički udeo. Po tvrdnjama radnika Šinvoza, ovu ugovornu obavezu je Ivković izvršio 2005. tako što je pet rashodovanih dizel lokomotiva nabavljenih radi sečenja u staro gvožđe prikazao kao investiciju, posle čega se uknjižio kao vlasnik 76 odsto akcija firme. Radnici kažu da su o tome obavestili Agenciju za privatizaciju i zahtevali kontrolu, ali da je nekoliko nalaza Agencije u naredne dve godina potvrđivalo da nije bilo nepravilnosti.

Radnici tvrde i da su novi većinski vlasnik i njegov menadžment svesno počeli da gase fabriku pošto je istekla ugovorna obaveza održavanja kontinuiteta proizvodnje, i da je jedino što sadašnjeg vlasnika firme zanima atraktivna lokacija na kojoj se fabrika nalazi. Kažu da je Ivković tokom 2007. godine u potpunosti obustavio rad u fabrici, i kao tehnološki višak otpuštao sve veći broj radnika. Šinvoz je u poslovanju s preduzećima čiji je vlasnik takođe Ivković, ostajao sve više u dugovima. Konačno je, na osnovu tih dugova, proglašen stečaj. Smatraju da je vlasnik sam izazvao stečaj, da bi zatim ponovo preuzeo firmu kao stopostotni vlasnik.

Na ulazak u zatvorenu fabriku odlučili su se pošto je Agencija za privatizaciju 3. decembra prošle godine konačno utvrdila da vlasnik nije izvršio obavezu investiranja, dajući mu naknadni rok od 15 dana da ispuni ugovorne obaveze. Protest su, inače, podržali predstavnici oba sindikata u fabrici.

Klasa u nestajanju

Klasa u nestajanju

(Slika: Strah i nada)

Radnička klasa je za relativno kratko vreme u ovoj zemlji prešla dug put. U socijalističkom svetom trojstvu radnika, seljaka i poštene inteligencije, njoj je pripadalo posebno mesto. Kada se Jugoslavija raspala, niko nije izašao i javno saopštio da je zlatno doba garantovanog socijanog mira prošlo. To se od Miloševića i nije moglo očekivati. Ostao je upamćen njegov govor radnicima "Rakovice" krajem osamdesetih, koji su došli ispred skupštine da traže veće plate. Govor se završio već antologijskim rečima: "A sad svi na svoj radni zadatak", posle kojih su se radnici razišli – uz uzvike odobravanja – da bi u sledećim godinama poslužili kao sredstvo manipulacije i topovska hrana.

Neke bolne istine su mogli da saopšte oni koji su došli na vlast posle 5. oktobra. Problem je verovatno i u potcenjivanju radničke klase, za koju malo ko od takozvane elite veruje da bi na normalan način mogla prihvatiti činjenicu da je potrebno još više rada i odricanja. Tu je i jeftina kalkulacija da je u ovom "teškom trenutku" bolje obećati i neostvarivo nego rizikovati bunt i izgubljene glasove. Ovo podilaženje daje svoje gorke plodove. Nije tu najveća krivica ni do radnika ni do novih kapitalista. Svako radi ono što može – radnici se bore da zadrže ono što imaju, vlasnici se trude da što manje daju. Da su pravila igre jasnije postavljena, da je kapital koji se u firme ulaže pod bilo kakvom kontrolom, da sudovi u normalnom roku rešavaju sve probleme, onda bi i preteške tranzicione godine možda manje bolele.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net