Portret savremenika – Filip Cepter, alijas Milan Janković >

Traktorijanum prodavca lonaca

Oni analitičari, koji smatraju da se u tranzicionim zemljama niko ne može obogatiti bez pomoći "nadležnih unutrašnjih i vojnih službi", ne odustaju lako od teze da je i naš junak svojevremeno trgovao širom sveta (ili bar davao kišobran svoje firme za takvu trgovinu) ne samo metalnim loncima nego i nečim "gvozdenijim"

Posle prilično duge pauze poznati biznismen Filip Cepter se, početkom protekle nedelje, ponovo našao na prvim stranicama srpskih novina. Naravno, ne kao zaludni kandidat na izborima za predsednika Srbije, mada je i takvu kandidaturu nekada najavljivao, nego kao najjači potencijalni kupac beogradske Industrije motora i traktora (IMT). Na tenderu za kupovinu 94,5 odsto kapitala ove odavno posrnule firme, konzorcijum Cepterove švajcarske kompanije Houm, art end servisis i slovenačkog proizvođača poljoprivredne mehanizacije Strojna industrija ponudio je 121,1 milion evra za cenu kapitala preduzeća i 10,27 miliona evra za investicije u narednih pet godina. Drugoplasirani ponuđač, takođe zanimljivi srpski biznismen Goran Novaković (nekadašnji ministar energetike), sa svojim fondom Meridijan, zaostao je u ovoj trci za desetak miliona evra.

U suštini, na ovom tenderu takmaci se nisu borili za sada već slabašnu fabriku sa oko 1100 zaposlenih i godišnjom proizvodnjom od samo 500 traktora, koja je duže od decenije u gubicima i pod finansijskom blokadom, pa je i prošlu godinu, završila sa minusom od preko 25 miliona evra, nego su najviše konkurisali za (potencijalni) građevinski prostor od oko 35 hektara, na veoma atraktivnoj lokaciji, prekoputa Miškovićevog Delta sitija, na Novom Beogradu, u produžetku Bulevara "Zorana Đinđića" – koji postaje glavna poslovna arterija srpske prestonice.

No, da bi ovaj plac IMT-a postao unosna građevinska parcela, treba prethodno "izmestiti" fabriku traktora, to jest dobiti od lokalnih vlasti papire za preinačenje namene ovog prostora. Zbog otezanja tih "pregovora" o preimenovanju namene građevinskog prostora, verovatno je, pre neku godinu, i propao prvi tender za prodaju IMT-a, jer se na njemu niko nije pojavio, mada su kvaliteti spomenute lokacije i tada bili poznati. Sada su, moguće, svi oni koji indirektno odlučuju o putevima naše privatizacije, namireni potrebnim projekcijama i planovima (a možda i onim što obično uz to spada), pa će Cepter sa Slovencima moći fabriku da izmesti (verovatno) u Dobanovce, gde IMT takođe ima devet hektara poslovnog zemljišta, a da na Novom Beogradu pokrene izgradnju kakvog ekskluzivnog poslovno-stambenog kompleksa, to jest nekog Traktorijanuma (da zlobno parafraziramo ime projekta Cepterove supruge Madlene, koja je renovirala staro zemunsko pozorište i skromno ga krstila u Madlenijanum).

Cepter, uzgred, ima iskustvo sa placevima promenjene namene, jer je on, u kompaniji sa svojim starim partnerom Miodragom Kostićem, pre nekoliko godina u Novom Sadu izgradio stambeno naselje Lipov gaj na delu sportskog centra "Vujadin Boškov". Istina, mada zamišljeno kao ekskluzivno "ograđeno" naselje za novosadsku elitu, ono se nije moglo naročito povoljno prodati, jer niti je gradnja bila vrhunska, niti je lokacija posebno atraktivna, niti je Novi Sad imao dovoljno platežno sposobne elite koja je mogla sebi priuštiti skupe stanove, mada su oni nuđeni u domišljatoj kombinaciji sa Cepterovim životnim osiguranjem (tada se još bavio i tim poslom, dok ga nije prodao Austrijancima). Ne verujemo, otuda, da su Cepter i Kostić na Lipovom gaju naročito zaradili, iako je u to naselje prebacio svoju adresu i sam Nenad Čanak, tada još predsednik Skupštine Vojvodine – u jedan velik prizemni stan, ali konfekcijskog kvaliteta. Ipak, Cepter se svom snagom u Srbiji okrenuo upravo izgradnji poslovnog i stambenog prostora. Još pre tri godine je najavio: "Planiramo da tokom 2006. investiramo u izgradnju više od 250.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora u Srbiji, najviše u Beogradu. Najveći centar, površine 120.000 kvadratnih metara, biće podignut iznad hotela Slavija." Naravno, svi ti planovi dosad nisu ostvareni, ali je smer poslova jasan.

Zanimljivo je primetiti da je naša vodeća štampa, odmah po objavljivanju redosleda takmaca na tenederu za prodaju IMT-a, mimo dosadašnjeg običaja, konkurente kvalifikovala kao "tajkune" i da je odmah publici objasnila da nije reč o nekakvom spasavanju i obnavljanju domaće proizvodnje traktora – nego o špekulaciji sa dragocenim potencijalnim građevinskim prostorom. Ostao je, takođe, protivrečan utisak i o funkciji naglašenog isticanja okolnosti da je prodat plac praktično naspram Miškovićevog Delta sitija. Jer, ostala je nedoumica da li se, u Vladi bliskim novinama, seiri zbog toga što će Mišković možda dobiti jednog snažnog konkurenta u neposrednom komšiluku ili se sugerira aluzija da je i sam Filip Cepter napokon postao deo "Miškovićevog klana".

Tako, na primer, beogradska "Politika" u jednom naslovu ističe "Cepter siti umesto traktorgrada", a u drugom podnaslovu naglašava da je Filip Cepter "nezvanično pazario desetine srpskih preduzeća, iako se nikada zvanično nije pojavljivao kao kupac". Naime, iz ovog podnaslova sledi: ako se sam Cepter nikad nije pojavljivao kao kupac u Agenciji za privatizaciju Srbije, zašto nekada njegov direktor iz Cepter internešenela Mirko Rašić, koji se u njegovo ime pojavljivao na aukcijama kao "ovlašćeno lice", to ponekad ne bi uradio i za nekog njegovog tajnog partnera, kome nije zgodno da dalje širi svoje nekretnine i poslovni prostor po Novom Beogradu? Po teoriji zavere, dakle, sve je i uvek moguće među tajkunima – oni koji su notorno bliski mogu delovati jedan protiv drugog, a oni koji su po javnoj pretpostavci "investicioni konkurenti" mogu ponegde biti i u dosluhu.

Ako ovu publicitetsku zamešateljnu špekulaciju uprostimo i ocenimo, možemo primetiti da Filip Cepter i Miroslav Mišković dosad u Srbiji nisu ništa krupnije radili baš zajednički, ali nije široko poznato ni da su negde bili baš žestoki konkurenti – iako su se obojica oprobali u nekim delatnostima na relativno uskom prostoru, "imitirajući jedan drugog". Na primer, i Mišković, pa potom i Cepter, osnivali su i banke i osiguravajuće kuće, ali su ih obojica prodali stranim, jačim firmama, posle prvih znakova da na ta tržišta stiže jaka spoljna konkurencija. Cepter je kontrolu nad istoimenom bankom prodao mađarskoj OTP banci, a istoimeno osiguranje Uniki.

Ipak, jedna od okolnosti koja ih na neki način doista povezuje, ali samo kod onih sa jačim pamćenjem, jeste podrška koju su davali dr Zoranu Đinđiću, i pri kraju njegove opozicione delatnosti (krajem Miloševićeve vladavine) i na startu rada DOS-ove vlade Srbije. Uostalom, oni su u Đinđićevo okruženje izgleda "delegirali" dva njegova najneposrednija saradnika Cepter – Zorana Janjuševića, a Mišković – Igora Kolesara. No, razlike između ova dva krupna preduzetnika su veće od spomenutih sličnosti.

Možda i zbog toga što se njegove firme nalaze širom sveta, Filip Cepter se u još jednoj stvari apsolutno razlikuje od Miroslava Miškovića – on se izjašnjava protiv bilo kakvog "ekonomskog patriotizma". Na primer, u jednom intrevjuu on direktno kaže: "Neki domaći ekonomski krugovi utiču na državu da zaštiti domaću privredu tako što će ona ostati u rukama srpskih subjekata. Taj ekonomski patriotizam je, naravno, ostatak dirigovane privrede. On je još i gori od toga, jer će te iste patriote sutra da prodaju kupljena preduzeća ne pitajući da li su novi kupci stranci ili Srbi. S druge strane, vidljiv je pritisak da se stranim kompanijama otvore vrata. A kad to dvoje uporedo egzistira, znači da je privredna atmosfera u Srbiji diktirana frazama kojima se odgovara na pitanje kojim pravcem bi trebalo ići. U društvu o tim pitanjima ne postoji ni konsenzus ni čvrsta volja."

Iako se u Srbiji Cepteru priznaje finansijski uspeh (naravno, manji od onoga koji sam sebi pripisuje), njegova poslovna biografija se i dalje stavlja pod sumnju. Mnogi smatraju da ni posle toliko godina nije baš sve razjašnjeno u "razvojnom putu" Filipa Ceptera, a oni analitičari, koji smatraju da se u tranzicionim zemljama niko ne može obogatiti bez pomoći "nadležnih unutrašnjih i vojnih službi", ne odustaju lako od teze da je i naš junak svojevremeno trgovao širom sveta (ili bar davao kišobran svoje firme za takvu trgovinu) ne samo metalnim loncima, nego i nečim "gvozdenijim". Istina, Cepter je praktično dobio sva dosadašnja suđenja protiv onih koji su ga sumnjičili za mutne poslove u domenu trgovine oružjem, pa se tako može reći da je na sudu u SAD pobedio i kod nas dosta poznatu Međunarodnu kriznu grupu sa Džejmsom Lajonom na čelu – koji za takve sumnje nije sudu dao dobre dokaze.

Sam Filip Cepter je u više navrata, pa i novinarima koji su se gotovo suviše specijalizovali za domen poslova tajnih vojnih i političkih službi, eksplicitno ustvrdio: "Ne vladam Srbijom, ne trgujem oružjem, ne poznajem Legiju!" On je uz to naglasio da su loše glasine o njemu uglavnom širili Đinđićevi oponenti: "Priču da oružjem snabdevam islamske teroriste najgrlatije su prenosili kumovi Vuk Drašković i Vojislav Šešelj. Samo što nikako nisu mogli da se dogovore za koga ‘švercujem’: za Alžirce, Palestince, Albance… Tada mi nije padalo na pamet da njihov poljuljani politički rejting podižem time što ću ih tužiti za klevetu. Računao sam da nije važno šta se kaže, već ko to govori. Tako je i bilo. Sad je na delu izmišljotina da Filip Cepter finansira skrivanje i obezbeđenje haških optuženika Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića."

Optužbe da je i Cepter deo mreže koja je, navodno, sa premijerom Đinđićem kontrolisala sve nelegalne poslove u Srbiji, pa se zbog sukoba dugoročnih interesa odlučila da ga likvidira, Filip Cepter je demantovao doista uverljivo, podastirući dokaze o ličnom prijateljstvu i bliskosti koju je sa Đinđićem imao i zbog koje je, po njegovom mišljenju, kasnije, kao "kolateralna šteta" i bio u nemilosti svih njegovih političkih konkurenata.

U jednom intervjuu on kaže: "Noć uoči Zoranove pogibije proveli smo zajedno, u porodičnom druženju. Bili smo dva i po sata sami. Taj razgovor je bio neka vrsta opraštanja. Ja sam poslednji čovek koji ga je privatno video živog. Zoran je imao problema s nogom. Žalio se na bolove. Delovao je sumorno. Pričao mi je da kao premijer okreće kormilo Srbije, ali da nema osećaj da ga taj brod sluša."

Iz činjenice da je podržavao Đinđića, Cepter je još 2005. godine izveo i zaključak o tome zbog čega je toliko bio pod pritiskom u Srbiji: "Izložen sam političkim i medijskim napadima u Srbiji otkad sam, još pre 5. oktobra 2000, u političkim krugovima deklarisan kao prijatelj Zorana Đinđića i pristalica njegove politike. Priznajem da sam bio veliki prijatelj sa Zoranom, koga sam upoznao još 1977. godine. Tajio sam da sam vlasnik firme Zepter internešenel i da sam pristalica Đinđićeve politike promena – sve do 1997. Tada sam prvi put javno podržao DS i njenog lidera, da bih se suprotstavio diktaturi i politici beznađa tada vladajuće stranke. Tog trena sam postao meta onih, i u vlasti, ali i u opoziciji, koji se godinama bore da na svaki način diskredituju Zorana Đinđića i njegovo političko delovanje. Ja sam kolateralna šteta tog političkog obračuna sa Zoranom i DS-om, jer su mi neosnovano pripisivana sva zla ovog sveta, kao da sam đavo. Nikad nisam kažnjavan, čak ni za saobraćajni prekršaj, jer ga nikad nisam počinio. Moju kompaniju čini više od 120 firmi sa 120.000 zaposlenih u 40 država sveta – i nikad mi niko ništa nije prebacio. Samo se u Srbiji, po narudžbini protivnika Zorana Đinđića, neprestano tajno istražuje ko je Filip Cepter – odakle mi novac, koga plaćam, koga podržavam, šta radim… I stalno se izmišlja da sam akter ove ili one političke afere."

Na uobičajena novinarska propitivanja, da li se na loncima i šerpama doista može zaraditi veliki novac, Cepter je uvek slično odgovarao: "Na posuđu sam zaradio prvu milijardu maraka. Stekao sam je brže od Bila Gejtsa. Oni koji misle da je nemoguće zaraditi milijarde na posuđu time dokazuju da nemaju ni veliko znanje, ni veliku inteligenciju. Milijarde se mogu zaraditi i na proizvodnji čačkalica, pertli ili kondoma, pa zašto ne bi i na proizvodnji posuđa... Sve moje firme posluju u mnogo uređenijim zemljama nego što je Srbija. Pranje novca i utaja poreza su u pravno i tržišno uređenim zemljama ne samo nemogući već i veoma kažnjivi. Nijedna moja firma, nigde u svetu, nije osumnjičena za bilo kakav finansijski prekršaj. O tome brinu mnogo kompetentnije i efikasnije finansijske i pravne institucije nego što su naše, ali sam ovde i dalje krajnje sumnjiva ličnost."

Da li se, u međuvremenu, od ubistva Đinđića do danas, nešto promenilo u tretmanu samog Filipa Ceptera u javnosti Srbije i da li je on u vrhu naše aktuelne političke elite stekao neke nove prijatelje ili neprijatelje teško je proceniti. Ako se pogledaju njegove dosadašnje akvizicije (ukupno upola manje od ove poslednje) nemoguće je naslutiti ko mu od moćnih u Srbiji tera vodu na vodenicu. U Đinđićevo vreme nije kupio gotovo ništa, osim Brodogradilišta Beograd (13 miliona evra). Bolji poznavaoci kažu da je bio i blizu kupovine "Soko Štarka" i kruševačkog Rubina, ali su ti poslovi pokvareni pred samu završnicu. Od krupnijih završenih akvizicija valja spomenuti Centrotekstil (18,9 miliona evra), Jugometal, Jugocentar i Kulturu u Beogradu i još neke sitnije firme po Srbiji. Sve zajedno, zahvaljujući Cepteru, u Srbiju je do prošle sedmice ušlo oko 50-60 miliona evra. Dakle, relativno malo naspram oglašenih 4,4 milijrade dolara imovine i godišnjeg prometa od preko milijardu evra.

U javnom životu Srbije Filip Cepter nije imao mnogo uspeha. Najviša njegova dosadašnja javna funkcija bila je funkcija predsednika Olimpijskog komiteta – ali je ona kratko potrajala, jer se brzo sudario sa "koalicijom" raznovrsnih političkih i finansijskih interesa, koja je od njega očekivala pare – a ne vođstvo. Već posle nekoliko meseci obnašanja ove visoke dužnosti Ćurković, Zećević, Manojlović i drugovi našli su načina da ga se otarase. U to vreme dalo se naslutiti da mu se učinilo da je Srbija idealna zemlja za predsednikovanje, jer svako novi mogao bi za nju učiniti daleko više od prethodnika. Međutim, bio je svestan da se za to nisu stekli svi uslovi.

Povodom ličnih političkih planova Filip Cepter je pre dve godine izjavio: "Moja jedina ambicija vezana je za politiku, mada smatram da danas za to u Srbiji nema uslova. Uz to, nemam dobre veze u srpskoj politici, iako mnogi misle drugačije. Naši političari, kad dođu na vlast, postaju veliki kao papa i nikog oko sebe ne vide. Iz vlasti me niko ne zove. Žao mi je, jer koliko vidim, mnogi od njih nemaju ni dovoljno znanja, ni iskustva, niti umeju da postignu politički konsenzus oko promena, da stvore jaku, funkcionalnu i stabilnu Srbiju. Bilo kog političara da upitate šta je njegova strategija – bolji život u Srbiji, Srbija u Evropi ili veća zaposlenost i bolja privreda – umesto odgovora dobićete samo floskule i priče. Nijedan politički lider i stranka nisu u stanju da promene stanje u Srbiji, jer ne znaju kako, a i da znaju – ne čine ništa."


 

Između Dubice i Monte Karla

Filip Cepter rođen je kao Milan Janković, 23. novembra 1950. godine, u Velikom Gradištu. Pravim imenom, Milan, danas ga zovu majka, brat, supruga i prisni prijatelji. Osnovnu i srednju školu završio je u Bosanskoj Dubici, a Ekonomski fakultet u Beogradu. Tečno govori engleski i nemački, a služi se francuskim i italijanskim jezikom. Osnivač je i predsednik kompanije Cepter internešenel. U Beogradu živi sa suprugom Madlenom i kćerkom Emom, u vili na Dedinju. U Monte Karlu ima vilu koja je nekad pripadala Napoleonu Bonaparti.

O svom partizanskom poreklu i članstvu u SKJ on jednostavno kaže: "Moj pokojni otac nije bio oficir JNA, kako mnogi misle. Izašao je iz NOR-a kao oficir, ali se potom bavio privrednim poslovima. Pre rata je završio Trgovačku akademiju i jedno vreme je, na primer, bio direktor u Žitoprometu u Velikom Gradištu. Istina je da sam 1968. godine, kad sam bio u trećem razredu gimnazije u Bosanskoj Dubici, onda kad su Rusi napali Čehe, zajedno s drugovima i drugaricama primljen u Savez komunista. Nikad nisam bio na bilo kom partijskom sastanku. Pošto sam 1979. napustio Jugoslaviju, nisam se nikad ni bavio politikom u našoj zemlji."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net