Zli jezici pričaju da u Drvengradu uopšte nije boravio Mihalkov nego Luka Karadžić koji je pljunuti Nikita

Predsednik Izvršnog veća Republike Srbije svečano je otvorio prvo filmsko groblje u našoj zemlji i, gle, prvoupokojeni i prvopokopan je američki film Umri muški IV. Spahija drvengradski stvorio filmski festival gde će istinska umetnička dela biti nagrađivana dok je za tuđinski treš predviđena staza bez povratka, put kojim se ređe ide, a sudbina je htela da led samrtne jeze probije pomenuto prekomorsko ostvarenje.

Najgori film sezone mogao je biti i kremiran, ali bi lomača budila uspomene na Sv. inkviziciju, na spaljivanje knjiga u vreme nacizma, drugo, kolumbarijum nikad nema veličanstvenost groblja, više vuče na biblioteku iz koje možeš uzeti koju ti drago bibliografsku jedinicu. Treće, i ne najmanje važno, pomeshchik je darujuć grobno mesto priznao da delo poseduje izvesne ljudske atribute, inače je mogao, a da mu niko ne protuslovi, najgori film otpremiti na deponiju, u septičku jamu i sl. Ovako je em sačuvan dobar ukus em je udaren temelj groblju koje će za kojih dvadesetak godina lebdeti kao mora nad svakim scenaristom i režiserom.

Premijer iz čijih usta donedavno kleštima nisi mogao da izvučeš koga će podržati na predsedničkim izborima jer je mislio samo na Kosovo sad se vinuo do malene državice koja neće da se otcepi od Srbije; nekrunisani, gologlavi car sviju srpskih zemalja ima iskustva sa prenošenjem kostiju znamenitih Srba, transport moštiju nije mu stran, sad se pak prvi put susreo sa nečim što je posve suprotno svetinjama: kako da svečano pusti u pogon groblje u kojem će pokoj i zaborav naći najnedostojniji uraci (uratci? uradci?! ko bi ga znao!) čovečanstva?

Da grob bude obavijen celuloidnom trakom a da ju premijer svečano preseče i tako grobarima omogući pristup rakici u koju će položiti nesrećnu rolnu sa četvrtim nastavkom brusvilijevske mačo-razmetačine? Ili da sa venca oštrim pokretom skine pozlaćenu lentu na kojoj piše "Poslednji pozdrav filmu UMRI MUŠKI IV od Vojislava, Nemanje, Nikite i Petera"!?

Zli jezici pričaju da u Drvengradu uopšte nije boravio Mihalkov nego Luka Karadžić koji je pljunuti Nikita, ali Luka ne bi na ruskom mogao reći kako će voditi računa da ne snimi nijedan film koji bi konkurisao za parcelu na kustendorfskom festivaljčiku. Drugo, visoki gost voshishchalsia prezimenom koje nosi šef premijerovog kabineta, evo dokazatel’stva na dve noge da su Rusi i Srbi i jedno, izjavio je prilikom povratka sa pogreba kad se pokojnik tradicionalno zaboravlja a razgovor poprima krajnje svetovni karakter (predstavnik ruskog filma je štaviše štipnuo našega Nikitku za obraze porumenele od studeni, te verne pratilje svakog pristojnog ukopa).

Koštunica je sahranu herojski podneo u mantiji koja mu stajaše kao salivena, njegov umetnički doprinos ovom nesvakidašnjem performansu hvalilo je i staro i mlado, kako se samo setiste to da odenete, uzeli ste iz pozorišnog fundusa, ne, iz Svetog sinoda, ne, pa odakle onda, imam dve mantije šivene po meri i dve kamilavke, i sad su kao nove, spljošte mi frizuru, ali mantije nosim po stanu, jednu kao kućni haljetak, drugu kao bademantil, nigde me ne stežu, ne sputavaju mi misao, ko vam je šio, taj i taj, sad je u penziji, ali je još pokretan, daj odmah helikopter po šnajdera, uze portnoi mere Handkeu i Nikiti koji su izrazili želju da odevne predmete ponesu kao uspomenu na udarac zadat kapitalističko-imperijalističkoj kinematografiji, tome oličenju potrošaštva koje se u Drvengradu a daće Bog i u celoj Srbiji neće nikad zapatiti: pa nije li upravo Mokra gora primer kako je privatizacija moguća kao razmena dobara a ne kao puka kupoprodaja?

Ukop najgoreg filma na svetu pokrenuo je pitanje drugih umetnosti, ali i drugih sfera takozvanog življenja. Domaćin je povukao nogu u oblasti za koju je on stručan, ali ima umetnika koji bi jednako predusretljivo ukazali prstom na najgore pesme, na najodvratnije zdanje (sahranjivana bi dakako bila samo maketa, dok bi original i dalje vređao oči urbanista, prolaznika i stranih turista). Novinarsko pragroblje već živi, ako se tako može reći, u reviji zvanoj "Status", novogodišnja lista najboljih i najgorih novinara zar nije preteča drvengradske filmske grobnice (koja će postati masovna ako se Amerikanci ne uzmu u pamet)? Žurnalistima nije dovoljno da u anonimnoj anketi iskažu divljenje nekolikim kolegama, nego ljubazno i revnosno prihvataju ponudu uredništva da nekoga označe kao najgoreg novinara, da mu na stubac srama izbace ime ne bi li mu presela nova godina po gregorijanskom kalendaru!

Ali vratimo se Kustendorfu sa njegovim prvim nadgrobnim spomenikom. Ako Amerikance i Britance ne možemo da vojnom silom naučimo pameti, tući ćemo ih oružjem u kojem nemamo premca. A to je duh! Obična izborna komisija, koja je svuda u svetu dosadna činovnička skupina, zablistala je odlučivši da posmatrače iz USA i UK ne pusti na predsedničke izbore, na festival u Drvengradu pozvan je ruski reditelj, pozvan je Peter Handke kao osoba priblizhennaia k imperatoru, bio to Milošević ili njegov podlinnyi naslednik. Holivud i Bela kuća proigrali su Nemanjino i RIK-ovo poverenje i mogu ga povratiti jedino ako se priklone prvi nekomercijalnoj umetnosti, drugi poštovanju međunarodnog prava.

Duša pogrebene kopije još četrdeset dana kružiće nad mestima u kojima je obitavala i koja su joj draga, iznad "Takvuda", "Rode", iznad video klubova. Kamen joj u usta, negve joj na noge! Samo da se kasnije ne povampiri i ne počne da zlostavlja naše neveste koje trudne lebde iznad domova za vešanje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net