Ringla

Bili smo negde pred Jagodinom. Ispričali smo sve bitne priče. Nastupila je višeminutna tišina. Zato valjda nije ni čudo što sam se u mislima vratila par sati unazad i iznenada shvatila: jutros, kad sam skuvala kafu, zaboravila sam da isključim ringlu.

"Ringla se odavno usijala, sad je samo pitanje da li će pregoreti osigurač ili će se zapaliti krpa ostavljena u blizini šporeta", mislila sam pre nego što je sastanak počeo.

Kada su se učesnici okupili, bila sam već potpuno uverena kako me osigurač neće spasiti. Krpa već sigurno gori.

"Da li bi pločice možda mogle da zaustave oganj? Da li bi se moglo desiti da se vatra jednostavno ugasi sama od sebe, jer u blizini, osim krpe, nema ničega što bi plamtelo?"

Sastanak je uveliko bio u toku, ali moje misli bile su na strani hrabrih vatrogasaca čije su lestve i kamioni već u mom dvorištu i koji pokušavaju da spasu šta se spasiti može. "Ne mogu da verujem da sam takav baksuz. A tek što sam kupila veš-mašinu i nekako se skućila... Ne znam kakva je sada procedura... Gazdarica verovatno nije osigurala svoju imovinu. Umreću u dugovima, a svoj krov nikada imati neću", mislila sam dok su se za okruglim astalom rešavala ozbiljna pitanja. Na kraju, dok su se učesnici razilazili, nervi su mi totalno popustili. I, setih se – Srđan! Stanuje čovek u blizini, neće mu biti problem da proveri šta se dešava.

"Gde si? Na putu? Je l’ ti žena kod kuće? Ne znaš? Je l’ glupo da je zovem da je pitam gori li mi stan? Tek sam je upoznala... Misliće da sam luda", ispričah mu ukratko, pitajući se da li on misli da ga zezam. Ipak, pozvala sam Irenu. Umrla žena od smeha. I, verovatno se pitajući u koju mentalnu bolnicu da me prijavi, proverila. Pričala mi je, posle, da je bila sa kolegom koji je, preko gomile knjiga koju je vukao, pogledao uvis i dobrodušno upitao: "Gde da gledam? Odakle bi trebalo da ide dim?"

U svakom slučaju, kad mi je stigao SMS ("Nema požara") pade mi kamen sa srca. Istina, ne zadugo. "A šta ako požar još nije buknuo? Ako je ringla i dalje usijana, a ostavljena krpa preti da me uništi?", ždrala sam se neprestano. I tako ceo dan. Punih dvanaest sati "snimala sam filmove" u glavi, sve jedan gori od prethodnog. Konačno, kad sam stigla, bila sam iskreno začuđena što čitava Zvezdara ne gori, što su obližnji stambeni blokovi još čitavi.

I, najviše od svega, što sam tog jutra ipak isključila ringlu.

Nije to bilo prvi put. Još negde u tinejdžerskim danima, kada sam na putu iz Subotice ka rodnom mi gradu videla dim u daljini, dreknula sam: "Gori mi kuća!" Onako mladu i naivnu, nisu mogli da me uvere kako bi takav dim, na udaljenosti od šezdeset kilometara, mogla da vidim samo ukoliko bi goreo čitav grad. Kako bilo, traume iz detinjstva vremenom su dobile patološku formu.

Kada sam počela da živim u podstanarskim stanovima provera ringli, bojlera, grejalica, pepeljara i svih ostalih opasnih objekata trajala je po dvadesetak minuta – zaključavala sam, odlazila, vraćala se, otključavala, proveravala n-ti put, pa opet tako, i po nekoliko puta. No, to me nije preterano mučilo. Kakav je problem vratiti se par desetina metara i posle toga provesti miran dan? Nikakav.

Pravi problem nastajao je kada ne bih imala vremena da se vratim. Tada bih, mokrih dlanova i uz ubrzan rad srca, kao manijak gledala kroz prozor trolejbusa/redakcije/bilo kog mesta na kom bih se našla: čekala sam da vidim oganj, čekala sam da čujem vatrogasne sirene, a svaka naznaka dima u daljini dovodila me je na rub predinfarktnog stanja. Mislila sam da ću zaista umreti kada sam, pre neku godinu, vraćajući se s nekog jednodnevnog puta, s Gazele ugledala jezivi crni dim baš negde kod mene u komšiluku.

Uz rizik da me posle ovog priznanja neko zaista i prijavi nadležnim mentalnim institucijama, priznaću: jednom prilikom, ubeđena da sam zaboravila da isključim peglu, zvala sam čak i vatrogasnu službu da pitam da li na toj-i-toj adresi nešto gori. Nisu proverili. Pitali su me imam li nešto pametnije da radim u životu i zapretili mi da ih ne zafrkavam i ne "zauzimam liniju".

Znam nekoliko ljudi koji pate od iste opsesije. Jednog dragog prijatelja čak sam i srela dok se vraćao kući da proveri ringle – istina, optužio je mene da sam ga zarazila svojim ludilom, ali i dalje sam ubeđena da je to oduvek čučalo negde u njemu.

Mojim sapatnicima sve je jasno. Oni pak koji nikada nisu uspaničeno trčali kući i trzali se na zvuk vatrogasne sirene, sada će sigurno zapitati kakvog tu ima uživanja, kakav se to čudesni gušt skriva u traganju za dimom među oblacima.

Stvar je jednostavna. Ubeđena da mi gori stan, uvek se teška srca rastajem od svega što će izgoreti: fotografija, knjiga, s mukom stečenih uređaja, garderobe koju više nikada neću naći... Svega.

Pomirena s činjenicom da toga više nema, vraćam se isključenom šporetu i grejalici, pepeljarama u kojima su samo ugašene cigarete, pegli koja je hladna, kući koja je još čitava. I verovali ili ne, obradujem se. Sve mi nekako milo što me moje pinkle još čekaju. Sva sam nekako ponosna na svoj oprez. Od sreće, sva treperim pred prizorom koji se u svakodnevici ostalog (zdravijeg) dela čovečanstva podrazumeva: pred slikom doma svog, koji je isti onakav kakvog sam ga i ostavila pre par sati ili pre par dana...

U tome je, dakle, gušt. Kojeg bih ipak želela da se rešim. U suprotnom, stradaće mi srce. Ili će mi razum definitivno otkazati, pa ću jednog dana stvarno ostaviti uključenu ringlu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net