40 godina od smrti – Miloš N. Đurić (1892–1967) >

Na helenskim izvorima

Sve što je Miloš Đurić uradio, ostaje nezaobilazno za naučnike, prevodioce, ljubitelje i sve one koji iz različitih razloga čitaju njegove knjige. Još je važnije sagledati kakva su to epohalna dela napisana ili prevedena – zadivljujući su energija i talenat koji su ogromno znanje pretočili u knjige, da se svako mora pitati: kako je to moguće

MILOŠ N. ĐURIĆ: Čika Miša...

Politička zajednica u kojoj nema ili gotovo nema etičkog (samo)preispitivanja, i u kojoj kritički duh i poštovanje pravila važe samo za druge, mora se duboko zamisliti i zabrinuti. U teškim vremenima koja karakterišu prelomni događaji, ljudi po prirodi stvari traže rešenja u prošlosti kada su "kao nekad davno" prebrodili teškoće, najčešće snagom individualnog moralnog stava. Čak i ako je takvo rešenje zapravo mit u smislu praktičnog dejstva, ono ipak ima onu iracionalnu snagu potrebe da se pripada određenoj (društvenoj) zajednici kako bi se prikupile snage i krenulo dalje. Antička Sparta je, sa Likurgovim zakonima, zauvek ostala ideal, kojem se težilo, mada je retko ko, uključujući antičke Grke, uopšte i pokušao da ga ostvari – "da kao pčele uvek budu jedno telo sa zajednicom i da zbijeni uzajamno oko vođe, skoro van sebe od oduševljenja i častoljublja, do kraja pripadaju otadžbini", kako kaže Plutarh govoreći o mitskom spartanskom zakonodavcu Likurgu. I posle toliko vekova čovek je i dalje društveno biće (πολιτικòν ζῷον), i dalje ima neodoljivu potrebu da negde pripada, možda sve više i više kako stvara sve veća i veća tehnička i tehnološka čuda.

...sa sinom Rastkom 1936...

Miloš N. Đurić, za sve čika Miša, bio je primer čoveka čije reči i dela u smislu društvenog angažmana, kao profesora, prvo gimnazije, zatim univerziteta, a pre svega i uvek humaniste, nikada nisu bili u raskoraku. Rođen je u Benkovcu 1892. godine. Posle završene osnovne škole i gimnazije studirao je klasičnu filologiju (helensku i rimsku književnost sa arheologijom) i filosofiju u Zagrebu – treba biti dosledan i govoriti filosof, jer je čika Miša govorio da nismo ljubitelji tame (filo-zof) nego mudrosti.

Godine 1913. otputovao je u Grčku i obilazeći je stigao do svete gore Helikona gde se nalazi izvor Hipokrena, sa kojeg su pili pesnici drevne Helade nadajući se nadahnuću. Na pitanje da li je osetio nešto slično, rekao je da nije, ali da je bio potresen saznanjem da pije vodu s izvora na koji su dolazili najslavniji grčki pesnici. Po završetku studija radio je kao profesor u gimnazijama u Sremskoj Mitrovici, Zemunu i u čuvenoj Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1916–1928).

... kao student 1914.

Predavao je na Filosofskom fakultetu u Beogradu gotovo pune četiri decenije, od 1928: postao je docent 1933, vanredni profesor 1938. i redovni profesor1950. Za vreme rata je odbio da potpiše Apel srpskom narodu, od 13. avgusta 1941, koji je pozivao na red i poslušnost okupatoru, odnosno da je dužnost "svakog pravog srpskog rodoljuba da svima silama nastane da se onemoguće paklene namere komunističkih zločinaca". Kada je Miloš N. Đurić, ušavši u dvoranu Kolarčevog univerziteta, video da se potpisuje apel, krenuo je prema izlazu. Da li mu je tada jedan kompozitor i dirigent rekao "Ne beži, Miloše" ili "Vi se igrate glavom, gospodine Đuriću! Nemci vam to neće zaboraviti" , sasvim je svejedno. Na to mu je Profesor uzvratio rečima koje će postati simbol doslednosti u etičkom stavu: "Lako je tebi, ti u diple sviraš, a ja svojim studentima etiku predajem." Okupatorska vlast ga je penzionisala 1942, a na fakultet se vratio posle oslobođenja.

Za vreme rata, posle Banjičkog logora, na krvavoj sremskoj klanici izgubio je sina jedinca Rastka – njemu je posvetio svoj najdraži prevod, Eshilove Tragedije: "Seni svoga jedinca Rastka M. Đurića, svršenog maturanta koji u odbrani otadžbine pogibe 8. IV 1945. g. posvećuje svoje prevode Miloš N. Đurić." Otac i majka nikad nisu našli njegovo telo.

I posle rata se dešavalo da bude "osmotren", bez obzira na sve, jer se uvek nađu bezimenici, bezimenjaci koji su spremni da se dodvore vlasti tako što će nešto dojaviti onome-kome-treba ili nekoga cinkariti. Desilo se da su studenti došli da se žale svom čika Miši na hranu, smeštaj, nedostatak udžbenika i literature i ko zna na šta još u tom trenutku, a čika Miša je svojim čuvenim gromkim glasom rekao otprilike: "E pa, kada biste sada pošli sa transparentima od Kalemegdana do Slavije, ne bi tako bilo!" Bezimenik je brže-bolje dojavio tamo gde treba i eto ti sutradan nekoga da pita svedoka, da li je ona ta i ta osoba koja je čula kako profesor poziva studente na demonstracije. Ona je odgovorila: "Nikako! Profesor ih je samo očinski savetovao!" Kada je to ispričala čika Miši, uz opasku da je slagala iako ih je on učio da uvek govore istinu, on je rekao, takođe čuvenim rečima: "Sokole moj, dobro si uradila!" To je bilo negde 1955. godine. A reč je o Ljiljani Crepajac, koja je jedna od onih za koje je čika Miša rekao: "Gde ja stadoh oni su počeli, kud ja nisam oni stižu, što ja počeh, oni produžuju", ponosan što je prevodilac Aristotelove Politike bila njegov student.

Imao je izvanredan odnos sa ljudima, ali sa studentima i uopšte sa mladima više od toga. Bio je zahtevan, ali je to uvek bilo na njihovu dobrobit: cenio je široko opšte obrazovanje, poznavanje naše kulturne prošlosti i znanje bar jednog stranog jezika. Poštovao je kritičko mišljenje i naročito lepo i pismeno i usmeno izražavanje – takve je, kako studente tako i diplomirane, podsticao da pišu i pomagao im da objave svoje radove. Poznati su bili zajednički izleti na Avalu: "Sledeće predavanje imaćemo kod "Čarapićevog bresta" na Avali. Idemo na izlet; polazak je utorak, u devet, sa Slavije." Nije bilo odsutnih, jer su imali čast i zadovoljstvo da slušaju čika Mišu kako im govori o grčkoj mitologiji, o muzama i olimpskim bogovima od podnožja Avale do njenog vrha. Nije podnosio nekulturu, a smatrao je najgorim nevaspitanjem kada bi se student usudio da dođe nespreman na ispit.

...sa studentima na Avali 1950.

Godine 1951. postavljen je za spoljnjeg saradnika Instituta za proučavanje književnosti SANU, 1955. postao je dopisni, a 1961. njen redovni član. Bio je član Saveza književnika Srbije i Jugoslavije, Saveza prevodilaca, PEN-a, Srpskog filosofskog i drugih društava, a treba istaći i njegov doprinos časopisu Živa antika. Odlikovan je ordenom 1964. godine, i nagrađen je Sedmojulskom nagradom 1965. Njegova bibliografija radova ima 400 jedinica, objavljivanih od 1912. pa gotovo do smrti 7. decembra 1967. godine. Jednom prilikom je rekao da najviše drži do dela Platonova akademija i njen politički rad, koje je izdala SANU 1960 (rad je Akademija primila još 1943, a prikazan je 1958). Tu je prikazao Platonovu akademiju u novoj svetlosti: nju je Platon osnovao radi obrazovanja novih naraštaja koji treba da preporode helensko društvo u svima krajevima Helade. Sve što je Miloš N. Đurić uradio, ostaje nezaobilazno bilo za naučnike, za prevodioce, ljubitelje i sve one koji sa različitih razloga čitaju njegove knjige. Još je važnije sagledati kakva su to epohalna dela napisana ili prevedena – zadivljujuća je energija i talenat koji su ogromno znanje pretočili u knjige da se svako mora pitati: kako je to moguće! Po pričama onih koji su ga slušali i poznavali, bio je široka duša, neposredan, uvek spreman da pomogne, bez taštine i odmeravanja da li ga dovoljno cene. Veličina čoveka se meri upravo time koliko je nezainteresovan za časti i počasti. A bez obzira na talenat ništa nije moguće bez beskrajne vrednoće – ustajao je u pet sati, počinjao da radi u šest i nijedan dan nije prošao a da nešto nije uradio.

Bez obzira što je to dobro poznato, među njegovim delima ipak treba istaći Vidovdansku etiku (1914) i Smrt majke Jugovića (1918) i druge naučne radove, zatim brojne predgovore, prevode Eshila, Sofokla, Euripida, Aristofana, stare helenske lirike, Platona, Aristotela, Ksenofonta, Seneke, Plutarha, Arijana, Lukijana, Longa, Tagore, Adlera... Prevod i original se međusobno podstiču i snaže: "Kad prevodilac ne prenosi samo reči originala nego daje i misao i osećajni ton koji ih prate, koji je i sam književno ili pesnički obdaren i vodi računa o konstitutivnom značenju smisla u vezi misli, tako da može prevoditi pravom vokacijom, onda se njegov prevod može kvalifikovati kao stvaralački. Takav je prevod zračenje metempsihose, tj. seobe, pesnikove duše u dušu prevodiočevu." Kruna svega su naravno Homerovi epovi. Za studente su bitni udžbenici Istorija helenske književnosti i Istorija helenske etike za koju je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda 1961.

Iz vremena rada u gimnazijama, što je uvek predstavljalo dobru pripremu za rad na univerzitetu, ostala mu je sklonost da obilazi gimnazije u svojstvu izaslanika, ispitivača ili slično, a voleo je naročito one u unutrašnjosti. Bio je predsednik Muzičkog društva "Kornelije Stanković", predsednik SKZ-a, a bio je čak i u žiriju za izbor mis (1961).

Na kraju treba istaći i to da je nagrada "Miloš N. Đurić" naša najprestižnija nagrada za prevođenje i da su je za prevode klasičnih tekstova dobili Ljiljana Crepajac za Tacitove Anale, Radmila Šalabalić za Aristofanove Žabe, Albin Vilhar za Živote i mišljenja istaknutih filozofa Diogena Laertija i nedavno Slobodan Blagojević za Aristotelovu Fiziku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net