Poslednji pioniri u SFRJ >

Inicijacija pred fajront

Prijem u Savez pionira Jugoslavije izgledao je tako što su nam pokupili pare za kape i marame, odveli nas u svečanu salu, okačili nam iste, hor je nešto otpevao, a onda su poslali svakoga tamo gde su mislili da mu je mesto: decu kući, a titovke, crvene marame i Jugoslaviju u zaborav

Septembar je bio kišovit, a novembar surovo hladan. Bila je 1989, "Antina godina" i dinar je bio konvertibilan. Pojma nisam imala šta to znači, ali učiteljica je insistirala da joj prilikom plaćanja ekskurzije saopštimo da plaćamo toliko i toliko konvertibilnih dinara. S obzirom na ushićenje u njenom glasu, pretpostavljala sam da je to nešto mnogo dobro. A i jeste nam bilo dobro. Bilo je para, imalo je šta za njih da se kupi. Te godine dobila sam čak tri barbike, ljubičasti radio i set za šminkanje za devojčice sa sve toaletnim stočićem. Pošla sam u prvi razred. Kupili smo najlepše novogodišnje ukrase, uvoz iz Italije. Sve babe i dede bili su živi i na broju. Brat je naučio da kaže "č". Dolazili su prijatelji iz Zadra, Nina, Sarajeva. Imam utisak da su svi bili vedri i nasmejani. Danas znam da je bilo tako zato što je uvek najlepše pred – fajront.

Kao i u većini drugih, u učionici I/4 jedne osnovne škole u Kragujevcu visila je, iznad table, Titova slika. Mislim da sa šest i po godina nisam imala nekakav odnos prema toj slici i čoveku na njoj. Mnogo veću pažnju obraćala sam na nešto što je bilo okačeno pored table. Na velikom belom hamer-papiru, krupnim slovima, jedan ispod drugog stajali su pridevi: pošten, iskren, odan, neumoran, istrajan, radan. Početna slova svake reči bila su podebljana i davala reč "pionir". Sve u vezi sa tim me je jako brinulo.

Nasmejani klinac sa crvenom maramom i plavom kapom, čija je slika stajala u bukvaru uz slovo P, delovao je kao nedostižni ideal, verovatno, svakom malom štreberu, kakva sam i sama bila. Nije teško biti pošten i iskren, tome su me naučili pre polaska u školu. Nisam znala šta znači "odan" i "istrajan" i to me je plašilo. Ali, najviše su me brinule dve preostale osobine svakog pravog pionira. Kako biti neumoran, kad se svako ponekad umori, pa mora malo da prilegne? I kako biti radan, kad mi je škola dozlogrdila već posle tri nedelje, jer me je mrzelo da ispisujem celu stranu kose tanke i uspravne debele? Naslućivala sam još onda nešto što će se kasnije više puta potvrditi: rad je dobrim delom besmislena i tek dalekosežno isplativa aktivnost.

Svaki nestašluk ili grešku pratio bi komentar učiteljice da treba da budemo bolji jer ćemo jednog dana biti pioniri. Sve to doprinelo je da u mojoj glavi pionir postane nešto nadljudsko, bezgrešno i iznad svega – nedostižno: nikada neću biti dovoljno dobra da to postanem. Bitno je napomenuti da nisam imala nikakvu predstavu o tome šta je, uopšte, taj pionir. Znala sam da nije zanimanje, jer pioniri su, iako stariji od mene, ipak deca, a deca nemaju posao. Bila je 1989. godina, stvari su već polako krenule do vraga, pa je moja generacija ostala uskraćena za ideološki podoj kojim su bili počašćeni svi rođeni od 1942. nadalje.

Sve svoje predstave o pionirima formirala sam sama, na osnovu belog hamera koji je visio pored školske table, par fotografija iz bukvara i nekoliko učiteljičinih opaski. Sletovi, radne akcije, štafete i Dan mladosti za nas su dobijali značenje tek u kasnijim godinama i nikada u školi, već iz razgovora starijih, iz njihovih sećanja, stavova i razmišljanja. Mi smo znali da nam je zastava plavo-belo-crvena i da ima petokraku, da grb ima šest baklji zbog šest republika u Jugoslaviji, da je predsednik naše zemlje Janez Drnovšek i to je bilo sve.

NAJDRAŽI DRUG-CA: S Titom i Jovankom

A onda se dogodilo nešto od čega mi se krv sledila. Učiteljica je ušla u razred i, za moje tadašnje poimanje situacije, krajnje neobavezno saopštila da, ako hoćemo, do dana tog i tog donesemo toliko i toliko "konvertibilnih dinara" za kape i marame. Bila sam zgranuta. Ako hoćemo? Moj nedostižni ideal, prva želja i cilj koji nisu mogli da ispune mama i tata, već je sve zavisilo od mene, od toga koliko sam poštena, iskrena, odana, neumorna, istrajna i radna, prvi strah od neuspeha, prvi uzrok sumnje u sebe, bio je stvar ličnog izbora. Postati pionir bilo je isto kao ono, nekoliko dana ranije, kad me je deda odveo za ruku i učlanio u dečju biblioteku. Drugi šok bio je uzrokovan time što prijem u pionirske redove nisam očekivala tako brzo. Pa, tek što sam pošla u prvi razred. Zar ne bi trebalo još malo sačekati, ne bih li nekako dorasla tom odgovornom zaduženju?

Roditelje uopšte nisam uključivala u ovu priču. Ali, za pionirsku opremu bio je potreban novac, a moj jedini izvor prihoda u to vreme bili su njih dvoje. Došla sam iz škole, zatražila i rekla čemu su sredstva namenjena. Otac me je zbunjeno pogledao i upitao: "A, ti to želiš?" Majka je razmišljala praktičnije: "Šta ti je, bre, to će ionako da ukinu." Usledilo je ubeđivanje, u najvećoj meri uzrokovano time što nisam ozbiljno shvaćena. Zadirkivali su me, podsmevali se pionirima, ali na kraju su ipak dali pare.

Gledano iz ove perspektive, tada sam od roditelja dobila prvu lekciju iz omiljenog porodičnog sporta – blasfemije. Posle toga, nikada mi se više nije desilo da na bilo šta gledam sa pobožnim strahom s kojim sam na početku školovanja gledala na pionire. Ipak, ne mogu da se ne pitam da li bih istu lekciju dobila da je bilo neko drugo vreme, da poštenje, iskrenost, odanost i tako dalje, nisu već postale devalvirane vrednosti? Da li su naslućivali šta dolazi, pa su me pripremali, učeći me da svet oko sebe uvek posmatram sa distance?

Šta god da je bilo u pitanju, popustili su pred mojim molbama, čime su stvoreni svi uslovi da postanem pionirka. Zapravo, skoro svi. Nisam imala plavu suknju. To jest, imala sam, ali svetloplavu. Želela sam faltanu, u onoj socrealističkoj nijansi tamnoplave koja me oduvek asocirala na radnički mantil. Mama je kupila materijal, iskrojila suknju, baba je faltala, faltala i faltala, dok nisam bila u potpunosti zadovoljna.

Konačno, došao je i taj dan: 29. novembar, sreda. Izletela sam iz kreveta i brže-bolje navukla sveže ispeglanu belu košulju. A onda, još jedan šok: napolju je sve zavejano, temperatura se pošteno spustila ispod nule, pa tanušna suknjica na falte ne dolazi u obzir. Crne lakovane cipele mogu da prođu, ali samo pod uslovom da ih ponesem u kesi, a da do škole odem u postavljenim čizmama. Šta sam mogla, osim da pristanem? Jedno je kad se sa nepunih sedam raspravljate s roditeljima oko ideoloških papazjanija, a sasvim drugo kad oni brinu o vama. Razlika je u tome što u ovom drugom slučaju nema nikakve šanse da pobedite u raspravi.

I tako sam u Savez pionira Jugoslavije ušla u kariranoj crno-beloj suknji od vunenog štofa. Danas, kad gledam slike sa tog događaja, vidim jednu prilično raspadnutu i neusaglašenu četu pionira. Poneko u džemperu ili farmerkama, devojčice u pantalonama, mnoštvo pogrbljenih, ili, još gore, onih koji su preterano revnosno reagovali na komandu "Ispravi se!", pa izgledaju kao da, daleko bilo, imaju "pileće grudi". Sve u svemu, ni nalik onoj homogenoj masi vesele dečurlije u pod konac istim belim košuljama, koju smo gledali na slikama.

Ali, tu nije kraj seriji razočaranja. Odveli su nas u svečanu salu. Hor je već bio postavljen na malenoj pozornici. Bilo je, kao i obično, malo problema sa mikrofonom. Obratio nam se direktor škole, nešto izdeklamovao, dobio aplauz i nestao. Na redu je bila literarna sekcija i čitanje sastava na prigodnu temu. Učiteljice su se probijale kroz masu đaka ne bi li izdelile čvrge onima koje je već počela da hvata nervoza. Dosadu je prekinula devojčica koja je vodila program, pročitavši da u našoj školi ima 1500 učenika i sedamdeset dva i po (!) nastavnika. Konačno, stiglo je na red ono zbog čega smo se okupili. Učenice sedmog razreda podelile su se u ekipe od po tri i, noseći nekakve ogromne poslužavnike na kojima su bile kape i marame, zaređale kroz salu kako bi nas sve opremile. Tu mi je sistem zadao odlučujući udarac: titovke nisu imale petokrake, a umesto da nam vežu marame, krajeve su provukle kroz neko glomazno prstenje od bele plastike! To me je dotuklo. Ono na šta sam sebi ličila bilo je tek daleka asocijacija na ono što sam želela da budem. Nisam bila pionirka, bila sam pokušaj pionirke.

Ipak, pomoći nije bilo. Progutala sam knedlu, zadržala suze i nekako se sabrala da bih položila zakletvu. Neko, ne sećam se više ko, čitao je, a mi smo ponavljali. Zakleli smo se da ćemo voleti našu samoupravnu domovinu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju. Posle nas više nikom nije bilo ni na kraj pameti da to radi. Samoupravljanje je svima dosadilo, "domovina" je zamenjena "otadžbinom", a u mukama su umrli i socijalizam i federacija i Jugoslavija. Da će tako biti, trebalo je da mi bude jasno još na samoj priredbi. Hor nije pevao pionirske pesme, već jednu dozlaboga tužnu, čiji je refren glasio: "Srce moje igra, bije, sve se previja, čini mi se, dušo moja, da je Srbija". Ništa Jugoslavija, ništa Tito, ništa bratstvo i jedinstvo. Samo Srbija. Onda nisam ni razmišljala o tome, ali sad shvatam da je uprkos barbikama, konvertibilnom dinaru i italijanskim novogodišnjim lampionima, pakao već bio uveliko počeo.

U kratkim crtama, moja inicijacija u Savez pionira Jugoslavije izgledala je tako što su nam pokupili pare za kape i marame, odveli nas u svečanu salu, okačili nam iste, hor je nešto otpevao, a onda su poslali svakoga tamo gde su mislili da mu je mesto: decu kući, a titovke, crvene marame i Jugoslaviju u zaborav. Sledeća školska godina počela je bez Titove slike iznad table. Na njeno mesto okačen je portret Vuka Karadžića. Nova slika bila je nešto manja od svoje prethodnice, pa je pored drvenog rama bila uokvirena još jednim. Škola, pretpostavljam, nije imala novca za krečenje: na mestu na kom je nekad stajao Tito zid je bio malo svetliji.


 

Pionirska zakletva

Danas, kada postajem pionir
Dajem časnu pionirsku reč:
Da ću marljivo učiti i raditi
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč;
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
i ideje za koje se borio drug Tito;
Da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!

Iz Pravila i programskih osnova Saveza pionira Jugoslavije:

Savez pionira Jugoslavije je osnovan u Narodnooslobodilačkoj borbi naših naroda i narodnosti 27. decembra 1942. godine.

1. Danas Savez pionira Jugoslavije čine učenici iz prvih sedam razreda svih osnovnih škola, udruženi kao pioniri u pionirske odrede

2. Ime "pionir":

podseća na prve pionire, najmlađe borce naše socijalističke revolucije,

izražava težnju za postizanje najplemenitijih osobina čoveka u samoupravnom društvu, i podstiče na stalno istraživanje, otkrivanje i usavršavanje sveta oko sebe

3. Svaki pionir ima prava i dužnosti:

u razvijanju svog kolektiva i ukupne aktivnosti Saveza pionira

pozvan je da iznosi svoje želje i mišljenja, da odlučuje o svojoj i zajedničkoj aktivnosti, o učenju, radu, korisnom provođenju slobodnog vremena i o uključivanju u ostale aktivnosti svoje uže i šire društvene sredine

Prvobitna verzija

Jedna od prvih verzija svečanog pionirskog zaveta, koja je važila u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, bila je manje zahtevna od one najpoznatije:

Zavetujem se pred pionirskom zastavom i pred svojim drugovima pionirima da ću učiti i živeti kao veran sin svoje domovine – Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

Zavetujem se da ću čuvati bratstvo i jedinstvo naših naroda i slobodu naše otadžbine stečene krvlju njenih najboljih sinova. Za domovinu sa Titom napred!

Preživeli

Pionirski pokreti danas postoje u sledećim zemljama: Belorusija (Beloruska republička pionirska organizacija), Belgija (Pioniri Radničke partije Belgije), Kina (Mladi pioniri Kine), Kuba (Pionirska organizacija "Hoze Martin", 2001. godine nagrađena od strane Programa za zaštitu životne sredine Ujedinjenih nacija, zbog svog zalaganja u ovoj oblasti), Kipar, Finska (Demokratska unija finskih pionira), Češka (nepolitčka organizacija koja se bavi organizovanjem slobodnog vremena za decu), Severna Koreja, Rusija, Španija (Pioniri Komunističke partije baskijskih starosedelaca), Tadžikistan, Sirija, Vijetnam (Ho Ši Minovi mladi pioniri).

Uspomene

Uspomene

"Tog dana kada je trebalo da postanem pionir, probudila sam se i počela da peglam plavu suknjicu, a onda je majka primetila da imam oteklinu na vratu. Nikada nisam primljena u pionire zbog – zauški." J.M. (51)

"U školu je došla neka žena, narodni heroj. Vezivala je marame po jednom đaku iz svakog odeljenja, a pošto sam bio mali i sladak, učiteljica je za to odabrala mene. Vezala mi je maramu i vratio sam se u stroj. Ali, onda mi se pripiškilo, pa sam zbrisao u WC. Kad sam se vratio, već je počelo polaganje zakletve. Stao sam uz zid i stigao da izgovorim samo poslednju rečenicu. Premro sam od straha." Đ.G. (30)

"Prethodnog dana, igrala sam fudbal sa stricem. Igrali smo se u hodniku i ja sam udarila u dovratak, pa sam na jednom oku imala modricu. Sutradan je trebalo da recitujem na priredbi. Svim devojčicama sam morala da objašnjavam da nisam našminkala samo jedno oko, nego da je u pitanju modrica." D.V. (37)

"Imala sam čast da budem pionirski rukovodilac. Dotični je imao biti stariji drug/arica iz osmog razreda koji treba da pomogne učitelju/ci da pripreme male neznalice i nekrste za prijem u pionirsku organizaciju, što će reći: uče ih zakletvu, objašnjavaju značaj onih nabrojanih osobina koje krase pionira, igraju se s njima i, uopšte, treba da predstavljaju idejne predvodnike. Ne treba da objašnjavam koliko je taj trebalo da bude dobar i podoban."

O.B. (35)

"U moj grad je stigla štafeta. Trebalo je da je baš ja unesem na stadion. Ali, čim sam potrčala, pala sam, raskrvarila kolena i pocepala bele hulahopke. Nije dolazilo u obzir da takva nosim štafetu. Posle je pala i kiša, pa mi je marama pustila boju i ofarbala belu košulju." G.M. (45)

Dan Republike

Danas je Dan Republike
i stari se sjeća ratnih dana.
Žao mu je što se ni klinci
više ne igraju partizana.
Danas svako zna
da je glava samo jedna.
Danas svako zna
pred kim pasti na koljena.

Danas je Dan Republike
i stari kaže otvorite prozore.
P’jan je i čini mu se
da logorske vatre u daljini gore...
Stara kaže: "Jesi l’ normalan, Dragane,
zatvaraj prozore, ne radi grijanje."

("Zabranjeno pušenje")


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net