Sex Pistols – 30 godina albuma "Never Mind The Bollocks" >

Intezitet teskobe

Pre tačno trideset godina Sex Pistols objavili su svoj jedini album. Posle toga ništa više nije bilo kao pre

PRE TRIDESET GODINA: Sex Pistols 1977.

Slobodan Tišma je napravio sudar u svom Novom Sadu, zamalo sletevši sa puta od silnog uzbuđenja koje ga je zaslepilo kad je, vozeći kola, prvi put čuo Sex Pistols na radiju. R. Milinković se spakovao i otišao iz rodne Rume da ih gleda, i do sad je jedini meni poznati naš čovek koji je bio na nekom od njihovih originalnih koncerata (kasnije je napravio konceptualni sastav Autopsia). Srđan Marković Đile, pošto je čuo njihov album Never Mind The Bollocks, zaista je ostavio gimnaziju i krenuo da pravi bend. Tako bi stotine sasvim lokalnih sudbina mogle da se isprepletu oko trenutka kada je neko prvi put čuo Sex Pistolse, što je – u stvari – glavni kvalitet njihove jedinstvene i jedine ploče. Čim bi stigla, ona je menjala stvari.

Godine 1977. niko se nije plašio apokalipse, nego nezaposlenosti. Ptičji grip je bio unapred savladan, pošto niko nije verovao u njega. Još uvek je bilo više šanse da na vas padne avion, nego da stradate od terorista. Jedini Sloba koga smo znali i koji je do danas ostao važan bio je Sloba Konjović sa Studija B, koji je prvi puštao Pistolse, pod opasnošću od suspenzije sa programa.

Šta god od panka da se pojavilo te godine moglo se čuti na Studiju B, makar u kasnim večernjim satima, no premijeru Sex Pistolsa smo imali tek krajem 1977, sa pesmom Pretty Vacant, prvim zvukom sa njihovog albuma do kog smo uopšte došli. Najava je već bila veća od života, a očekivanja neverovatna, pa sam otprilike bio malo razočaran što mi mozak nije eksplodirao istog časa kad sam čuo Pistolse. Ipak, bio sam vrlo zadovoljan Lydonovim glasovnim potcenjivanjem svega i svakoga, tim strašnim vokalom koji je curio iz grla i spuštao se niz kičmu. Malopre smo opet slušali ploču i isti osećaj agitacije i teskobne nervoze koja se postepeno razvija i dalje trlja krajeve nerava nečim zapaljivim, sa svakom novom pesmom podižući ulog pri slušanju i pretvarajući tzv. slušalačko iskustvo u snažnu potrebu da se aktivno učestvuje u muzici. Nisam sreo nikog ko je iskreno voleo ovu ploču, a da i sam nije poželeo, pa bogami i nešto učinio u oblasti popularne kulture.

RE-KONTEKST: Velikom broju obožavalaca ovoga ili onoga pravca u rokenrolu nikako nije moglo da prija ono što je donela pojava Sex Pistolsa – nekima su delovali i još uvek deluju kao strano telo, kao otpadnici od rokenrola za koje nema mesta u panteonu slavnih. Oni sami ga i ne žele, kao što su nedavno i pokazali odbijajući da postanu deo instituicije zvane Rokenrol Kuća Slavnih jednim grubim pismom. Još više užasa nego njihova pretnja navodnom građanskom redu i miru u koji više niko nije verovao, budio je ovaj očigledan dubok prezir, neprijateljstvo i aktivno razvaljivanje starinskog formata rok grupe, odnosno kidisanje na svako omeđavanje toga šta je rok grupa, šta se sme reći i odsvirati.

Sex Pistols su svojom pojavom rekontekstualizovali rokenrol, odnosno postavljajući se van njega i posmatrajući ga spolja, kao kulturni objekat, dakle nešto pasivno (što je do sredine sedamdesetih on objektivno i postao) – intervenisali su po njemu tako što su prvo uništili dotadašnju predstavu o rok grupi, koja se dotad već pretvorila u format dozvoljeno drugačijeg umesto vesnika neslućenog, što je nekad davno bila. Za njih je rok grupa bila poetsko-politička platforma u kojoj je prvo trebalo, bar simbolički, ubiti muziku da bi se oslobodio izraz.

U neku ruku, bio je to terorizam sredstvima popularne kulture, a koliko je zapadno društvo bilo poremećeno u tom trenutku, dovoljno govori činjenica da su najpametniji i najtalentovaniji mladi ljudi osećali duboku solidarnost u ovom zadavanju udaraca posred lica onome što su smatrali izvorom sveg zla u svojim životima, kolopletu potrošačkog i malograđanskog statusa quo. Pod senkom zgaslih nada post hipi perioda, neki su napravili bučne bendove, drugi konceptualne umetničke pokrete, a treći terorističke grupe – možda je konačno moguća i dozvoljena potpuna paralela ovakve kritike potrošačkog društva i selektivnog terorizma u verziji zapadnoevropskih ultralevičarskih grupa tog doba? Obe strategije su zahvatale u malograđanske kulturne obrasce dovodeći ih u pitanje selektivnim napadom na njihove simbole, svesno izazivajući nezapamćene nasilne reakcije. U oba slučaja akteri su pogrešno verovali da na taj način razobličuju represivnu suštinu navodno tolerantog i demokratskog društva, te da će se tiha većina opametiti kad to uvidi.

Pogrešna procena koje je stvorila istoriju.

BELZEN BRITANIJA: Preteća atmosfera počela je posle rata na Bliskom istoku 1974, kad su arapske zemlje kao meru odmazde za podržavanje Izraela uvele naftni embargo za ceo Zapad. To je dovelo do ozbiljnog socijalnog sloma u Britaniji, privremenog ili stalnog gubitka mnogih poslova, te promene u sistemu vrednosti koji je odjednom postao surovo pragmatičniji. Kao što je ova katastrofa utrla put Tačerovoj i neokonzervativcima tako je stvorila uslove i za revolt omladine zakinute za svaku perspektivu, a koji se pojavio u vidu panka.

Pošto se ni u šta staro više nije moglo ugledati, širom otvorenih očiju se gledalo u pravcu svakog oblika izražavanja koji je bio drugačiji i koji bi bolje opisao ogorčenost sa kojom se omladina smucala po ulici, daleko od bilo kakve mogućnosti da u nečem učestvuje na način dostojan čoveka. Obraćala se pažnja na odevanje, pa je Vivien Westwood postala guru budućnosti; gledalo se na crnačku omladinu kao sabraću u urbanom paklu u kome se životarilo na foru, pa je DJ Don Letts, koji je puštao najnoviji reggae i dub singlove postao guru; konačno, niko nije hteo da čita zvanične novine, nego da pravi svoje, pa je svaki vlasnik tada retkih fotokopir mašina mogao postati guru, ali su to ispali baš izdavači "Sniffing Glue" fanzina, koji su zaista izveštavali sa ulica i iz podruma.

Nama je sve to bilo kao neka daleka uzbudljiva avantura o kojoj smo krpili vesti iz "Ilustrovane Politike" i "Politike Ekspres", gde su defilovale slike skandalozne mladeži, kose ofarbane u ružičasto, u pocepanoj odeći, kako se vodi ulicom na psećem povocu. Mlađi čitaoci se toga ne mogu setiti, ali u to vreme ekonomske krize u Zapadnoj Evropi, mi smo normalno putovali bez viza na vikend šoping do Londona i tamo opušteno kupovali, ponegde i za dinare (neke tamošnje banke su ih rado primale, jer je valuta bila tražena od tamošnjih turista za letovanje na Jadranu). Rasno krljanje na ulicama bilo je za nas nevidljivo, i bilo takođe tek deo dalekih vesti u kojima su neki od ovih antijunaka morali učestvovati.

TRIDESET GODINA POSLE: Džoni Roten i Sex Pistols na koncertu u Los Anđelesu, 25. oktobar 2007.

DEČJI RATOVI: U tom trenutku sve je još izgledalo kao zezanje na času u školi gde si primoran da sediš – mogao si nazvati grupu Cveće romanse, a onda uz loše sviranje zapevati o truljenju društva, i to je bila suština. Mogao si da se izraziš onako kako ti misliš da može i da treba, a sve ostalo nije bilo bitno – od najvećeg značaja, urgentno, bilo je da se izraziš nekako o tragičnom toku nazovi civilizacije oko tebe.

Anarhija: ova lepa reč nije, naravno, bila nikakav politički kredo kog su pankeri ozbiljno praktikovali, nego jedan u nizu prstiju u oko svetu odraslih, ali bilo je nečeg od stare slobodarske tradicije što je ležalo duboko u sistemu razmišljanja čitave ove scene. Mada je ona bila u osnovi muzička, nije bilo bitno ko kako svira, bitan je bio samo čin izražavanja u svoje ime, čime se na samom izvoru rušio već tad usmrđeni sistem industrije zabave. Anarhistička solidarnost je u Ujedinjenom Kraljevstvu bila daleka utopija, a društveni haos kog je izazvao ekonomski slom vrlo opipljiva stvar. Prava istina je da je pank nastao kao odgovor na to, kao izraz bratske/sestrinske odgovornosti i međusobne solidarnosti dece na ulicama velegrada.

Hladni rat je bio rat protiv dece, socijalni slom je bio rat protiv dece, TV cenzura je bila rat protiv dece, ali tada je sistem bio zasnovan na uskraćivanju mogućnosti – besmisao je bio očigledan; danas je sistem zasnovan na kanalisanom izazivanju želja i fantazija i zadovoljavanju samo onih potreba koje može da naplati. Obilje nazovi mogućnosti, ne znači da one imaju smisla, i ne znači da se svejedno protiv vas ne vodi rat u kome možete neprimetno poginuti.

ULIČNI RE-KONTEKST: Kao što je zaključio Greil Marcus u jednoj od najizazovnijih knjiga o pop kulturi – Lipstick Traces (1989) – pank je bio savremeni naslednik dugačke tradicije apsolutne negacije, velikog "ne" perverziji civilizacije, negiranja svega postojećeg koje je kroz istoriju povezivalo srednjovekovne religiozne otpadnike sa modernim avangardnim umetničkim pokretima (pre svega dadaizam i situacionizam) – sve one koji su se odmetnuli od većinskog uverenja da je sve u redu dok god se sledi lider.

Pistolsi su bili urnebesna burleska besa, krajnje individualistički teatar negacije kao takve, iz koje je trebalo da izađe nešto drugo od ovog sveta satkanog od prevara... ili možda ipak ne. Rušenje-da-bi-se-izgradilo-novo, kao kulturna strategija, u slučaju Sex Pistolsa beše samo mogućnost i jedino je tako moglo imati smisla u vreme kad su ideologije zvanično umirale. Međutim, i kao takvi, bili su nepokoljebljivo romantični u svom dečjem krstaškom ratu protiv svakog zla. Kako inače objasniti ne mnogo poznatu činjenicu da su – ispostavilo se – poslednji nastup u Velikoj Britaniji održali na Božić 1977. u radničkom Huddersfieldu, gde su nenajavljeno održali i popodnevni i večernji koncert, u znak podrške štrajku lokalnih vatrogasaca? Ni pre ni kasnije, nijedan aktuelni vlasnik no. 1 albuma na top-listi nije uradio ništa slično.

Imao sam priliku da upoznam jednog od likova koji su visili oko glavnog okupljališta originalnog punk kruga, prodavnice odeće Sex, učesnika čuvenog kruženja brodom po Temzi, na kome su Pistolsi promovisali God Save The Queen singl, sve dok ih policija nije privela – Alex, stariji momak koji sad radi kao profesionalni tour manager, maltene je protestovao što se zanemaruje činjenica da su skoro svi iz ekipe bili upisani u art schools, ako su uopšte išli u školu, odnosno da su izbegavajući matematiku, otišli u ustanove umetničkog usmerenja, gde je oficijelno bilo dozvoljeno gubiti vreme. To što su radili u školi, radili su malo ozbiljnije i van nje, te se druženje samo preselilo u prodavnicu Vivien Westwood, gde se pojavilo još istih takvih tinejdžerski arogantnih zgubidana željnih pažnje. A onda je jednog dana sa ulice uteran unutra dečko u majci koju je sam napravio, na kojoj je pisalo "I Hate Pink Floyd". Zvao se Johnny, kao i skoro svi njegovi drugovi (neobjašnjiva činjenica, koja važi i danas).

Johnny Lydon bio je iz siromašnog i zabačenog kraja Londona, preležao je meningitis i kao najstariji sin u irskoj porodici od ranih dana išao da pomogne ocu na poslu, svađao se u Katoličkoj školi i potom bio privremeno izbačen iz kuće, jer je svojeručno ofarbao kosu u zeleno. Toliko o toplini doma.

Umeo je da se bije, i da beži prilično brzo (uspomena na strasne navijačke dane vezane za Arsenal), čitao je i to dosta. Isprva nije umeo da peva, ali je umeo da izgleda i piše tekstove (za razliku od gitariste Stevea Jonesa, čija je puna pismenost i danas pod sumnjom). Prvi stihovi koje je doneo grupi koja se tek formirala bili su "Anarchy in the UK", gde je lucidno rimovao "antihrist" i "anarhist", što je podiglo kosu na glavi njegovim vršnjacima (posebno Glenu Matlocku, kasnije izbačenom iz grupe i zbog toga), a istog časa žešće iznerviralo mnoge matore. I to ulaganje se isplatilo.

Sve ostalo je bilo istorija neverovatnih, mada slučajnih, provokacija. Izazivajući zgražavanje na ulici zbog raspadnutih odela koja su nosili, čiji su se delovi držali zihernadlama, originalnih pedesetak pankera više je htelo da od činjenice nedostatka para za odeću napravi iskaz kojim bi pokazali koliko preziru standardnu građansku konfekciju, odnosno društvenu ulogu koju ona nameće. Propušteno kroz tabloidne medije, to je dobilo razmere nacionalnog trabunjanja o mladim delikventima koji probadaju obraz i obrve zihernadlama – takvo ludilo sebi niko od originalnih pankera nije priredio, ali su posle pomenutih bljutavo-senzacionalističkih tekstova u novinama, na koncertima stvarno počeli da se pojavljuju klinci koji su obraze sami probijali zihernadlama... što mora da je grozno bolelo i pretilo infekcijom. Takvim i sličnim budalaštinama mediji su bukvalno ložili publiku, ne bi li prodali poneki primerak više, bez obzira na ljudske žrtve – koje su ubrzo počele da padaju.

Ne zaboravimo da su Pistolsi na svom vrhuncu, tokom leta 1977, u najboljem slučaju kao bend zarađivali oko 30 funti nedeljno. Članovi grupe su u proseku imali oko 21 godinu. Šta god da su radili, bilo je više nagađanje nego stvar umeća, jer drugačije nije moglo ni da bude, a ne bi ni valjalo. Kad su konačno dobili priliku da snime album, bilo je to pošto se originalna verzija grupe, ona sa Glenom Matlockom, u stvari razišla – Matlock je izbačen, Sid Viscious je primljen u grupu kao basista, samo zato što ga je Lydon dobro poznavao i jer je izgledao u skladu sa javnim imidžom grupe – bas da svira, taj niti je znao, niti je naučio. U smešnom obrtu koji otkriva ponešto o karakterima svih uključenih u ovu priču, učeni muzičar Matlock bio je unajmljen od svog bivšeg benda kao session muzikant, da tu i tamo svira bas na snimcima, jer Viscious nije ovladao tim instrumentom. Never Mind The Bollocks će u konačnoj verziji sadržati sva njihova četiri singla sa pesmama-prekretnicama, te nekolicinu novih stvari. Ploča je u stvari zabeležila momenat gašenja zvezde, odnosno umiranje benda i samim tim je ostala fantastičan rokerski dokument za sva vremena.

DRUGAČIJE OD POSTOJEĆEG: Od prvog takta Never Mind The Bollocks stvari nisu nimalo smešne, u stvari sve zvuči kao da će se sve upravo srušiti. To što se od tada više puta svet stvarno srušio, ne menja na suštini – zvuk rušenja nevidljivih kulisa sveta koji ova ploča proizvodi uvek je isti.

Jedini album Sex Pistolsa nas uvek vraća jednom od suštinskih pitanja, onom o smislu utopije. I mada izgleda kao da je istup Pistolsa zalupio vrata svim ideološkim, pa i utopijskim snoviđenjima, ipak je kroz letimično pozivanje na anarhiju (jednu od poslednjih opasnih reči), dao pouzdan ključ za preispitivanje svih utopijskih obrazaca. Naime, svemu onome što se društvom naziva, sa svim svojim okamenjenim eksploatatorskim i nepravednim šemama, uvek je utopijski zamišljati neki drugi poredak stvari. Pa ipak, jedino nas zamišljanje nečeg drugačijeg od postojećeg može istinski spasti od točkova svakodnevice. Album Pistolsa je ogromna provokacija u tome što predstavlja stalno otvoren poziv na rušenje stvarnog i očekivanog (i dosadnog), i stalno prizivanje nezamislivog i neočekivanog (i uzbudljivog). Ali ne u sferi video-igrica, nego društvene realnosti...

Osim što su nedavno i Pistolsi učestvovali u Guitar Hero igrici... ali danas je to više rokenrol nego rokenrol – svirati air guitar uz ekran, to je dokaz da ga svako može odsvirati, što je koncept kao iz knjige pravila "kako biti seks pistol".)

Never Mind... je, ne zaboravimo, takođe i jedan od najveselijih albuma u istoriji rokenrola – ništa plačno, ništa depresivno, sve ekstremno razigrano, nestašno, poletno, a u svoj toj masi zdrave energije dobijamo čak i neobičnu ljubavnu pesmu Submission. Život oko Pistolsa možda nije bio zdrav, ali se na osnovu albuma može reći samo da oni i te kako jesu. Čak i omot ploče je bio još jedan razdragan napad na oči – ništa crno niti belo, sve beskonačno fluorescentno šareno, zeleno-žuto-ružičasto, neonska zastava koja je progovorila.

Jeste, danas svi kažu da nema više potrebe za ovakvim istupima, sve to vređa inteligenciju običnog potrošača koji vrlo dobro zna šta je kvalitetno, a šta nije. Verovatno niko više i ne primećuje razliku koju je ovaj album napravio između onih koji su potrošači i onih koji ne umeju da troše išta, nego lete kroz život nošeni neobičnom iluzijom da je sve moguće.

AND WE DON’T CARE: Odijum kojim je dočekana ploča bio je takođe impresivan i verovatno neće nikad biti prevaziđen – teško da je neki komad muzike bio predmet takve mržnje još pre nego što se pojavio. I danas ćete sresti ljude u Beogradu koji se ponose time što je nikad nisu preslušali i to smatraju velikim životnim postignućem. Drugi opet nisu sigurni šta bi tu trebalo da traže. A i među onima koji su je preslušali izgleda da ih ima koji nisu detektovali šta se na njoj dešava – kao što u to vreme reče jedan poljski novinar sa tadašnjeg državnog radija: "Ne razumem šta je tako specijalno, meni ovo zvuči kao metal album, skoro kao Deep Purple?"

Svet je pun onih kojima Sex Pistols zvuče kao Deep Purple, zato što nisu u stanju ni da konstatuju da postoji mogućnost promene koju krije taj veseli rušilački vajb koji ne dopušta ničemu da se ustali, a koji naprosto izvire iz ove ploče – Never Mind The Bollocks je ploča izvor, koja još uvek razveseljava energijom moguće promene. U tom smislu ovaj album spada u ključne umetničke i socijalne artefakte XX veka – sve želje, nadanja i obećanja, sve utopije tog veka, našle su svoju komprimovanu formu u ovom parčetu najtrivijalnije muzičke pop forme, koju su stvorili i odsvirali klinci iz kraja.

A gde je tu muzička industrija?

Pa iza ćoška, čekajući svoju priliku da izmeri, iseče i proda dalje. Međutim, suočene sa nerazrušivom celinom ozbiljnog rok albuma, sa njegovom strasnom ogorčenošću bez pandana, i zaraznim paprenim bezobrazlukom, povlače se sve marketinške projekcije, i ova ploča osvaja i zadržava izdvojeno mesto u istoriji rokenrola, koje se naprosto ne može revalorizovati. Kao što rekoh, ovo je izvor oko koga se vrti moderno shvatanje rokenrola, album koji definiše rokenrol u poslednjim decenijama, i tako stalno određuje i nas same – dakle, nije nešto što mi možemo da redefinišemo.

Definitivni spomenik utopijskom duhu i njegovom pravom poreklu – onom iz ljudskog egzistencijalnog škripca – Never Mind The Bollocks je razapet kao zastava koje se vijori na gomili đubreta, jedinom istinskom proizvodu bilo koje industrije, pa i industrije zabave. Ogromno ohrabrenje koje je ostalo utkano u do it yourself strategiju i etiku savremenih aktivista svih digitalnih boja, ljudi koji shvataju da mediji mogu služiti nama. I nada da svi mi znamo za bolje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net