Portret savremenika – Vojislav Šešelj, haški period >

Egzibicionista na sudu

Šešeljeva (radikalska) logika u odnosu na Tribunal je neka vrsta oksimorona: nebrojeno puta su izjavili da on odlazi u Hag da bi taj tribunal porazio, i da su u njegovu pobedu ubeđeni. Istovremeno, bar toliko puta su ponovili i da je Tribunal srbožderski, antisrpski i da u njemu pravde za Srbe nema. Ostaje pitanje kako u takvim okolnostima Šešelj namerava samo svojom pameću da do pobede dođe

Kada je 24. februara 2003. polazio u Holandiju da se dobrovoljno preda Haškom tribunalu, teško da je i takav optimista kao Vojislav Šešelj verovao da će ga zadesiti ono što ga ovih dana očekuje. Pričao je da će pobediti Tribunal ("S obzirom na to da u Hag idem da pobedim, ja već u sebi osećam to pobedničko raspoloženje"), znao je da će na proces pričekati ("Pošto Krajišnik čeka već tri godine na suđenje, verovatno će tu taktiku i kod mene primeniti"), ali je sumnjao da će njegove reči moći slobodno i široko da odjeknu ("Ja ne očekujem publicitet. Oni imaju loše iskustvo sa Miloševićevim publicitetom. Ja sam ubeđen da će publicitet mog procesa biti sveden na minimum, ali nije bitno. Sve što se tamo kaže ostaće zapisano, a mi ćemo se postarati da dođe do srpske javnosti"). Ipak, Šešelj je dočekao vest da će njegovo suđenje na državnoj televiziji biti praćeno kao "kombinacija direktnih prenosa i snimaka".

PROROČANSTVO: Načekao se Šešelj na početak suđenja, za četiri i po godine neki drugi haški zatočnici su suđeni, presuđeni i robiju već odležali, ali teško da bi vojvoda svoju sadašnju poziciju menjao sa bilo kim. Kakav li trijumf mora da oseća: ne samo da će sledbenici moći da ga, verovatno godinama, svakodnevno gledaju i slušaju, već će troškove prenosa pretplatom plaćati i ogroman broj onih koji ne mogu očima da ga vide.

Šešelj se godinama trudio da se dokopa Haga, pozivajući Karlu del Ponte da podigne optužnicu protiv njega. Oni kojima su poznata njegova slavna vojevanja po beogradskim ulicama i skupštinama, posete ratištima kada su se linije fronta izmakle na bezbednu razdaljinu (u tome se nije razlikovao od svojih saboraca iz vodeće partijske postave), sumnjali su u iskrenost takve namere. Šešelj je ipak u Hag otišao dobrovoljno čim je optužnica javno objavljena. Pre odlaska, Šešelj je u jednom intervjuu obznanio svoje viđenje budućnosti. Na pitanje novinara ima li poruku za ljude na vlasti, odgovorio je: "Dolazi im crni četvrtak, približava se 29. maj, stogodišnjica ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage Mašin, i likvidiranje cele dvorske kamarile." Na pitanje da li je to upozorenje, rekao je: "Recimo da sam prilično vidovit čovek."

Onako kako drugi proslavljaju najsrećnije događaje, Šešelj i radikali su proslavili njegov odlazak u zatvor. Na mitingu ispred savezne skupštine se skandiralo, pevalo, držani su govori, pojavilo se čak i pečeno prase. U svom govoru Šešelj je rekao da odlazi kako bi "branio čast 10.000 srpskih četnika koji su se kao dobrovoljci Srpske radikalne stranke borili za slobodu srpskog naroda", ponovio po ko zna koji put da se "mi nikad nećemo odreći našeg životnog cilja – Velike Srbije". Čulo se i da će u Hagu, zapravo, on "suditi Amerikancima, Haškom tribunalu i NATO paktu", i još mnogo toga. Vrhunac je bila žalopojka dostojna kosovskog ciklusa: "Kada mi Bog nije dao tu sreću da poginem na ratištu među našim herojima i vitezovima, imaću priliku da se borim u drugom ratu, tamo gde sam najspremniji i najpotkovaniji."

Od svih proročanstava koje je izgovorio, ostvarilo se samo to da je 12. marta 2003. ubijen premijer Srbije Zoran Đinđić. Bilo je onih koji su Šešeljev dobrovoljni odlazak u Hag tumačili željom da izbegne hapšenje posle Đinđićevog ubistva. Teza je malo klimava – teško da bi se iko od jednog zatvora sklanjao u drugi, u kome ga zasigurno čekaju godine robije. Uostalom, da je ostao i da ga je kojim slučajem "Sablja" potkačila, i Šešelj bi do sada sigurno od države (poreskih obveznika) debelo naplatio to svoje robijanje, kao što su učinili neki drugi srećnici. Tako ne bi morao, kao mnogo puta ranije, da svoje materijalno stanje objašnjava dobrom prodajom svojih književnih dela i pametnim ulaganjem novca dobijenog od prodaje svojih bestselera, po čemu se razlikovao od većine svojih sugrađana, koji su devedesetih svoju ušteđevinu tako glupo proćerdali. Tužilac Jovan Prijić je u aprilu 2004. odustao od gonjenja Vojislava Šešelja i bivšeg šefa vojne bezbednosti Ace Tomića "zbog nedostatka dokaza".

DRUŠTVO STARO: U Hagu su Šešelja dočekali stari prijatelji. "Večernje novosti" su 27. februara 2003. izvestile da je u Šešeljevoj ćeliji bila korpa s voćem koje mu je Slobodan Milošević poslao "da se osveži posle puta". Sklopljena su i nova prijateljstva, na primer sa kolegom sa istog sprata Mladenom Naletelićem Tutom, Hrvatom takođe optuženim za ratne zločine, kao živi dokaz da se mrzitelji svih boja najbolje razumeju.

Vojislav Šešelj je pred Haškim tribunalom optužen za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu počinjenom u periodu od 1991. do 1993. godine. U optužnici su regrutovanje, formiranje, finansiranje i pružanje podrške srpskim dobrovoljcima povezanim sa SRS-om, huškački govori u medijima i prilikom poseta dobrovoljačkim jedinicama, čime su dobrovoljci podsticani na činjenje zločina, pozivanje u javnim govorima na proterivanje hrvatskih civila iz delova Vojvodine u Srbiji... Šešelj je svih 14 tačaka optužnice odbacio, mada se većinom stvari koje su u optužnici navedene godinama hvalio punih usta.

Tu se i dolazi do elementarnog problema koji Haški tribunal ima sa Vojislavom Šešeljem – kako se ponašati sa čovekom koji deluje kao da želi da u zatvoru što duže ostane, jer veruje da je Hag velika pozornica po kojoj će ga čitav svet pamtiti. Njegovo robijanje teško se može povezati sa borbom za neku ideju, jer svi koji su karijeru Vojislava Šešelja pratili od početka znaju da tu neke stalne ideje i nema, osim mržnje, destrukcije i želje za publicitetom kao spiritus muvensom.

Zato nije ni čudo što je ideje i saveznike menjao kao čarape. Kakav li je gnev kod njega rađao nedostatak te javne pažnje na počecima javnog delovanja krajem osamdesetih, kada je njegove govorancije na Trgu republike pratilo manje ljudi nego najopskurnijeg pijanca u Speaker’s corneru Hajd parka.

Šešeljeva (radikalska) logika u odnosu na Tribunal je neka vrsta oksimorona: nebrojeno puta su izjavili da on odlazi u Hag da bi taj tribunal porazio, i da su u njegovu pobedu ubeđeni. Istovremeno, bar toliko puta su ponovili i da je Tribunal srbožderski, antisrpski i da u njemu pravde za Srbe nema. Ostaje pitanje kako u takvim okolnostima Šešelj namerava samo svojom pameću da do pobede dođe. Šešelj je takođe pozvao preostale haške begunce da se nikako ne predaju smatrajući ih, valjda, nedovoljno pametnim, poput sebe, da Tribunal pobede dokazima o svojoj nevinosti.

U svakom slučaju, znajući kolike je ciljeve pred sebe postavio, Šešelj je prionuo na posao. Haški izveštači su pisali da je od samog početka bio dobro raspoložen. Prilikom pojavljivanja pred sudom, mnogo puta je pokazao da ga je skoro nemoguće nadvikati ili prekinuti. Poručivao je sudijama i tužiocima da će pred sobom imati ozbiljnog protivnika, spremnog da im priredi raznorazna iznenađenja i neprekidno ispituje granice njihovog strpljenja; rekao je da, pošto je on sam najbolji pravnik koga poznaje, ne želi branioce koji bi mu samo smetali; rukom je ispisao stotinak stranica raznih primedbi; tražio je od Tribunala da za usluge tima svojih pravnih savetnika od februara 2003. do kraja 2006. obezbedi 6.395.000 dolara; pripretio je Karli del Ponte da više ne daje protiv njega nikakve političke izjave, uz napomenu da je u uzajamnom vređanju neuporedivo "talentovaniji" od ljudi iz haškog tužilaštva.

PSOVKE, KNJIGE, PRETNJE: Na tako nešto Šešelj nije morao da upozorava. Radikalsko glasilo "Velika Srbija" je 2005. prenelo njegovo pismo Sekretarijatu Tribunala u kome traži da mu se omogući poseta Aleksandra Vučića, prihvaćenog pravnog savetnika. U tom pismu su predstavnici Tribunala "g... u ljudskom obliku", nudi im da mu "puše k..." i "pojedu g...", preti im se rečima: "J... ću vam majku svima..." Pismo verovatno i nije bilo namenjeno predstavnicima Tribunala. Šešelj se obraćao pre svega svojim poklonicima, željnim njegovog bogatog rečnika.

Šešeljevo izražavanje uglavnom je odraz kalkulacije. Široj javnosti se vojvoda obratio prvi put 1990, u vreme kada su se na prvim višestranačkim izborima na državnoj televiziji predstavljali predsednički kandidati. U moru jurodivih, logoreičnih, zbunjenih, koji su vikali, svađali se sa voditeljkom, stajali tokom izlaganja, Šešelj je svoje sumanute ideje izneo mirno, tiho i sabrano. Puk je bio opsenjen – vidi ga kako je pametan!

U vreme odsustva zbog haških obaveza, i Šešelj i članovi njegove stranke trude se da on u Srbiji bude prisutan poput nekog nadnaravnog bića koje se ne čuje i ne vidi, ali postoji i o svemu odlučuje. Šešelj odobrava spiskove pre izbora, daje mišljenje o svim događajima, a objave prenosi jedini ovlašćeni glasnik – zamenik (do povratka) Tomislav Nikolić. Istina, jednom se Šešelj i uživo oglasio, na svadbi sina Dragana Markovića Palme. Mitinzi, međunarodni naučni skupovi i okrugli stolovi organizuju se redovno povodom svake godišnjice Šešeljevog odlaska u Hag. Gosti su uglavnom isti, pored radikalskih čelnika tu su Oliver Antić, Kosta Čavoški, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo...

Nije da Haški tribunal ne pripomaže Šešelju u održavanju slike žrtve i pravednika među svojim pristalicama. Uz sve izgovore, od kojih je najgluplji onaj o manjku slobodnih sudnica, teško da postoji racionalno objašnjenje da je potrebno četiri i po godine da se nekome suđenje pripremi. Pomažu mu i neke druge čudne odluke, na primer ona da suđenje već godinama kao i on čekaju, ali u Beogradu, optuženici za slična dela, poput Jovice Stanišića i Franka Simatovića, dok neki, poput Ramuša Haradinaja, za to vreme čak aktivno vode politiku po rodnim mestima. Istina, Vojislav Šešelj nikada nije ni podneo zahtev za privremeno puštanje na slobodu do početka suđenja, čak nije tražio ni dozvolu da ode na majčinu sahranu.

Šešelj u Hagu nije samo spremao odbranu, pisao knjige i preganjao se sa sudom, što bi se moglo ubrojati u benignije aktivnosti u njegovom životu. Dejan Anastasijević je u svom nedavnom tekstu, objavljenom povodom šest meseci od eksplozije bombe na njegovom prozoru, napisao da je još prošle godine iz haškog suda bio upozoren da je lider radikala Vojislav Šešelj sastavio nekakav spisak potencijalnih svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti, i da je i on na tom spisku, kao i da je spisak Šešelj poslao u Beograd po svojoj supruzi Jadranki, kojoj je nakon što je to otkriveno jedno vreme bilo zabranjeno da posećuje muža. Razlog zbog koga se Anastasijević našao na spisku jeste njegovo svedočenje protiv Slobodana Miloševića 2002. godine, iz koga je deo koji se odnosi na Šešelja tužilaštvo uvrstilo u dokaze protiv vojvode.

OPORUKA: Najspektakularnija Šešeljeva akcija u Hagu ipak je bio prošlogodišnji štrajk glađu koji je započeo jer mu je bilo uskraćeno pravo da se sam brani. U toku štrajka koji je trajao od 11. novembra do 8. decembra njegove želje su se stalno menjale, da bi na kraju formulisao sedam zahteva kojima je uslovio nastavak učešća u procesu. Iako su radikali pokušavali da daju štrajku mitsku dimenziju, poredeći svog vođu sa Mendelom i Gandijem, iznad svega je lebdela nekakva otužna atmosfera. Podesilo se da u isto vreme u Hrvatskoj štrajkuje glađu Branimir Glavaš, čuven skoro kao Šešelj, koji je zatvora dopao sličnim povodom. Šešelj je poručivao da će gladovati do smrti, ali se znalo da je sudsko veće Haškog tribunala naložilo holandskim vlastima da primene sve medicinske mere, uključujući i priključivanje na infuziju, ukoliko dođe do životne opasnosti. Posle dvadeset osam dana štrajka za vreme kojih je Šešelj izgubio dvadeset pet kilograma, žalbeno veće je poništilo odluku o imenovanju Šešeljevog branioca u pripravnosti, sekretarijat suda se obavezao da će prihvatiti mnoge od njegovih zahteva u vezi sa pripremom odbrane. Lider radikala je obustavio štrajk glađu, a njegove pristalice su izašle na ulicu da proslave "pobedu".

Šešelj je u vreme štrajka, zlu ne trebalo, sastavio i lični i politički testament. U velikom delu političkog testamenta su opšta mesta radikalske politike, poput suprotstavljanja globalizmu, američkoj hegemoniji, koncept velike Srbije itd. Međutim, svojim potčinjenima je naredio i da nikako ne stupaju u koaliciju ni sa DS-om ni sa DSS-om, "izdajnicima", stavljajući u istu ravan Koštunicu i Tadića.

Mnogi su pohitali da kažu kako je time SRS izgubio bilo kakav koalicioni potencijal, ali su pri tome zaboravili dužinu i čvrstinu vojvodinih i radikalskih obećanja i uverenja. Na početku prvog Zalivskog rata, 1991, njegovi četnici su demonstrirali ispred američke ambasade u Beogradu tražeći da ih puste da se bore na američkoj strani u Iraku, a pred Šešeljev polazak u Hag su radikali organizovali skup solidarnosti sa iračkim narodom; sa Miloševićem se rastao 1993. uz najgore pogrde (bračnom paru Milošević su posvećena mnoga Šešeljeva prozna dela – Srpski bračni par Čaušesku, Crveni tiranin sa Dedinja, Veštica iz Tolstojeve ulice), da bi onda sa Miloševićem delio vlast, učestvovao 1999. u predaji Kosova (onog istog koje on i njegovi ne daju ni ovih dana); obećavao je da će zbog Kosova napustiti vladu, pa u njoj ostajao – ode Kosovo, ostadoše stanovi... Za sve postupke vojvoda nalazi objašnjenje u čistoj ljubavi prema svom narodu: "Nisam ja bio u Vladi Srbije zato što volim Miloševića, nego zato što sam smatrao, i danas smatram, da je to bio interes srpskog naroda i srpske države."

Sada se Šešelj vraća među Srbe, mada je njegov duh ovde godinama mnogo prisutniji nego Miloševićev. Nezahvalno je prognozirati, ali malo je verovatno da će samo televizijski prenosi suđenja naduvati radikalska jedra, mnogo pre će to učiniti konačno rešenje za Kosovo i ponašanje ostalih učesnika na političkoj sceni. Televizija jeste čudo, ali kratkotrajno. Na početku će Šešelja, kao i Miloševića, gledati svi, neki sa oduševljenjem, neki sa zgražavanjem. Ipak, teško da će vojvodin verbalni egzibicionizam na njegovu stranu prevući mnogo novih poklonika. Obožavalac Vojislava Šešelja se ne postaje preko noći. Istina, čovek se takav i ne rađa, ali su za to potrebne jake predispozicije.

Vremenom će pažnja neminovno popustiti, ali ono što je mnogo važnije jeste da Šešeljev proces počinje i da će doći do svog kraja. Prethaški ciklus vojvodinih nedela, o kojima je na ovim stranama mnogo puta pisano, nije tema ovog teksta. Za razliku od njegovih opskurnih istomišljenika, poput Le Pena, on je doživeo da mu se u praksi ostvare neke od ideja. Neki se sećaju kako je to izgledalo, ali plitko je pamćenje, pod protokom godina i zaborava Šešelj mnogima izgleda kao neko kome sud u Hagu zaista ništa ne može. Taj sud deluje umorno i konfuzno, i kao da ne zna šta sa Šešeljem da radi. Dosadašnje godine provedene u Hagu, uz one koje će još pojesti suđenje, taman bi mogle pokriti neku eventualnu kaznu koja bi se poklopila sa krajem suđenja, kao u slučaju Šešeljevog haškog saborca, majora Šljivančanina. Vojislav Šešelj bi tako za koju godinu mogao ponovo da siđe među Srbe, kao onomad, kada su mu samo na reč verovali da je pobednik i da ima prosta rešenje za sve probleme.


 

Komentari:

Mladen Mladenović


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net