Kineski put u visoko društvo >

Partija kao uspešan menadžer

Napuštajući rigidnu ideološku u zamenu za pragmatičnu matricu – "socijalizam sopstvenih boja", a pri tom ostvarivši neverovatan rast, a ne uzdrmavši stabilnost ovako velike zemlje, sa velikim unutrašnjim razlikama

NOVI I STARI PEKING: Moderni neboderi...

Da nije Tjenanmena, čovek ne bi znao da je (ponovo) u Pekingu. Ta najčešće glasno izgovorena asocijacija važi za većinu ljudi kojima se ukaže prilika da nakon izvesnog broja godina ponovo dođu u kineski glavni grad. To važi i za potpisnika ovih redova: sadašnji Peking, odeven u staklo, čelik i mermer, najuverljiviji je vizuelni odraz zemlje u nezadrživom usponu i istinski predstavnik njene rastuće ekonomske i svetske moći.

U detaljima, moglo bi se o tome govoriti i zamornim jezikom brojki. Pekinškim širokim avenijama i preko šest kružnih tokova koji ga opasuju kreće se svakodnevno tri miliona automobila (ako je još do pre neku godinu broj bicikala u odnosu na broj automobila bio 1:10 u korist dvotočkaša, sada je upravo obrnuto); u gradu ima oko 4000 zgrada viših od 30 spratova, a trenutno je "u radu" oko 10.000 novih gradilišta; nema u svetu hotelskog ili trgovinskog lanca koji drži do sebe, a da u kineskoj prestonici nema hotel, šoping centar, poslovnu zgradu, arhitektonski što elegantniju, blistaviju i raskošniju. Sa svojih, niko ne zna tačno koliko stanovnika (procene se kreću između 13 i 18 miliona), grad je izrastao u svetsku metropolu, kojoj u leđa već sada gledaju ostali azijski konkurenti Hong Kong, Tokio, Kuala Lumpur... kao uostalom i mnogi iz drugih krajeva sveta. Rečju, Peking kakav smo poznavali mi koji smo u njemu nekada živeli više ne postoji. Ovo je praktično novi grad, kao što su uostalom i Šangaj, Šenžen i svi veliki gradovi u Kini koji su se u nepune dve poslednje decenije promenili iz temelja.

...i centralni trg Tjenanmen

CENA RAZVOJA: Čak ni vreme u Pekingu nije više kao što je bilo. Umesto vedrog septembarskog neba, što je nekada, nakon tromesečnog pretoplog i prevlažnog leta donosilo istinsko olakšanje, nad gradom gotovo do kraja prvog jesenjeg meseca lebdi teška, vlažna izmaglica. Pekinški dnevnici sada posebno registruju svaki septembarski sunčani dan, kao obećavajući fenomen u borbi protiv globalnog zagrevanja, među čijim je glavnim izazivačima i sama Kina.

"Moj muž je stalno na putu. Putuje sa jednog kraja zemlje na drugi", priča Lin Je, slučajna poznanica u vozu na liniji Šangaj–Peking (ovaj supermoderni "Kina-ekspres", koji povremeno razvija brzinu i do 242 kilometra na sat, a u proseku ide "samo" 160, sveo je 1400 kilometara razdaljine između dva grada na napunih devet sati vožnje). "Da ima i sto života, ne bi stigao da uradi sve što je potrebno", dodaje. On je, naime, inženjer ekologije i uključen je u trenutno visoko pozicioniran nacionalni prioritet – očuvanje životne sredine, dramatično devastirane ekonomskim razvojem koji nije pitao za cenu. Sa Sjedinjenim Američkim Državama Kina je najveći svetski zagađivač prirodnog okruženja (kada se putuje vozom stiče se utisak da pekinška izmaglica koja zaklanja sunce, lebdi praktično nad celom zemljom) što u poslednje vreme, kao jedna od najznačajnijih kontroverzi kineskog uspona, postaje sve aktuelnija politička tema. S razlogom, jer iako odnedavno godišnje troši 200 milijardi dolara za sanaciju nekontrolisano ugrožavanih reka, zemljišta i atmosfere, što je 10 odsto domaćeg bruto proizvoda, Kini će biti potrebne godine, možda i decenije da otkloni načinjenu štetu.

Lin je inače finansijski stručnjak, radi kao nezavisni konsultant i trenutno ima ugovor sa Svetskom bankom. Sa mužem i dvoje dece živi u Šangaju. Samouverena, elegantna, otvorena za razgovor. Kinezima je najbolje predstaviti se kao građanin bivše Jugoslavije. To svi znaju. Lin još dodaje da je "Jugoslavija u početku bila komunistička zemlja". A na pitanje "da li je Kina još uvek komunistička zemlja", kao odgovor stiže samo njen zvonki smeh. Volela bi jako da putuje u Evropu i raspituje se o destinacijama koje bi trebalo obići. Volela bi, ali, dodaje, nema se – vremena.

POZICIONIRANJE: Šef države i partije Hu Đintao

POTENCIJAL: Ta prosečna šangajska porodica koja ima dovoljno novca ali je u manjku sa vremenom, predstavnik je nove kineske generacije uspešnih, sada u srednjim godinama, koji su unutrašnji motor razvojnog buma koji brzo i neumitno uzdiže Kinu u svetsku velesilu. Taj obrazovani sloj koji se već konstituisao kao dobro stojeća srednja klasa, oslonjen je na daleko brojniji ešalon većinskog stanovništva koji se, iako daleko od materijalne blagodeti, ipak uključio u trku za društveno-državni prosperitet, čini tu ogromnu, oslobođenu energiju, koja pulsira u Kini i oseća se na svakom koraku. Ljudi, njihove tradicionalne preduzetničke sposobnosti, ali i spremnost na samoodricanje, trpljenje, kao i radna (samo)disciplina najdragoceniji su kineski potencijal, koji se svakodnevno materijalizuje novim poduhvatima i novim uspesima. Ilustracije radi, na gradilištima u Šangaju, koji u odnosu na Peking nije izgubio ništa od tradicionalnog takmičarskog duha, trenutno je angažovano ukupno milion ljudi. Oslobođena preduzetnička i radna energija i po zvaničnim izjavama kineskih rukovodilaca, kada se o tome povede reč sa stranim delegacijama, odnosno "ljudski faktor" jeste za Kinu ono što je, na primer, za Arape – nafta.

Rezultat – zemlja koja se još pre nepunih dvadesetak godina borila da iskoreni glad, sada je vlasnik najvećih deviznih rezervi na svetu, koje i statistika jedva uspeva da prebroji: u septembru su iznosile 1200 milijardi dolara, pri čemu treba imati u vidu da u proseku mesečno rastu za 20 milijardi (takođe, dolara). Samo tokom prošle godine u Kinu je stiglo 69 milijardi dolara direktnih investicija. Proizvodi "made in China" osvojili su svet, što povremeno izaziva prilična koškanja sa bogatim svetskim proizvođačima i tržištima, poput Evropske unije i Amerike. Međutim, prema kineskim računicama, svaka američka porodica kupovinom kineskih proizvoda uštedi mesečno 300 dolara, što je zlata vredna garancija da opasnosti od zatvaranja američkih trgovina za kinesku robu praktično nema.

Prema prognozama eksperata, kineska ekonomija će možda već pre kraja ove godine prestići nemačku, što znači da će se Kina smestiti na treću poziciju svetskih ekonomskih velesila (iza Amerike i Japana). Globalni uspeh merljiv je gotovo u svakom kineskom domaćinstvu, iako ne u jednakoj meri i na isti način. Razlike koje tu nastaju i koje su sve šire i sve dublje druga su velika kontroverza "kineskog čuda". Moja prijateljica Čen, koja je pre nepunih dvadeset godina zarađivala 25 dolara mesečno, sada inkasira 8000 juana, odnosno 800 evra. Iz zajedničkog stana (pre bi se to moglo zvati zajedničkom spavaonicom) preselila se najpre u manji stan, a sada sa mužem i dve kćeri živi u jednom od brojnih satelitskih naselja u okolini Pekinga. Naselje, koje je sa kompletnom infrastrukturom izgrađeno za četiri godine, projektovao je Holanđanin, pa su kuće od crvene cigle, u nizovima koje presecaju betonski kanali sa vodom, građene u severnoevropskom stilu (a po američkom standardu). U zgradi koja ima samo dva stana, Čen ima veliku kuhinju, trpezariju, dnevni boravak i kupatilo u prizemlju i četiri spavaće sobe i dva kupatila na spratu, malu baštu u dvorištu – sve u svemu 270 kvadrata. Stan je, kada je ugovorena kupovina koštao 1,3 miliona juana (130.000 evra) i već sada vredi dvostruko više (cene nekretnina u Pekingu vrtoglavo rastu, gotovo 10 odsto iz meseca u mesec). Bračni par Čen – muž u provinciji Šandong vodi manju fabriku – otplaćivaće ga 19 godina.

KADA JE BILO BOLJE: Pre dve godine u obližnje naselje iz unutrašnjosti doselili su se i Čenini roditelji, duboko zašli u osamdesete. "Moji roditelji žale za prošlim vremenima i misle da je tada bilo bolje", kaže Čen. Dodaje da joj se čini kako na isti način razmišljaju i ostali Kinezi starije generacije koji su se lakše snalazili u sitaciji kada su svi imali isto, odnosno uglavnom nisu imali ništa. Ali je, tako to njima izgleda, tada sve bilo mnogo jednostavnije.

To zauvek prohujalo vreme pripadalo je tvorcu Narodne Republike Kine Mao Cedungu. Pre 31 godine, 7. septembra Mao je umro i, zanimljivo, kineski mediji toga dana, ove 2007, nijednim retkom nisu obeležili taj datum. Svejedno, njegov veliki portret i dalje stoji na Tjenanmenu, centralnom prestoničkom trgu, koji je svojom grandioznom, ali svedenom arhitekturom, odoleo svim dosadašnjim pekinškim menama. Netaknut je i mauzolej u kome pod staklenim sarkofagom počiva Mao, zajedno sa prošlošću isunjenom promašajima i traumama koje su nosile njegov pečat.

NOVI IMIDŽ I NOVO RASPOLOŽENJE: Šangaj

Bez obzira na to Kinezi ga se ne odriču – sa skinutim kapama i u dubokoj tišini svakodnevno u dugim kolonama prolaze kraj njegovog odra, a to važi i za aktuelno rukovodstvo. U svakom slučaju, ne na teoretskom planu, a praksa i tako ide svojim tokom. Oslonjena na viziju Maovog pragmatičnog naslednika Deng Sjaopinga, koji je Kinu otvorio prema svetu i inicirao unutrašnje ekonomske reforme utemeljene na preduzetništvu i tržištu, zemlja je, najpre postepeno, a onda sve brže, poslednjih godina nezaustavljivo počela da se uzdiže. Čarobna ideološka formula sažeta je u rečenici (formulisao ju je Dengov bliski saradnik i potonja najskuplja žrtva, Džao Cijang, početkom osamdesetih godina prošlog veka) da se Kina nalazi "u početnoj fazi socijalizma" koja može da traje i 100 godina. "Početna faza" prevedena na običan jezik znači da se tokom nje mogu koristiti efikasne metode kapitalističkog sistema kao što su privatno vlasništvo, preduzetništvo, profit, tržište...

Početkom iduće sedmice u zgradi Svekineskog narodnog kongresa, takođe na Tjenanmenu, počeće 17. Kongres Komunističke partije Kine. Prestižnim skupom, kongresi se održavaju svakih pet godina, Partija kao da na trenutak izlazi iz anonimnosti u koju se dobrovoljno povlači u međuvremenu. To opet nikako ne znači da partijsko rukovodstvo ne drži čvrsto sve konce vlasti u rukama. Naprotiv. Od poslednje velike unutrašnje krize, koja se okončala krvavim gušenjem studentskih demonstracija (juna 1989, na Tjenanmenu), Partija se pokazala uspešnim menadžerom ukupnog društveno-ekonomskog razvoja, kineskog globalnog uspona i, istovremeno, suverenim kontrolorom njegovih povremeno vrlo kontroverznih tokova (socijalno raslojavanje, neujednačen regionalni razvoj, nezaposlenost, korupcija). Napuštajući rigidnu ideološku u zamenu za pragmatičnu matricu – "socijalizam sopstvenih boja", a pri tom ostvarivši neverovatan rast, a ne uzdrmavši stabilnost ovako velike zemlje, sa velikim razlikama u obrazovanju (još oko 800 miliona ljudi živi na selu), sadašnji crveni mandarini su se pokazali neverovatno uspešnim upravljačima nasleđa koje pre tridesetak godina nije izgledalo obećavajuće.

I POLITIČKI PROBLEM: Jedan od mnogobrojnih zagađivača okoline

U skladu sa sopstvenom tradicijom Partija dobro čuva sopstvene tajne. Mnogobrojni strani novinari u Pekingu i sinolozi iz bližeg i daljeg okruženja čeprkaju po frazama skrivenog značenja, koje ovih dana objavljuju pekinški listovi, u nastojanju da dokuče šta donosi predstojeći partijski skup. Po opštoj oceni – učvršćivanje liderske pozicije šefa partije i države Hu Đintaoa, koji je oba ključna kormila preuzeo pre pet godina. Uz oslanjanje na "misao" Mao Cedunga, "teoriju" Deng Sjaopinga, "tri opredeljenja" Đijang Cemina, što čini statutarnu ideološku osnovicu KPK, amandmanima na partijski statut ona će biti dopunjena teorijskim doprinosom Hu Đintaoa o "naučnom razvoju". U toj skrivalici mnogi prepoznaju ne samo Huovo nastojanje da se i formalno uspne do pijedestala na kome već stoje nekadašnji lideri već i da izađe iz senke svog neposrednog prethodnika Đijang Cemina. Njegovo spominjanje "etike" i "morala" u retkim javnim partijskim istupima, kao i "društvene harmonizacije" kao prioritetnog cilja, mnogi identifikuju sa distanciranjem od Đijangovog nesputa(va)nog ekonomskog rasta koji je doveo do devastiranja životnog okruženja i korupcije, koja je u njegovo vreme dobila razarajuće dimenzije. Takođe i do disharmonije u društvenom (raslojavanje na bogate i siromašne) i regionalnom razvoju.

Te "korekcije" ni na koji način neće ugroziti osnovni pravac kojim se Kina kreće ka glavnom cilju – stići i prestići Japan i Ameriku. Neće takođe ni dotaći jednu od najdelikatnijih unutrašnjih tema, političke reforme. O njima se glasno govorilo krajem osamdesetih godina prošlog veka, ali je svaki razgovor o tome nakon 1989. godine zamukao. Usamljeni glasovi koji podsećaju na nekadašnje težnje da se i partija i društvo počnu demokratizovati, ostaju bez odjeka, ili gotovo bez njega. Nepune dve nedelje uoči Kongresa, 90-godišnji Li Žui, nekadašnji sekretar Mao Cedunga, u jednom je pekinškom listu objavio poziv Partiji da se priseti sopstvenih nekadašnjih obećanja: "Verujem da je reforma naše partije ona vododelnica koja će odrediti uspeh ili neuspeh naših ukupnih reformi", napisao je on i dodao da partija mora da krene putem koji će obezbediti i garantovati ljudima "uživanje njihovih građanskih prava u slobodi izražavanja, slobodi informisanja, slobodi izdavaštva i slobodi udruživanja". Sličan apel Li je preko novina objavio i pre pet godina (uoči tadašnjeg partijskog kongresa), ali se dogdilo samo to da je list u kome je objavljen nakon toga ugašen. I usamljena nastojanja da se o nekim tamnim stranicama novije istorije razgovara javno i iskreno takođe ostaju bez odjeka (grupa intelektualaca pokrenula je takvu inicijativu ove godine, povodom 30-godišnjice završetka "kulturne revolucije"). Kina ne dira u svoje tabue, ili ih odlaže za neko drugo vreme.


 

Od bicikla do automobila

Zemlja koja je osamdesetih godina prošlog veka bila sinonim za "zemlju bicikala", sada je drugo svetsko tržište automobila. Takođe, prema istraživanju koje je upravo ovih dana objavio američki magazin "Tajm", Kina je treći najveći svetski konzument luksuzne robe, jer kupuje 12 odsto svetske proizvodnje dobara "klase A". Ako se taj trend nastavi, Kina će prestići SAD, i sa Japanom do 2015. godine postati najveći svetski kupac luksuznih dobara: kineski japiji kupuju sve – od skupih satova do luksuznih uvoznih kola. Na njihovoj top-listi je sledećih pet svetskih brendova: Šanel, Roleks, Lakoste, Dior i Bali. Da ne zaostane u trci, Armani planira da u Kini iduće godine otvori 24 nove prodavnice.

Novi vetar

Novi vetar

Uz veliku medijsku promociju u Kini je ovih dana objavljeno mišljenje stručnjaka da najveća hidroelektrana na svetu, "Tri klisure", može izazvati ekološku katastrofu. Imajući u vidu da je ovaj građevinski poduhvat na Jangceu svojevrstan simbol kineskog ekonomskog uspona, ovo priznanje ima posebnu težinu. Naime, otkako je prošle godine puštena u probni rad, zabeležena su brojna klizišta, urušavanje obala, zagađivanje vode, brzo širenje algi, otežano snabdevanje pijaćom vodom okolnih naselja. U javnosti se priznalo da je hidroelektrana ekološka pretnja (izgradnja je koštala 25 milijardi dolara, potopljeno je 116 naseljenih mesta i raseljeno 1,5 miliona stanovnika), a pogotovo od strane ekologa koji su se od početka suprotstavljali ovom (pre)ambicioznom projektu. Takođe se uzima kao još jedan dokaz otklona sadašnjeg šefa države i partije Hu Đintaoa od prethodnika Đijang Cemina, koji se smatra odgovornim za realizaciju ovog projekta.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net