Serijal "48 sati – svadba" nije sporan zbog "ekscesne" epizode, nego po sebi: on je, naime, apoteoza patrijarhalne kulture

I šta bi na kraju – smeniše li Tijanića? Jok. Udade li se ona snajka za lika koji voli da bije, ali i da prašta bijenoj to što je bije? Jes’. Šta smo, dakle, ovde imali? Rezultat nula-nula, u gostima, bez produžetaka i penala. Mada, nije da nismo saznali ponešto novo: recimo, da se i u radikalki zapatiše zameci feminizma, doduše selektivni: aktiviraju se samo ako se to ne kosi sa interesima stranke. A ako se kosi, ondak ništa – zna se ko kosi, a ko vodu nosi… Takođe, saznali smo da je srpsko društvo zadivljujuće visoko senzibilizovano za porodično i rodno nasilje, pošto nema ko nije Snažno Protestovao zbog inkriminisane epizode treš-serijala "48 sati – svadba" (što, uzgred, kao naziv sigurno nešto znači, ali ne na srpskom jeziku). E sad, glede ovog potonjeg ima samo jedan problemčić: to mi deluje toliko nestvarno, toliko u neskladu sa preovlađujujćim vrednostima ovog društva da ne može da ne bude sumnjivo. Prostije kazano, nešto opasno smrducka u toj priči. A izvor tog zagušnog smrada je, bojim se, u posvemašnjem licemerju, divno kombinovanom s nehajnom površnošću.

Na onom najlakše vidljivom nivou jasno je da je ovaj skandal – a skandal je, sam po sebi, i te kako autentičan – iskorišćen za uobičajeno dnevnopolitičko prepucavanje, pa su Tijanićevu glavu rutinski zatražili svi oni koji bi je tražili i zbog bilo čega drugog, zaključno s pogrešnom vremenskom prognozom. Od hiperinflacije drvenkastog jezika tog banalnog politikantskog nadgornjavanja "naših" kontra "vaših", do pravih se i ozbiljnih pitanja nije ni moglo probiti. Dalje, na to se nakalemilo i prilično trivijalno konkurentsko utukovanje, koje je takođe ostavljalo otužan dojam: neko ko je, recimo, u Srbiju uneo radioaktivnu pošiljku "Velikog brata" u najmanju ruku ne bi trebao da bude odviše glasan u moralističkom osuđivanju tek nešto drugačije (recimo, "domaćinskije") upakovanog govanceta iz bazično istog žanra. Sve u svemu, Aleksandar Tijanić ima sve razloge da se svake večeri moli za dug život i dobro zdravlje ovakvih svojih "protivnika": dok mu je njih, na konju je…

U redu, ako je sve ovo koješta, ako je sve ovo nevažno – šta je važno? Važno je to da serijal kao što je "49 sahata venčanje" – ili kako već – nije problematičan zbog "ekscesne" epizode, nego po sebi; on je, naime, zamišljen i realizovan kao apoteoza patrijarhalne kulture. I on je to od prve do poslednje epizode, u svakom kadru, u svakoj sekundi, bez izuzetka, bez mogućnosti nastanka makar i najmanje "rupe" kroz koju bi moglo da procuri nekakvo "subvertiranje" Svetog Patrijarhata kao večitog, nepromenjivog i jedino ispravnog poretka stvari. Sve ostalo se može menjati – vremena, običaji, mode, odeća, tehnika – ali On ostaje čvrsto zakovan u samom središtu našeg duhovno-vrednosnog kosmosa, a njegova televizacija – ergo: glamurizacija – služi samo tome da mu podari šljaštavi privid "modernosti". Utoliko je ovaj serijal, nažalost, autentični srpski mejnstrim, jer zapanjujuće liči na društvo kojem se obraća: naizgled modernizovano, iznutra beznadno arhaično. Jeste, tu su i farmerke, i mobilni telefoni, i satelitska televizija, i brza kola, i soliteri, ali se – čim začeprkaš samo malko ispod tih zavodljivih kulisa – stvarne, uistinu važeće vrednosti i odnosi nisu bitno promenili od vremena dok je Čučuk Stana hodala Zemljom. To što je serijal pri tome i komercijalan – pa svojim proizvođačima i prikazivačima donosi lepe prihode i dobar rejting – kolateralna je korist prve kategorije, ali to nas na ovom mestu manje zanima.

Ideja serijala "67,2 sati pijanka" svodi se na glamurozno sponzorisanje i promicanje "porodičnih vrednosti" kao autentičnog, zapravo i jedino mogućeg smisla života, kao jedinog puta do njegovog mističnog ispunjenja Svrhom. Naravno, "porodične vrednosti" neizostavan su deo repertoara svih ultrakonzervativaca, od severnoameričke "hrišćanske desnice", preko zapadnoevropskih populista le penovskog tipa, te srpskih popova ili "populacionih paničara" pa sve do iranskih mula. Razlike među njima su samo "folklorne" prirode, baza im je ista. Ona počiva na mitologizaciji nekog "izvornog", "autentičnog" poretka vrednosti, koji je tobože pokvaren i zamućen "modernim kerefekama" poput redefinisanja Svete Porodice, a pogotovu mesta žene u njoj – i u društvu uopšte – pa je sada, eto, reč samo o tome da on bude nekako ipak sačuvan, ili povraćen u život iz nepravednog zaborava i(li) kliničke smrti.

Okej, ali gde je mesto "pedagoških šamara" u svemu tome? Ne pada mi na pamet da tvrdim da je neko otišao u Vašicu kod Šida s namerom da "promoviše nasilje". Takođe, lako ću poverovati da je, recimo, voditeljka, kao građanka Spasić Irena, iskreno zgrožena nečim takvim, kao što sam uveren da se sama ne bi baš udala za nekoga ko će smatrati svojim pravom da je bije. Nevolja je, međutim, u tome što je "legitimno" nasilje starijih nad mlađima, jačih nad slabijima i muškaraca nad ženama sastavni deo patrijarhalnog sveta. Ne možeš ga naprosto izlučiti odatle, pa da ti ostane samo nekakav "zdravi" deo. To je utopija ravna onoj fiks-ideji naših konzervativaca kako postoji nekakav "dobri" nacionalizam, iz kojeg smo hirurški precizno odstranili natruhe šovinizma i fašistoidnosti, pa je ostala samo nekakva Zdrava Supstanca, nevina i čista kao što to iz malog prsta isisane Čiste Ideje uvek bivaju, to jest sve do prvog kontakta sa Stvarnošću... Drugim rečima: ako promovišeš Patrijarhat, danas prepoznatljiv kroz licemerni eufemizam "porodičnih vrednosti", ti nužno zazivaš nasilje, nužno perpetuiraš legitimnost šamara kao sredstva opštenja. I onda će se šamari, naravno, pre ili kasnije pojaviti, ako ne u prvoj epizodi onda u desetoj, ako ne u desetoj, onda u pedesetoj. A posle ćeš se čuditi – šta ovo bi?! Ništa, kumašine, samo ti se zaljubljenim groktajem javucnuo onaj đavo kojeg sve vreme budiš, vukući ga za kopita.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net