Iz ličnog ugla – mehanizam kočenja >

Endogeni nacisti i mlađa braća

Pravo pitanje je da li je onaj revolucionarni srpski jogurt nacionalizam sa kraja osamdesetih evoluirao u fašizam koji kao takav nije bio prepoznat samo zato što nije imao globalne apetite, već je bio lokalnog karaktera

Dr Vladimir Todorić

U zemlji u kojoj stranke sa nacionalnim predznakom imaju, tj. mogu imati skupštinsku većinu samo kad bi to htele, naravno da je nekako normalno insistirati na legitimnosti i prihvatljivosti nacionalizma kao vodeće ideologije u društvu. Problem, ipak, nastaje onda kada, kao i kod svake druge ideologije, kolektivno otkažu kočnice pa se stvari maksimalno pojednostave i ideje prikažu u celoj svojoj ružnoj ogoljenosti. Skup neonacista u Novom Sadu zaista nije bio skup jedne velike grupacije pa je eto nekako prirodno i zgodno zaključiti da je u pitanju bila jedna marginalna pojava atipična za naša istorijska iskustva sa fašizmom. Ako je to slučaj, onda je zaista istovremeni antifašistički skup bila neproporcionalna kontramera i pokušaj političke manipulacije, tj. što bi rekli Novosađani – preterano. Zato su odmah i naši nacionalno svesni analitičari stavili znak jednakosti između stavova Davidovićevih neonacista i poziva Nenada Čanka "da se potamani gamad" u kome su se svesno ili nesvesno osetili prozvanim.

Ipak, samo politička neznalica ili neko ko je prespavao devedesete u Srbiji sme da vas pogleda u oči i da tvrdi da je Srbija poslednja država u kojoj bi se fašisti mogli osećati slobodno. Fašizam ima svoje različite pojavne oblike i ikonografiju zavisno od mesta i vremena nastajanja, ali uvek ima istu sadržinu i način razmišljanja bez obzira na to da li je nastao u Italiji, Nemačkoj ili Ruandi. Prepoznaje se po odnosu jedne nacionalne zajednice prema drugoj ili drugima u čijem okviru ova prva iz političkih razloga kreira revolucionarno kvazinaučno zvanično shvatanje sopstvene superiornosti, uglavnom zasnovano na selektivnom i malicioznom tumačenju istorije i/ili religije. Ukoliko vam ovo zvuči poznato, da li je bilo kakva sličnost sa stvarnim životom i događajima posve slučajna?

Ovo bi možda i bila jedna simpatična samouobrazilja kada ne bi po pravilu dovodila do velikih ljudskih žrtava i tragedija u ime viših ciljeva i zbog toga se fašizam danas smatra toliko neprihvatljivim da nijedan fašista za sebe neće reći da je to što jeste. Oni se uglavnom samodeklarišu kao nacionalno odgovorne patriote zabrinute zbog remećenja jedinstva i sloge unutar svoje ljubljene zajednice što je uvek zasluga dobro organizovane međunarodne zavere ili izdajnika u domaćim redovima. Nije slučajno što su fašisti nekada sami sebe nazivali nacionalsocijalistima i što im je drugo ime nacisti. Naravno da nije svaki nacionalizam fašizam, ali će on baš uvek u to prerasti ako jedno društvo nema mehanizam kočnica, odnosno jake institucije koje su u stanju da reaguju i to spreče, iako su ironično one upravo te koje prve nastradaju u napadu nacizma.

Pravo pitanje je da li je onaj revolucionarni srpski jogurt nacionalizam sa kraja osamdesetih evoluirao u fašizam koji kao takav nije bio prepoznat samo zato što nije imao globalne apetite, već je bio lokalnog karaktera. Ako je tako, jedini način za ozdravljenje i razlikovanje normalnog konzervativnog nacionalizma od svog neuračunljivog starijeg brata jeste razdvajanje tolerantnog od netolerantnog patriotizma. Međutim, do toga teško dolazi u okolnostima "sabornosti" političkih snaga i u časovima od velikog istorijskog značaja za naciju kada se ni na jednom pitanju koje bi stvorilo eventualnu podelu ne može potpuno insistirati. Uostalom, treba imati zaista skoro nadljudsku snagu pa raspravljati o uzrocima novosadskih događaja posle tolikih napornih meseci pregovaranja o javnim preduzećima.

Ipak, Srbija je za poslednjih sedam godina napredovala dosta, i politički i ekonomski, što realni pokazatelji potvrđuju. Međutim, kad god se čini da je Rubikon napokon pređen, uvek se ponovo pojavi nešto što nas podseti da je Rubikon u nama samima. Da nije tako, ne bi se na fudbalskim utakmicama reprezentacije horski pevalo "nož, žica, Srebrenica" i skandiralo Ratku Mladiću sve sa njegovim bulevarom, kome neki savetuju da pronađe sigurnu kuću u Skupštini kada već to može kod Filareta, ne bi se delile susedne zemlje na države i kvazidržave, niti bi se u Skupštini na najgrublji mogući način vređali Romi, ne bi se izjednačavali partizani i četnici u istorijskim udžbenicima zarad podele vlasti i prećutkivale istine o Ljotiću i Nikolaju Velimiroviću, niti bi se u medijima šikanirala glumica Mirjana Karanović samo zbog toga što je igrala ulogu Albanke u nekom norveškom filmu. Da li stvarno neko misli da se pored svega ovoga i sličnog bilo koji nacista može osećati ugroženo i neželjeno u Srbiji i da može očekivati sankcije od institucija koje su dozvolile ove događaje ili čak učestvovale u njima? Svi navedeni događaji uvek izazivaju osudu jednog dela javnosti, a od drugog dobijamo ćutanje, ignorisanje i marginalizaciju pitanja jer je očigledno da je sadašnji koncept nacionalizma samo ublažena suptilna verzija ideja i tekovina iz devedesetih.

Srbija nije fašistička država iz prostog razloga što nema fašističku vladu, ali daleko je od istine reći da se takva ideologija ne bori za dominaciju, tj. za povratak iste na javnu scenu Srbije. Izgleda da će ovde proći još dosta vremena dok se ne izvrši potpuna deratizacija od onih koji nalaze svoju političku inspiraciju u imenima mesta kao što su Hrtkovci, Ovčara, Srebrenica, Štrpci, Omarska, Mačkatica, Drenica ili Suva Reka. Ovi primeri lokalnih fašističkih zverstava se relativizuju tako što se po pravilu dešava da se navodi kontraspisak zločina: Medački džep, Bratunac, Kravice, Lora, Klečka, Orahovac, Oluja, Bljesak itd. Logično je da se mržnja brani mržnjom, zločin opravdava drugi zločin, fašizam se hrani tuđim fašizmom gde nalazi razlog svog postojanja i tako sve unedogled. Sve to ne može promeniti stvari koje se moraju nazvati svojim pravim imenom i koje se ne mogu sakriti više ni u jednoj hladnjači niti pokopati po batajničkim jamama.

Događaj iz Novog Sada se pridružio sličnima koji kod jednog dela javnosti izazivaju osudu i sramotu, a kod drugih ignorisanje, prećutkivanje, zamenu teza i uopšte gledano marginalizaciju problema. Izgovori se uvek pronalaze u stilu da je to šačica zapuštene isfrustrirane omladine, te ima toga i u drugim zemljama (naročito Americi), te bili su izazvani provokacijama i sve slično što smo čuli kada je, recimo, pravdan čuveni istup Marka Jakšića za skupštinskom govornicom. Najlakše je uljuljkivati se u lažnoj tvrdnji da držanje zemlje u desetogodišnjoj borbenoj gotovosti, a sa tom se još igramo po potrebi, nije proizvelo plodno tle za razvoj mutiranog nacizma. Licemerno je sve svaljivati na zapuštenu grupu neobrazovanih grubijana koji su od ozbiljnije ili bilo kakve literature pročitali samo Mein Kampf, dok su ih njihovi stariji politički tutori, koji nisu dobro ni gramatiku savladali, učili da im je za upropašćenu mladost i besperspektivnu budućnost kriv apsolutno ceo svet osim njih samih i da su najveći zločinci, u stvari, nacionalni heroji. Ovoj državi (a i njenim građanima) ne bi bilo zgoreg da se jedno izvesno vreme "iskuliraju" od nacionalizma generalno iako je on možda tamo negde u nekoj zemlji Oz i dobra stvar, barem dok se ne stvori nešto novo na šta ćemo biti svi ponosni. Bivši alkoholičar ne sme ni da proba alkohol iako je on za neke i dozvoljen, ali ipak izgleda da ovde još nije završeno pranje stomaka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net