Portret savremenika – Fidel Kastro >

Još jedna revolucija, moliću lepo

Taman kad Kastrovo ćutanje palanačke priče uzdigne na nivo političke analize, "Njujork tajms" na naslovnoj strani ponovo objavi mesto i datum njegovog rođenja i detalje o invaziji u Zalivu svinja, pa se uzbune bivši i sadašnji predsednici, senatori i agenti, a amazon.com ponudi paket "dve za jednu" – sto prvu i sto drugu ukoričenu biografiju, onda se on – javi. "Evo me", kaže kubanski El Maximo i ravnodušno, staračkim glasom dodaje: "Niko ne može tačno da zna kad će umreti"

Fidel je u najnovijem jednočasovnom televizijskom intervjuu prikazanom na kubanskoj državnoj televiziji pomenuo aktuelni kurs evra i najnoviju cenu barela nafte – tek toliko da se zna kako snimak nije bajat, a i da bi predstavnici sedme sile imali o čemu da pišu.

Inače, o ideologiji koja nije ni marksizam ni komunizam već, kako tvrdi Kastro, progresivna demokratija, neće više niko da sluša. Traže se pikanterije, boja i materijal Fidelove trenerke, precizno definisana nijansa sede brade i kose i lekarski izveštaji o količini krvi koju je kubanski predsednik morao da promeni nakon što je pre više od godinu dana zbog stomačnog krvarenja operisan. Tako, recimo, ugledni britanski časopis primećuje da je novoobjavljena knjiga bivšeg šefa američkih federalnih rezervi Alana Grinspena Uzavrelo vreme, avanture novog sveta, iz koje je Kastro za vreme pomenutog intervjua pročitao odlomak a sve zarad dokaza da je živ, u stvari knjiga sa popustom od 30 odsto – otisak nalepnice sa popustom koja je uklonjena sa korica knjige uočili su pažljivi analitičari Kastrovog lika i dela.

Sve to zapravo i ne čudi, s obzirom na nebrojene biografije, filmove, analize, tekstove, disertacije i ostale naučne i nenaučne radove posvećene Fidelu Kastru.

Izgleda da je sve već rečeno i više puta ponovljeno o ovom kubanskom revolucionaru. Retko koji svetski političar je toliko puta pominjan i citiran, retko koji je preživeo toliko prijatelja, neprijatelja, političkih promena i nekoliko stotina – preciznije: 638 – pokušaja ubistva. Na kraju, niko nije bio toliko omražen i voljen u isto vreme kao Fidel Kastro.

O privatnom životu Fidela Alehandra Kastra Ruza se malo zna. Osim da je umirao za dobrom Kohibom, vodio spartanski život, voleo neke žene i da ima sedmoro priznate dece. Decenijama je uspešno skrivao svoj privatni život tako da se više nije ni mogao drugačije zamisliti nego isključivo kao političar i javna ličnost, zaljubljen u Kubu – i Kuba u njega.

Možda prvi put od kada se ustoličio kao neprikosnoveni kralj desetočasovnih govora i smelih izjava, komandant Crvenog ostrva Fidel Kastro je na najnovijem televizijskom snimku izgledao potišteno – nemoćno kao i svi stari, odlazeći ljudi ovog sveta. Izgledao je slabašno kao Fidel Kastro pre pedesetak godina koji iz zarobljeništva nespretno pokušava da objasni svojoj Nataliji da je obožava. "Zarobljen sam, a kako ne mogu biti od koristi, ne želim nikom ni da štetim. Završavam ovo pismo, jer ne vidim drugu mogućnost. Osećam se prazno, ne pronalazim reč kojom bih mogao da opišem svoje osećaje. Ah! Sad znam. Pored mene je knjiga Akune. Otvaram je. Vidim dve reči kojima on završava drugi red svog Nocturno. S tim rečima se opraštam od tebe. Fidel."

I taman kad pomislimo to je to, kraj jednog revolucionara, nemoć je njihov kraj veći i od smrti, Kastro nas trgne kao prošle subote, objavljivanjem optužujućeg tajnog stenograma, dobijenog ko zna na koji način, možda izmišljenog. Za tili čas se vrati na svetsku političku scenu optužujući i istovremeno preteći iznošenjem objavljivanjem nekih drugih, tajnih informacija.

Ko je ubio Kenedija? Bilo bi to, recimo, sledeće logično svođenje računa i iznošenje tajnih informacija na relaciji SAD–Kuba. Možda isti oni koji su bezuspešno pokušavali da ubiju i Fidela Kastra, između ostalog i hemijskim olovkama, otrovnim školjkama skrivenim na dnu mora koje čekaju ronioca Fidela, i još otrovnijim pilulama njegove nemačke ljubavnice?

Američka obaveštajna služba je letos na zahtev direktora Mihaela Hajdna otvorila deo dobro čuvanih arhiva, a u njima se našlo materijala dovoljno za nekoliko krimi-romana. Na primer, 150.000 dolara je bila suma za koju je Roseli, jedan od tadašnjih šefova američke mafije, po narudžbini CIA trebalo da ukloni Fidela Kastra. Roselijev pokušaj ubistva kubanskog predsednika bio je jedan od nekoliko stotina, zbog čega se svetska javnost ne uzbuđuje previše. Interesanto je, međutim, da li je Kastro zauzvrat naručio ubistvo američkog predsednika Džona Kenedija – kod iste te mafije. Autor Lamar Valdron, dugogodišnji istraživač slučaja Kenedi, tvrdi da je nelogično govoriti o Kastru kao naručiocu ubistva: "Ako bi Džordž Buš stvarno imao dokaze za to, on bi istog momenta naredio invaziju Kube." Lamar, međutim, veruje da je za ubistvo Kenedija odgovoran isti zločinac kog je CIA angažovala da ubije Kastra: "Robert Kenedi je početkom šezdesetih godina objavio rat mafiji. Započeo je sa zakonskim progonom kriminalaca, najvećim u istoriji Sjedinjenih Država. Istovremeno Robert Kenedi organizuje i napad na Fidela Kastra. Trojica vodećih kriminalaca, Roseli, Marselo i Trafikante, iskoristili su gužvu, infiltrirali grupu zaduženu za Kubu i, na kraju, ubili Kenedija.

Tako nam Kastro zazvoni i vešću o kubanskim doktorima koji su operisali nesretnika kome je tačno pre čedrdeset godina zapala egzekucija Če Gevare. Bolivijski podoficir Mario Terano, najpijaniji od svih vojnika koji su tada čuvali zarobljenog Čea, tresao se od straha pre nego što mu je Če u maloj učionici objasnio kako treba da ga ubije: "Smiri se. To je bar jednostavno. Samo ćeš ubiti čoveka." Iz drugog pokušaja je Terano uspeo da izrešeta telo revolucionara i na poklon, sa zakašnjenjem od četrdeset godina, dobio – vid. Operisali su ga Kastrovi lekari u jednoj od bolnica koje je kubanski predsednik zajedno sa Hugom Čavezom otvorio u Boliviji. Iako se tek kasnije ispostavilo ko je zapravo pacijent kubanskih doktora, stari Kastro je još jednom pokazao svoju umešnost i priču o nesretnom podoficiru lansirao kao "nastavak Čeove borbe za pravdu".

"Odlično se drži. Tečno govori" je dovoljno za slavu među Kubancima koji su decenijama ostali verni svom predsedniku kog zovu El Ultimo, Poslednji ili Jedini. Na Kubi se u poslednje vreme zapravo slavi sve i svašta. Kubanci slave starinu Fidela, slave smrt Če Gevare, pobedu revolucije i dan rada, početak revolucije u julu, Kastrov rođendan u avgustu, dan početka borbe za nezavisnost u oktobru, Zaliv svinja i dan žena, pa sve ponovo. Uz sva moguća zaokruživanja godišnjica, ostrvo polako gubi naziv Crveno i postaje Jubilarno. Postaje muzej prošlog vremena, pre vremena.

I, koliko sad ima još do kraja, senjor El Komandante? To niko ne zna. Kubanski predsednik, poslednji među velikim, nadživeo je desetoricu američkih predsednika, preživeo je zatvor i mučenja, hladni rat i raspad Sovjetskog Saveza, preživeo je isto kao i njegovo ostrvo i doživeo ono što je još pre pedeset godina pre odlaska u meksički egzil znao: "La historia me absolverá!" (istorija će me osloboditi).

Fidela Kastra je oslobodila današnja levica Latinske Amerike: predsednik Argentine Nestor Kirhner, Brazila – Luiz Injasio Lula da Silva, Venecuele – Hugo Čavez, Nikaragve – Danijel Ortega, Bolivije – Evo Morales, Ekvadora – Rafael Corea. Latinska Amerika se, na očigled Sjedinjenih Država, pomerila ulevo. I pored toga što svaki od predstavnika latinoameričke levice na svoj način tumači ovaj novi poredak – negde je levica umerena i liberalna, negde je ekstremna, komunistička ili je socijalistička i moderna – zajednički imenitelj svima jeste manja ili veća privrženost kubanskom "kastrizmu". Ipak, da bi Latinska Amerika postala ono o čemu je Kastro pričao ceo svoj život – kontinent oslobođen imperijalizma i kapitalizma, bez siromaštva i nejednakosti, sa razvijenim sistemom obrazovanja i zdravstva, moderna levica ne samo po imenu – potrebna bi bila još najmanje jedna revolucija.

Još sa trinaest godina Fidel Alehandro Kastro Ruz organizuje, doduše neuspešno, ustanak plantažnh radnika – i to na posedu svog oca. Od tada pa do danas jedini autoritet koji Fidel Kastro priznaje bio je njegov sopstveni. Nakon završenih studija prava, već poznat po svojim antiimperijalističkim i antiameričkim stavovima, otvara advokatsku kancelariju istovremeno planirajući kandidaturu na izborima za mesto zastupnika u kubanskom parlamentu.

Kako je general Fulgensio Batista u državnom udaru oborio tadašnjeg predsednika Karlosa Prioa Sokarasa i otkazao izbore, Kastro se odlučuje na oružani ustanak i sa 129 istomišljenika napada kasarnu u mestu Monkada. I ovaj ustanak je bio neuspešan, ali je Kastro postao toliko poznat da ga je sam Batista pomilovao, za razliku od njegovih partijskih drugova koji su streljani. Petnaest godina je iznosila Kastrova kazna, koja je na pritisak kubanske javnosti i uz pomoć njegove porodice smanjena na dve godine.

Neposredno nakon izlaska iz zatvora odlazi u Sjedinjene Države i Meksiko gde zajedno s Če Gevarom osniva pokret otpora "26. jul". Nakon rušenja Batistine diktature 1959. i formiranja revolucionarne vlade s Fidelom Kastrom na čelu, Kuba je težila da uspostavi saradnju sa Amerikom i time otvori tržište za privatne investicije. "Za nas je potpuno nemoguće da ostvarimo napredak ako ne postignemo razumevanje SAD", izjavio je tada Kastro.

Socijalne reforme koje su na Kubi uvedene u prvim mesecima nakon pada Batistinog režima nisu odgovarale Amerikancima, zbog čega tadašnji predsednik Sjedinjenih Država Dvajt Ajzenhauer umesto sporazuma uvodi ekonomske sankcije. Ukinuto je snabdevanje naftom, kao i glavni prihod Kubanaca – izvoz šećera u SAD. Kastro uzvraća nacionalizacijom imovine SAD na Kubi, tada vredne milijardu dolara, i obraća se Nikiti Hruščovu za pomoć. Generalnom sekretaru Nikiti Sergejeviču je odgovaralo da u jeku hladnog rata bude udaljen samo 145 kilometara od obale Floride.

Oko 1400 Kubanaca koje je trenirala CIA neuspešno se iskrcava na ostrvo; debakl je u istoriju ušao kao "Invazija u Zalivu svinja". Istovremeno, na Kubi su instalirane sovjetske rakete. Više od dvadeset godina trajala je sovjetska pomoć Kubi: Rusi su kupovali kubanski šećer po cenama višim od svetskih i prodavali joj naftu ispod svetske cene, tako da su je Kubanci često preprodavali na svetskom tržištu. Nakon raspada Sovjetskog Saveza na Kubi je proglašeno vanredno stanje – periodo especial en tempos de la paz, specijalni period u mirnodopsko vreme. Helms-Bartonovim zakonon iz 1996. godine Amerika dodatno bojkotuje sve svetske kompanije koje održavaju ekonomske odnose s Kubom.

U međuvremenu, zaštitničko mesto Rusije preuzela je Venecuela i njen predsednik Hugo Čavez, koji finansijski nesebično podržava Kubu.

Prošle subote je Fidel Kastro upitao bivšeg španskog premijera Hosea Mariju Asnara da li je 13. aprila 1999. u Vašingtonu savetovao američkog predsednika Bila Klintona da bombarduje Radio-televiziju Srbije. "Ukoliko smo u ratu, onda neka to bude sveopšti rat kako bismo pobedili, a ne ostvarili samo delimičnu pobedu. Čak i ukoliko rat mora da traje mesec, tri meseca, hajde da ga vodimo. Ne mogu da shvatim zašto još nismo bombardovali srpsku radio-televiziju", izjavio je, navodno, Asnar. "U pitanju su ne samo kredibilitet NATO-a već i sâmo njegovo postojanje. Da se taj sukob zbio pre 30 godina, mi ne bismo intervenisali. Evropa je uvek bila zasipana etničkim čišćenjima, sukobima između manjina i većina, religioznim sporovima. Danas se to više ne može podnositi", stoji takođe u tajnom dokumentu koji je Kastro predstavio javnosti.

Odnosi između Fidela Kastra i Hosea Asnara zaleđeni su početkom 2003. godine nakon hapšenja 75 kubanskih disidenata i nakon odluke Kastrove vlade da na smrt osudi trojicu Kubanaca koji su pokušali da otmu trajekt kako bi stigli do američke obale. Zemlje Evropske unije, pod ne tako malim uticajem Asnara i Berluskonija, reaguju sankcijama, ukidanjem kulturne razmene sa Kubom i upućuju zvanične pozive kubanskim disidentima. Od tada kubanski predsednik na svaki način pokušava da se "osveti" bivšem španskom premijeru.

Asnar se za sada nije oglasio po pitanju ovog tajnog stenograma, iako Kastrov dokument – u slučaju da nije izmišljen – ne pokazuje ništa značajnije novo i spektakularno u tadašnjoj politici španskog premijera. Jedino interesantno jeste način na koji je kubanski predsednik došao do takvog dokumenta i da li ih ima još. Prema informacijama koje dolaze od venecuelanskog predsednika Huga Čaveza, kao i od ministra spoljnih poslova Kube, Fidel je u poslednje vreme zaposlen pisanjem knjige u kojoj bi se eventualno mogla naći i važnija tajna dokumenta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net