Bitef 2007 – rekapitulacija >

Veština pričanja i banalnost nasilja

Bitef je danas, čini se, samodovoljno osveženje za lokalnu scenu; možemo se samo nadati da će ostvarenja kao što su Brisel#4, Pupilija, Eks-pozicija ili Magbet početi da na nju utiču

NAJBOLJE PREDSTAVE: Magbet...

Pozorišni dvonedeljni praznik u narodu poznat kao Bitef završen je prošle nedelje, posle jedanaest prikazanih predstava u glavnom programu, i uz velike uspone i padove. Dramski deo festivala otvoren je mađarskom predstavom Samlešemenestadoh. Efektna scenografija (teskobna sobica, koja se otkrivanjem pregrade širi u uzani koridor, uglavljen pod nekom oštrom perspektivom) na startu sugeriše standardno, (srednjo)školsko tumačenje Kafke – stroj koji melje, klaustrofobija, apsurd... Uskoro vidimo da je zaista tako – slobodna adaptacija romana ne nudi novo čitanje istog, žanrovsko razigravanje donelo je dosta maštovitih rešenja, koja se ogledaju uglavnom u detalju. Postavka mladog reditelja Viktora Boda ne donosi nešto epohalno ali je zato veoma zabavna – tu su i pesme i koreografije (nonšalantno izvedene ali sa osmehom) i neizbežne šljokice na sve strane. Scenom defiluje šarada frikova: nemi Franc, mamurni sudija, nasmejani batinaš... svi izgubljeni između cirkusa i crtanog filma, ali i dalje sposobni da uplaše, agresivni i nasilni. Međutim, gomila pojedinačnih štosova se u jednom trenutku otrgne kontroli, te niotkuda ispada neka spodoba nalik na Marsovca, koja pritom zatvara predstavu. Haotične promene prostora i gomilanje apsurdnih situacija dovele su do toga da se osnovna nit predstave izgubi, ali u svoj konfuziji, glumački ansambl daje sve od sebe. Fizički pripremljeni i energični, oni su osnovni razlog što je, uprkos značajnim problemima, predstava Samlešemenestadoh prijatno pozorišno iskustvo.

Usledio je prvi hit 41. Bitefa – Brisel

...Ex-pozicija

4 Romea Kastelučija. Predstavu je najlakše opisati kao nizanje efektnih tabloa, koji se mogu sklopiti u neki labavi narativni tok. Zvuk i svetlo formiraju atmosferu, i više od toga – sugestivno najavljuju određeni događaj, dižu tenziju, otvaraju prostor za uznemirenost i manipulišu recepcijom datih nam slika, čistih, hladnih, svedenih, vizuelno dovedenih do perfekcije. Svaki pokret je strogo određen, a sami izvođači su u ovom slučaju lutke od krvi i mesa. Brisel

4 je nesumnjivo čvrsta forma, stabilna i proračunata – scenski znakovi su minimalni, ali izuzetno jaki, označitelji bez jasno označenog te nas pozivaju na brojna učitavanja. Gledalac sam proizvodi mnogo više značenja nego što ih predstava zaista ima, ali je problem što se ona uglavnom svode na opšta mesta koja nadomešćuje jak vizuelni dojam: univerzalnost ljudske sudbine, život od kolevke do groba i njegove misterije, represija državnih aparata... Predstava daje i političke komentare isto tako opšteg tipa: pred nas izlazi crnkinja koja pere pod na kom će se sprovesti policijsko nasilje, žrtva nasilja se trpa u kesu pa se ispred nje stavlja mikrofon. Ipak, pravi mali biser je poetični, gotovo filmski kraj koji potpuno kontrastira hladnoći emitovanoj do tada. Starac leže u krevet i lagano i doslovno nestaje u njemu, spušta se providna crna zavesa i preko nje se projektuje odjavna špica bez jasnih reči – efektan i dirljiv tihi odlazak sa scene.

SEĆANJA I PROMAŠAJI: Još jedna predstava asocijativnog karaktera, koja se inicijalno bavi fenomenom sećanja, ali sa formom koja omogućava najrazličitija tumačenja, jeste Handle with great care Dalije Aćin (o kojoj je već pisano u "Vremenu" br 849). U ovoj minimalnoj i svedenoj postavci, gde igra svetla održava i daje neki svoj ritam nasuprot sporom kretanju, svaki je od tih pokreta precizan, tako da se i sam pomak malog prsta čini neverovatno važnim. Gledanje Handle with great care je pre svega intimno, na momente hipnotično iskustvo, a sama predstava je jedno od zaokruženijih ostvarenja prikazanih na ovogodišnjem Bitefu.

...Brisel#4

Sećanjem se, mada na posve različit način, bavio i Janez Janša (do pre par meseci Emil Hrvatin), u produkciji Maske iz Ljubljane. Originalna Pupilija Papa Pupilo Pa Pupilčki, izvedena 1969. smatra se ključnim i uticajnim događajem lokalne pozorišne avangarde, a nova Pupilija u prvom redu je rekonstrukcija tog performansa. Janša se prilikom rekonstrukcije oslanjao na razna dokumenta iz različitih medija (video, foto materijal, citati od Slavoja Žižeka do Ljubiše Ristića...), i vrlo je primetno iz dokumentarnog materijala koji nam je prezentovan preko video-bima da doslovno ponavljanje nije izvedeno. Zapravo, čini se da se postavka više bazira na tekstualnim dokumentima nego na originalnom video-materijalu. Ova Pupilija je stoga novo delo, koje bi se moglo okarakterisati kao istorijsko-teorijski rad o originalnom performansu. Rekonstrukcija služi za uspostavljanje istorijskog kontinuiteta pozorišne avangarde, vid institucionalizovanja pozorišnog ne-mejnstrima na prostoru bivše Jugoslavije (u koji spadaju i konceptualni ples, i performans, i razni drugi vidovi izvođačkih umetnosti kojima se časopis "Maska" i Janša kao urednik već dugi niz godina bave). Možda estetika šezdesetih danas nije više atraktivna, ali ovako promišljen postupak spajanja teorije i prakse svakako zavređuje pažnju.

U drugoj nedelji Bitefa, jedan za drugim, usledila su tri promašaja. UPalermu Eme Dante govori o malograđanštini, siromaštvu, oslobađanju od društvenih stega... Tu su prepoznatljivi momenti porodičnog života u maloj sredini: nasilje posle kog se moli za oproštaj, patrijarhalnost, baba čije priče svi znaju napamet, ali ti motivi su obrađeni površno, plitko i ilustrativno. Npr. "oslobađanje" znači da će se glumci prskati vodom i skinuti goli. Uz to imamo ne samo patetičan izbor muzike već i jeftinu sentimentalnost – babina iznenadna smrt i nemi lelek porodice razjapljenih usta. UPalermu takođe ostavlja utisak i amaterskog nemara, pa ostaje nejasno zašto se ova predstava našla u selekciji Bitefa.

Sledećeg dana, Ville Walo i Kale Hakkarainen, čija nam je predstava Rasprave predstavljena kao cirque nouvaux, pokazali su malo žonglerskih veština i vizuelnih trikova sa nekoliko projektora – i to je to. Sitne bravure nisu dovoljne kada predstava ne govori ni o čemu, do li o nekom opštem mestu o nesrećnoj zaljubljenosti. Rasprave su dosadna, nebitna i lepo upakovana postavka, na sreću u samo sat vremena.

Predstava od koje se dosta očekivalo bila je Između psa i vuka. Andrej Moguči je koristio prozu Saše Sokolova da bi stvorio scensku igru u kojoj se kreće neki romantizovani polusvet – tu su raspojasani muškarci i ranjiva balerina, a nekako je uleteo i Puškin i Žorž d’Ante i ogromni zec između njih koji se šlihta publici i sa puškica čita tekst na srpskom. Moguči ponavlja sve stereotipe o Rusiji i "ruskoj duši", uz prenaglašenu i nimalo spontanu poetičnost i prazne metafore. Skoro dva sata ispred nas defiluju patetične scenske slike, uz veliku tendenciju ka spektakularnosti, koja se međutim pretvara u običan kič (npr. žena u elegantnoj haljini za sobom vuče providnu PVC foliju za obmotavanje televizora ne bi li se ispred reflektora dobio željeni svetlosni efekat), a ne izostaju ni neka krajnje neukusna rešenja. Pomenimo samo jedno: dok su sve scene vešanja, tuče i sl. prikazane bez mnogo stilizacije, silovanje devojke je koreografisano i poetizovano do beskraja. Kada tome pridodamo i kombinaciju konvencionalne režije, igranja na publiku, prodavanja sentimentalnosti i neuspele ironije, ekstremno negativni utisak je potpun.

I baš kada su ove tri predstave počele da bacaju u depresiju, i da učvršćuju uverenje da je ovo najslabiji Bitef u poslednjih nekoliko godina, stvar su izvadili Boris Bakal i trupa Bacači sjenki, i naravno, dizeldorfski Magbet.

SEĆANJA, SLIKE I ZLO: Čim kao posetilac kročite u predvorje bivše robne kuće "Kluz", u kom Boris Bakal kao ceremonijal-majstor sedi ispred crne zavese i dočekuje goste, postajete aktivan učesnik predstave Ex-pozicija. Od kada ste stupili u predstavu, ne znate da li ćete u njoj provesti sat, dva ili više; dodatno vas zabrinjava redni broj koji se bira na početku i određuje ono što vas čeka iza zavese. Cela situacija "čekaonice" se igra – a izvode je koliko Bakal toliko i svi malobrojni u tom trenutku prisutni u prostoriji. Bakal nam demonstrira veštinu pričanja priče, vešto dodaje i oduzima detalje, i svaka od njegovih živopisnih priča mogla bi biti otelotvorena u nekoj od izvedbi koje slede.

Kada se jednom konačno prođe kroz crnu zavesu, iz sobe određene brojem koji ste izabrali počinje svojevrsno putovanje. "Domaćin" vam vezuje oči i vodi vas kroz prostor, dodiruje, šapuće na uvo, peva... Ukidanje vizuelnog aspekta izmešta uobičajenu percepciju predstave i akcenat baca na dodir, zvuk i miris, oslobađa mesto za intimnost i unutrašnju maštu. Priče variraju u rasponu od puta u detinjstvo, preko duhovite verzije o bezgrešnom začeću, do uznemiravajuće i surove o ratnom zarobljeniku/zarobljenici; one su zabavne, nekad zastrašujuće, emotivne i na momente dirljive do suza. Ispod tog osnovnog i izuzetno upečatljivog doživljaja leži još jedan sloj – ispitivanje percepcije prostora i grada. Prvo ste vođeni po podrumima i hodnicima zaboravljene robne kuće, onda izlazite na ulicu i opet se vraćate nazad u prašnjavi "Kluz". Pravi se paralela zaboravljeni prostor/zaboravljeni (taktilni) osećaj, a ukidanje vizuelnog uspostavlja novi odnos tela u prostoru/gradu. Ključna reč je čulnost: zvuci tramvaja ili potpetica, šapata ili ulične graje, trava u parku ili sedište automobila postaju deo telesnog, organskog iskustva.

Zanimljivo je takođe da se jedna od priča uvek menja u zavisnosti od prostora u kom se igra. Zapravo, stožer priče – životna priča glavne junakinje – ostaje isti, dok se konteksti menjaju, čime se pre svega politizuje prostor igranja. U ovom slučaju, zgrada "Kluza", sa svojim političkim i ideološkim implikacijama igra značajnu ulogu u lokalnoj percepciji predstave, posebno kada na delu imamo orgijastični revizionizam istorije od Drugog svetskog rata naovamo. Ovo podsećanje na Franju Kluza i staru Jugoslaviju nije puka nostalgija, kako bi se dalo pomisliti, već pre svega poziva na preispitivanje onoga što živimo danas.

Magbet je pompezno dočekan kao "najbolja nemačka predstava prošle sezone", a izvode je sedam muškaraca koji se polivaju lažnom krvlju, komadaju džigericu, bodu plastičnim noževima… Postavka Jirgena Goša sve čega se dohvati – krv, muškost, telo, nasilje, brutalnost – fino ironizuje, parodira, i vrati nam natrag, ogoljeno i demistifikovano, i tako izvrnuto još strašnije. Scenom dominira obilje lažnih telesnih tečnosti i izlučevina; gola nesavršena muška tela trčkaraju scenom – banalizuju se i trivijalizuju krv i meso, telesnost, a preko nje i samo nasilje. Završna, gotovo pornografska scena borbe Magbeta i Makdafa to potvrđuje: dva tela se rvu, besomučno bodu i oblivaju lažnom krvlju dok glumac koji je do malopre bio ledi Magbet svira laganu pesmu u stilu staroengleskih balada. Ono što dobijamo je obična jasna slika krvi i klanja, i upravo to uznemiruje. Čak je i prostor, uprkos haosu, razbacanim stolovima, prolivenim flašama, rascepanim vrećama brašna, do kraja dizajniran u crvenoj, beloj i crnoj boji – čista likovna kompozicija. Magbet traje dugo i zahteva previše koncentracije, ludilo ledi Magbet je gotovo preskočeno (glumac koji je igra se samo skine i odigra tekst), ali isto tako ima i genijalnih rešenja – tri veštice ili približavanje Birnamske šume. Takva, i neka druga jednostavna i čista rešenja, iza kojih ne stoji ništa do slike same, razotkrivaju ne samo današnju banalnost nasilja već i – u skladu sa starom tezom Hane Arent – banalnost samog zla.

Nakon svih odgledanih predstava jasno je da demokratični slogan 41. Bitefa "I to je pozorište" više služi kao preodevanje nedostatka jasnog koncepta i opravdanje šarolikog programa. To ne bi bio toliki problem da je Bitef revija zaista vrhunskih ostvarenja, koja donose značajna pomeranja u pozorišnoj praksi ili umetnički jakih hit predstava. Festival je imao barem tri velika promašaja zbog čega ostaje gorak ukus. Takođe, selektovane predstave problematizuju i podnaslov Bitefa – "nove pozorišne tendencije" je izraz koji se nikako ne bi mogao primeniti na većinu ovogodišnjeg programa. Bitef je danas, čini se, samodovoljno osveženje za lokalnu scenu; možemo se samo nadati da će iznenada i nekim čudom ostvarenja kao što su Brisel

4, Pupilija, Eks-pozicija ili Magbet početi da vrše jak uticaj na nju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net