In memoriam >

Miloš Bobić

30. jun 1946 – 27. septembar 2007.

Poslednji od nekoliko desetina tekstova Miloša Bobića objavljenih u "Vremenu" govorio je – u "Vremenu uživanja" – o smrti. A zvao se "Svet".

Sada je na nama da bolje razumemo rečenicu: Svet je fikcija koju odnosimo sa sobom kao svoj životni bagaž. I onu drugu, da se posle nečije smrti uloge preraspodeljuju, vreme raščlanjava, premeštaju tačke, svet sužava.

Bez gorčine je o sebi govorio kao emigrantu, kao što se bez lažnog patosa predstavljao kao eks-Jugosloven. Inače, bio je od onih arhitekata (diplomirao 1972, doktorirao 1988, u Holandiji radio od 1992) koji na dobar način razumeju grad. Objavio je knjige The Role of Time in the City Spatial Structure (Avebury, 1990), A Pattern Image (1994) i Between the Edges (THOTH, 2004), predavao na Larenštajn univerzitetu i drugim visokim školama

A. Ć.

***

Svet

Svet je unikatna i najveća lična fikcija. Najprostije rečeno, njega čini ono što vidimo i što smo iskusili. To će reći da postoji samo dok smo živi i da sa svakim čovekom umire ceo jedan svet.

Srećom, rađa se sa svakim novim čovekom. Znači, nema razloga za pojedinačnu žalost. Nema razloga za žalost uopšte. Jer smrt nije rastanak sa svetom, već njegovo konačno ukidanje. Svet je fikcija koju odnosimo sa sobom kao svoj životni bagaž.

Postmoderno ubeđenje je da fakti nisu primarni. Od njih je važnije ubeđenje, lično mnjenje o stvarnosti. To će reći da fakti i materijalni svet dobijaju značenje tek doživljajem pojedinca. Iako ova doktrina ima malo zajedničkog s mojom slikom sveta, jer podrazumeva jednostranu volju i negira temelje civilizacije, čini se da u njoj leži nešto lakše prihvatljivo objašnjenje kraja našeg bivstva.

Stvari stoje drugačije sa smrću drugih. Tuđa smrt narušava još uvek žive svetove. Zato se gubitak znanca, dragog bića, doživljava tragično. Čini se sve kako bi se on odložio i vlastiti svet bar prividno očuvao. Sve! Tome u prilog najrečitije govori bizarna anegdota o gospodinu Foltusu H.

Gospodin Foltus H. je svoj svet odjavio u osamdeset devetoj godini. Njegov leš je otkriven dve nedelje pošto je umro a posle prijave suseda da ga izvesno vreme nisu videli na ulici. Njegov stan je bio u neredu, a u kršu starih novina, sakupljenog otpada i istrulele hrane za mačke – i leš njegove devedesetšestogodišnje žene. Po proceni stručnjaka umrla je dve godine ranije. Psiho? Možda. Moguće je smisliti nebrojeno jakih razloga i prihvatljivih objašnjenja. Od nekrofilije do pokušaja da se obmane penzioni fond. Negde po strani stoji mogućnost da gospodin Foltus H. nije imao snage da naruši svoj svet čiji je stub bila njegova životna saputnica. Čuvao ju je u najlonskoj kesi na gornjem spratu stana koji su delili celog života.

Nikada se neće saznati kako i šta je podrazumevao ovaj bizarni isečak iz stvarnog života. Da li ju je povremeno raspakivao, sedao pored nje, prepričavao joj dnevne vesti i događaje i izvečeri s njom gledao televiziju? Znakovi kanibalizma nisu otkriveni. Radoznali susedi su se prisetili da je soba u kojoj je boravio leš u najlonskoj kesi uvek bila u mraku, kao i toga da su dvogledom uočili da se po danu gospodin Foltus H. u njoj retko, neki kažu nikad, pojavljivao.

Veruje se da je mrtvima svejedno. Problem su živi. Da, naša predstava sveta je zavisna od figura koje u njemu igraju. Gubitkom figura menjaju se i naša strategija i doživljaj životne igre. Uloge se preraspodeljuju, vreme se raščlanjava, premeštaju se tačke, svet se sužava. Pogreb je konačan, fizički raskid sa figurom koja je igrala u našoj predstavi sveta. Posle njega ostaju samo sećanja. Za vernike i mit o večnom, zagrobnom životu. Živima ostaju uspomene podržane tek ponekim fetišem. Oni pomažu da se fiksirana slika sveta, njegova lična predstava produži za neko vreme. Onda vreme naplati svoj dug. Vizija sveta se adaptira zaboravom. Za mnoge, kao i za gospodina Foltusa H., to je neprihvatljivo. Skučenost vlastitog sveta izaziva potrebu za njegovim beskrajnim produžavanjem. Rastanak sa telom je čin koji taj svet definitivno krnji. Lična fantazija omogućava da se sačuvanim ostacima kreira jedan fiktivan svet u kome dominiraju nepostojeće figure i fetiši. Ali, tu prestaje priča o normalnom.

Kao da ovaj ugao gledanja odlaže pogled od mene samog. Kao, nema to veze sa mnom. Ma, radi se o nestanku celog jednog sveta, bre. Možda je zasluživao bolju negu s moje strane ako mu već drugi nisu pridavali dovoljno pažnje. Svoj svet sam pokušavao da proširim i u njega priberem što više aktera, istomišljenika i simpatizera, ali bez mnogo uspeha. Možda to i nije bilo tako loše. Sve u svemu, manje odgovornosti za mene. U srazmeri s velikim doktrinarima moja odgovornost i gubitak čine se beznačajnim. Ipak, žao mi je i toliko ljudi. Svih onih prijatelja, ponekog neprijatelja, slučajnih prolaznika, voljenih žena, dece, familije, izdavača, urednika i slušalaca. O, da, i studenata, naravno. Njih mi je najviše žao. Njima sam najviše dao i mogli su toliko da urade. Samo da su slušali. Moja zabluda je bila da je svet zasnovan na jednostavnom principu uzimanja i davanja. Verovao sam da prostor pripada onima koji dolaze i odbijao pripadnost klanu, partiji, misli i hodu mase. Studenata više neće biti i nećemo moći jedni drugima da se nađemo. Šteta. Svest o njihovom gubitku čini očekivanje velikog praska teškim i mučnim, a izlišnost dotrajavanja gotovo potpunim.

Problem se naoko čini uveličanim, ali je on zapravo samo dislociran, pomeren u središte pitanja percepcije sopstvene egzistencije. Pa, da li mi je žao što će moj svet nestati. O, da! O, ne! Mislim da ga ne bih održavao po svaku cenu. Zapravo, pokušavao sam da ga održim, ali mi se sada čini da nisam dao sve od sebe. Pio sam umereno, ali sam mnogo pušio i radio puno. Uz sve to me je raskorak između mog doživljaja i stvarnosti neopisivo nervirao. Svaki oblik grupne nediscipline prizivao je nelagodu, pozor. Stres i nesanice bili su samo njihove posledice. Ipak, rado bih ga sačuvao kao uporište budućeg otpora.

Samo da nađem dovoljno veliku kesu.

Miloš Bobić

("Vreme" 794, 23. mart 2006)

***

Miloš Bobić, Between the Edges: Ljudi u gradu

Nekada davno u Beogradu postojao je oblik života koji se zvao CEP (Centar za urbano planiranje), živahna, kreativna i inteligentna grupa mlađih arhitekata, ali i sociologa i svakakvih. Izdavali su sasvim neobičnu štampanu stvar (danas bi se reklo: fanzin) "Komunikacije" i uopšte bavili su se stvarima daleko ispred svog dosadnog real-socijalističkog doba. Dvojica Miša, po jedan Đorđe, Vlada, Rubi, Ela, Natalija; neka mi ostali oproste. E, sad, taj jedan Miša, Miloš Bobić to jest, otišao je na vreme u Holandiju da odande za nas piše "Vremena uživanja". Osim toga postao je i važan profesor i autor mnogih članaka i tri učene knjige, od kojih je jedna upravo izašla u Holandiji. Naslov je Između oštrica, a knjiga se sasvim CEP-ovski i Bobićevski bavi ljudima u gradu, jer ljudi grad jesu, a grad zidine, da parafraziramo Crnjanskog.

Miša Bobić odabrao je od svih stvari da istraži onu varljivu i psihološki veoma važnu crtu koja u gradu razdvaja javnu od privatne sfere: kako se ta granica uspostavlja; kako se vizuelno i fizički manifestuje; kako se pokreće tamo i natrag zavisno od doba dana, dana u nedelji, vrste kraja u kome se živi itd.; gde je psihološki kućni prag, jednom reči.

Možda je neko primetio fenomen dugačkih drvenih klupa pored ulaza u neke novobeogradske solitere – ako ih, tih klupa, još ima, na njima predveče, leti, sede penzioneri i penzionerke. Moji pradeda i deda sedeli su u Banatu na klupi ispred kuće takođe, jer tuda prolaze ljudi od kojih čovek svašta pametno može da čuje. Kažu i da je čiča Kant celog života tako sedeo na klupi u Kalinjingradu i razgovarao sa prolaznicima; zato nikada nije ni otišao iz svog grada, nije bilo potrebe. Okolnost da čovek živi u gradu ne smanjuje potrebu za druženjem, za sedenjem ispred kuće, gledanjem kroz prozor (setite se panonskih isturenih prozora, schaufenstera, kroz koje se vidi i ko dolazi sokakom). Miša Bobić istražuje tu istu ljudsku potrebu na nekoliko primera stambenih aglomeracija u Holandiji, Engleskoj i SAD i pokušava da izvuče pouku: kako ljudima olakšati da uspostave upravo tu providnu i interaktivnu granicu između privatnog i javnog. U knjizi on varira svoj imperativ: urbanizam odozdo, za ljude; ne odozgo i protiv ljudi. Problem nije nimalo lak: kako u budućem urbanom planiranju predvideti i ostvariti ono što se u normalnim, vekovima taloženim gradovima javlja kao proizvod iskustva i prakse. Neke invarijable, nepromenljivi zahtevi, ipak postoje i najveća vrednost ove knjige je u tome što ih istražuje, definiše i predlaže kao merila budućim graditeljima gradova. Tri četvrtine planirane urbane izgradnje u Holandiji, na primer, jeste stambena gradnja; slično je i u drugim zemljama.

Primećeno je da arhitekti i psihijatri mnogo vole da pišu, mada profesionalna i druge frustracije sve više utiču i na druga zanimanja... Miša Bobić uspeo je, međutim, da napiše ovu knjigu tako da se čita sa zanimanjem i glatko, na jednom veoma robustnom engleskom jeziku koji ne skriva Bobićev stil, čak ni sintaksu. Posebna vrednost ove knjige su mnogobrojne i izuzetno kvalitetne fotografije, mnoge od njih Bobićevih ruku delo. Bez tih slika knjiga bi vredela upola manje, jer upravo one objašnjavaju o čemu je reč.

Svakako bi trebalo to prevesti s engleskog: knjiga jeste velikog formata i lepo opremljena; bila bi skupa, ali bi vredelo – zbog nas ovde i budućnosti našeg urbanizma.

Miloš Vasić

("Vreme" 714, 9. septembar 2004)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net