Portret savremenika – Maja Gojković >

Radikalni disidentski ples

U čemu je razlika između gradonačelnice Novog Sada i drugih radikalskih čelnika, osim u činjenici da je ona uspela na izborima?

Izgleda da je probni balon bio uspešan: posle više od decenije i po vernog i doslednog zalaganja za radikalsku stvar, Maja Gojković, gradonačelnica Novog Sada, natuknula je da postoji izvesna razlika između nje i čelnika stranke i već je dobila ulogu političke zvezde koja bi presudno mogla da utiče na put kojim će zemlja dalje krenuti.

Tumačenja najnovijih političkih poteza najuspešnije radikalke su, ipak, sasvim neusaglašena: prema jednoj verziji, sami radikali spremaju teren za buduću Majinu predsedničku kandidaturu. Podvarijanta "a" kaže da će se to desiti u slučaju da istraživanja pokažu da Tomislav Nikolić nema šanse u duelu sa Borisom Tadićem, pa ga valja sačuvati od još jednog izbornog poraza, potencijalno pogubnog po dalju političku karijeru. A podvarijanta "b" oslanja se na navodna istraživanja javnog mnjenja prema kojima gradonačelnica Novog Sada kod birača stoji znatno bolje od partijskih drugova, tako da bi dobar predizborni marketinški rad mogao od nje stvoriti predsedničkog kandidata sa realnim šansama da glasačku podršku napokon politički materijalizuje. Da priča bude komplikovanija, obe podvarijante imaju po dva oblika: onaj, u kome je celu navodnu novu radikalsku strategiju osmislio Vojislav Šešelj lično, i drugi, prema kome su, bez "haškog blagoslova", sve smislili radikali u zemlji.

Prema drugoj verziji, međutim, inspiratori "podele" među radikalima ne nalaze se ni u Hagu ni u zemunskom sedištu stranke: već nekoliko meseci beogradskom čaršijom kruže glasine da izvesni međunarodni krugovi, u saradnji sa izvesnim domaćim političkim stratezima, razmišljaju o načinima da najbrojniju parlamentarnu stranku (ili makar njen deo) "reformišu" i učine je prihvatljivim koalicionim partnerom u zemlji, ali i prihvatljivim sagovornikom u međunarodnim odnosima. A sa svojim umivenim, urbanim imidžom, gradonačelnica Novog Sada, mogla bi biti dovoljno uverljiv argument za više puta proturanu tezu o suštinskoj reformi radikala (ili makar dela stranke), koja, uprkos upornim pokušajima analitičara sa posebnom prohodnošču ka medijima, do sada nije uspela da postane opšteprihvaćena.

ŠTA JE MAJA REKLA: Da je dovoljno inteligentna i politički iskusna da bi mogla da igra svaku od pomenutih, ili neku sasvim drugu igru, Maja Gojković je dokazala i intervjuom kojim je podigla prašinu – ne rekavši, zapravo, ništa sasvim konkretno i radikalno drugačije od poznate stranačke dogme. U dva "Politikina" nastavka, naime, ponovila je staru trdnju kako namerava da se kandiduje na predsedničkim izborima, ali 2012. godine – o čemu će se prethodno izjasniti organi stranke i o čemu je otvoreno razgovarala sa Tomislavom Nikolićem. Rekla je i da nije potpisala peticiju za TV prenos suđenja Šešelju jer još nije došla do nje, ali će to narednih dana učiniti. Tvrdila je da nema informacuju koja bi potvrdila novinske navode o Šešeljevom pismu u kome lider stranke traži njeno isključenje, ali da "oseća da tu nešto nije u redu". Ipak, ocenila je kako njegova odluka da je ne predloži ponovo za potpredsednika stranke "može da se tumači da je on želeo da reformiše stranku i izabere novi tim koji će SRS konačno da dovede do pobede". Nije direktno odgovorila na pitanje da li se u dvoipočasovnom "otvorenom" razgovoru sa Nikolićem dogovorila da opet bude kandidat za gradonačelnika Novog Sada ako izbori budu neposredni, rekavši da će stranački organi odlučiti "da li će Maja Gojković, član SRS-a, biti kandidat na neposrednim izborima 2008. za gradonačelnika Novog Sada, ili će Maja Gojković biti kandidat na neposrednim izborima za gradonačelnika Novog Sada". Objasnila je i da se, za razliku od zvaničnog stranačkog zalaganja za izbor gradonačelnika i predsednika opština u lokalnim skupštinama, ona i svi članovi SRS-a koji su trenutno nosioci izvršne vlasti, a izabrani su na neposrednim izborima, zalažu za zadržavanje tog načina izbora čelnika lokalne samouprave. A o tome će, naravno, izneti mišljenje i na predstojećoj sednici stranačkog vrha – Centralne otadžbinske uprave. Očekuje i da Tomislav Nikolić uskoro izađe sa programom za svoju predsedničku kandidaturu i biće "odmah pored njega" da mu pomogne. A SRS ne treba da menja svoj program, ali "neke stvari treba da prilagodi XXI veku i Srbiji 2008. godine", jer "nije ista Srbija 1990. i 2008. godine". O kakvom je prilagođavanju reč, međutim, nije baš najjasnije.

Iako joj novosadski novinari spočitavaju da nije spremna da odgovara na njihova pitanja, pored intervjua "Politici", Maja Gojković je i na internet sajtu tog lista "razgovarala" sa čitaocima, od kojih je većina bila oduševljena personom novosadske gradonačelnice, prepoznavši u njoj, kao što jedan reče "novo, savremeno lice političke desnice u Srbiji". Bilo je, doduše, i nekoliko nezadovoljnika, čiji je ključni argument za skepsu spram Majinih reformatorskih nastojanja bilo – njeno prisustvovanje otvaranju slovenačkog Merkatora u vojvođanskom glavnom gradu.

"Naravno da sam bila potpuno svesna kada sam davala intervju da će krenuti komentari da me podržava neka druga stranka, NATO pakt, da me neko nagovara, ali to je baš suština intervjua, da ako neko nešto malo drugačije kaže isključivo sa dobrim namerama da se u mojoj, ali i drugim velikim strankama čuju različita mišljenja, da će biti bolje u Srbiji", otpisala je Maja tim kritičarima.

BALET, GUBERINA, VORHOL: Pre nego što je dobila oreol reformatorke i osobe od koje se očekuje da "sruši domaći Berlinski zid između plavih i žutih" (i valjda omogući famoznu srpsku sabornost), Maja Gojković je uglavnom bila poznata kao "tvrda radikalka". Neki su je, čak, tokom devedesetih, videli i kao Šešeljevu desnu ruku. Predstavljana je i kao uspešna advokatica: osim što je stranački lider po odlasku u Hag promovisao u jednog od svoja dva branioca, javnosti je bilo zanimljivo i da je branila Alena Selimovića, člana Demokratske stranke optuženog za učešće u aferi "Bodrum".

Najbolje vaspitanu članicu SRS-a, rođenu 22. maja 1963, za izbor advokatske profesije verovatno je opredelilo porodično poreklo: otac Mita bio je advokat, a majka Savka (Krasavac) pravnica. Gajila je i umetničke sklonosti – završila je nižu baletsku školu i žali što nije imala predispozicije za ozbiljnije bavljenje baletskom umetnošću. Govori engleski i nemački, tvrdi da čita "sve sem pornografije", a ni slikarstvo joj nije strano (bila je udata za slikara Igora Vlaisavljevića).

U politiku je ušla 1990. godine, kada se učlanila u Narodnu radikalnu stranku advokata Veljka Guberine. Posle debakla na prvim višestranačkim izborima, zajedno sa brojnim partijskim kolegama, među kojima je bio i Tomislav Nikolić, pristupila je Šešeljevim radikalima, navodi se u nekim njenim romansiranim novinskim biografijama. U intervjuu "Politici", međutim, ističe da je upravo ona jedan od osnivača stranke – zajedno sa svojim ocem, Tomislavom Nikolićem, Igorom Mirovićem, Zoranom Krasićem i Vojislavom Šešeljem. Bilo kako bilo, u stranci je, sve do jesenašnjeg izostavljanja sa spiska potpredsednika, bila jedna od nekoliko čelnih ličnosti. U skladu sa stranačkim statusom, obavljala je i važne državne funkcije – od poslaničkih (kako u Skupštini Srbije tako i u saveznom parlamentu) preko funkcije potpredsednice Veća građana savezne skupštine, ministarke bez portfelja u republičkoj vladi, potpredsednice vlade SRJ, do aktuelne gradonačelničke pozicije.

Medijima je uvek bio zanimljiv i njen privatni život – pripisivali su joj razne ljubavne afere koje je demantovala (od kolege iz SPS-a, ministra Željka Simića, do izvesnog poverljivog čoveka Hašima Tačija, za šta ju je "optuživala" bivša partijska koleginica Rada Trajković). Sa velikom dozom elegancije prelazila je preko takvih priča, javno žaleći što je niko nije povezao sa omiljenim joj glumcem Šonom Penom. A uz smeh je priznala da "lepo zvuči", ali ne može da ponovi stav koji je navodno iznela u "Dugi", a mediji ga potom godinama prepisivali: "Moj idealni muškarac je Srbin. Mudar kao sveti Sava, nadahnut i otmen kao despot Stefan Lazarević, spreman na žrtvu za srpstvo kao Miloš Obilić, hrabar kao kapetan Gavrilović. On ostaje na braniku svog naroda makar i potpuno sam, a protiv čitavog sveta. Spoljni izgled prepoznavanja su maskirna uniforma dobrovoljca, kokarda sa dvoglavim orlom i ocilima večne vatre srpske plemenitosti." Koautor tog intervjua bio je Dragoš Kalajić, a Maja Gojković je posle dosta godina, objasnila da "ono što je Endi Vorhol umeo da uradi kada je trebalo da napravi imidž nekoga ko pretenduje da bude javna ličnost, to očigledno Dragoš Kalajić zna ovde da uradi".

URBANI NACIONALISTA: Maja Gojković sebe opisuje kao "urbanog nacionalistu", a za dokazivanje te teze služi joj, između ostalog, upravo pomenuti Vorhol. Jedan od prvih njenih gradonačelničkih poteza, naime, bilo je organizovanje izložbe legendarnog pop-art umetnika u Novom Sadu. "Vorhol je obeležio čitavo jedno razdoblje, on je za mene i moju generaciju bio umetnik koji je stalno pomerao granice", objašnjavala je potom inspiratorka organizovanja izložbe, dodajući da u kući ima mnogo knjiga o Vorholu, albuma Nika Kejva, Velvet andergraunda i "čitave ekipe iz tog perioda".

Nešto zbog Vorhola, nešto zbog organizovanja koncerata (Stinga i Erosa Ramacotija, na primer), nešto zbog javnog plesa sa Goranom Bregovićem i Željkom Joksimovićem, a nešto i zbog čestog učešća u TV emisijama estradnog tipa, Maju Gojković neki smatraju "estradnom gradonačelnicom". Mediji joj u prilog pripisuju i relativno solidan odnos sa većinom drugih stranaka (u intervjuima, doduše, ne propušta priliku da osudi lik i delo Nenada Čanka, ali je, nakon završetka obnavljanja Mosta slobode preuzela njegov recept iz vremena Slobodana Miloševića, i sa članovima SRS-a i SPS-a prošetala preko mosta simbolično ga otvorivši nekoliko dana pre planiranog zvaničnog otvaranja u kome je glavna uloga namenjena evropskom komesaru Oliju Renu).

Prognoze o nemogućnosti međunarodne saradnje radikalskog Novog Sada ostvarile su se na početku Majine gradonačelničke karijere i na drugi način: doskorašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt odbio je da se s njom sretne, sa obrazloženjem da SAD ne kontaktiraju sa strankama koje su protiv saradnje sa Haškim tribunalom. Vremenom, međutim, došla je u situaciju da oponenti od nje zahtevaju da podnese račune o svojim čestim putovanjima u inostranstvo. Tvrdi da svakodnevno dobija "interesantne" pozive sa Zapada, ali i da je za samo godinu dana uradila ono što je obećala da će uraditi za četiri – mada ne i u oblasti u kojoj je u predizbornoj kampanji ponajviše obećavala. Tada se, naime, predstavljala kao "Eliot Nes" koji će raščistiti kriminal, a danas objašnjava da tu nameru nije mogla da ostvari zbog nedostatka saradnje policije i pravosuđa, koji – što je znala i kada se kandidovala – nisu u njenoj ingerenciji.

Policiji je, doduše, prijavila i sebe i tu je naišla na saradnju: zatražila je proveru aktuelnih optužbi na njen račun u vezi sa izgradnjom autobuske stanice u Novom Sadu. Tvrdi da je prema njihovim nalazima – čista.

Ako za sada nije uspela da sruši "Berlinski zid između žutih i plavih" ni da zasluži eliotnesovski nadimak "nesalomova", uspela je u nekim drugim nastojanjima: glasovima njenog SRS-a, DSS-a i SPS-a u gradskoj skupštini proletos je doneta odluka da se dve novosadske ulice nazovu po napadačima na Vukovar. Možda je baš u tome recept za željeno širenje radikalske popularnosti: umnogome neizmenjenom politikom, sačuvati tvrdo biračko jezgro stranke, a nove glasače privoleti umivenim nastupom i pristojnom retorikom. Po takvom nastupu i takvoj retorici je, doduše, Maja Gojković, bila poznata i pre nego što je zaigrala "disidentski ples" – samo što nije postojala potreba da se to posebno istakne.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net