Tržište umetničkih dela >

Umetnost kao investicija

U Srbiji trenutno nedostaje razvijena galerijska scena, kao i vrednosni parametri na tržištu umetnina

IZ SAČIJEVE KOLEKCIJE: Rad britanskog umetnika Kerita Vin Evansa

Ulaganje u umetnost je ujedno i ulaganje u razvoj kulture jedne zemlje. Ono samo po sebi poseduje kulturnu i etičku dimenziju, koja je bila imperativ u svim naprednim društvima. Mnogi smatraju da investiranje u umetnost, bilo kroz formu art fonda, bilo na tradicionalan način kupovinom od umetnika, privatnih vlasnika ili galerista, ima značajnu budućnost. Ipak, ljudska priroda je retko vođena samo humanim motivima, i ulaganje u umetnost je uvek u sebi imalo i komponentu biznisa sa ciljem da se putem umetnosti ostvari profit. Često obrt novca na umetninama donosi visoke zarade a u današnje vreme kolekcionarstvo nije samo strast bogatih već i deo strategije invsticionih fondova. U pitanju je proširenje portfolija investitora, u kojem će mesto naći pored akcija, obveznica i nekretnina, i umetnička dela. Na aukciji 16. maja, 2007. prodata je slika Marka Rothkoa White Center i postigla je neverovatnu cenu od 72,84 miliona dolara, a prethodni vlasnik, David Rockefeller ju je kupio 1960. godine za 10.000 dolara! Novi bogataši koji pumpaju cene umetninama, među kojima dominiraju menadžeri hedge fondova (najistaknutiji medju njima su: Steven Cohen, Kenneth Griffin, Adam Sender, David Ganek i Daniel Loeb) i ruski oligarsi, kreiraju svoje mesto u istoriji tako što se opredeljuju za kupovinu dela savremene umetnosti, i time okončavaju epohu dominacije impresionista na tržištu umetnina.

Pristup umetnosti kao investiciji nije nimalo nov. Mnogi veliki umetnici duguju svoj razvoj i uspeh kolekcionarima/mecenama, koji su kupovali njihova dela i tako im omogućavali da žive od svog rada. Vekovima su to bili crkva i plemstvo, a od početka XIX veka tu ulogu preuzima nastajuća buržoazija. U Austriji, porodice istaknutih industrijalaca kao što su Otto Primavesi, Fritz Waerndorfer i Karl Wittgenstein ulagale su ogromne sume u umetnost. Primavesi i Waerndorfer su čak bankrotirali zbog preterane izdašnosti u tim ulaganjima. Ali pod njihovim patronatom nastaje, između ostalih, veliki slikar Gustav Klimt. Adele i Ferdinand Bloch-Bauer, bračni par koji se obogatio u industriji šećera, početkom veka posedovali su sedam Klimtovih uljanih slika, među kojima su i dva portreta Adele, od kojih je jedan nedavno prodat na aukciji za neverovatnih 135 miliona dolara (kupac je naslednik imperije Lauder, Ronald Lauder).

KOLEKCIONARI KAPITALISTI: Početkom XX veka bogati američki industrijalci kupuju umetnička dela i prave kolekcije da bi dokazali svoju poziciju kulturne elite, a ne samo novčane, a poredeći se sa starom evropskom aristokratijom. John Dewey tada piše: "Uopšteno govoreći, tipičan kolekcionar je tipičan kapitalista. Za dokaz dobre pozicije spram sveta visoke kulture on skuplja slike, skulpture i umetnički bijoux kao što skuplja obveznice i akcije da bi potvrdio svoj status u svetu finansija." Veliki biznismen koji je bogatstvo stekao u industriji nafte J. Paul Getty napravio je jednu od trenutno svetski najvećih i najvrednijih kolekcija umetnina. Poznat je bio upravo po tome što je kupovao samo ono što se prodavalo po bagatelno jeftinoj ceni. Njegova kupovina Rembrantovog portreta Marten Looten, koji je kupio 1932, tipičan je primer. Delo je kupio u vreme najveće depresije cena umetničkih dela koja je nastala zbog atmosfere dolazećeg II svetskog rata.

TIGRASTA AJKULA U UMETNOSTI: Rad Demijana Hrsta

Kasnije, u drugoj polovini XX veka, kao veliki investitori u umetnost, javljaju se moguli advertajzinga i kompjuterskih softvera, kao što su George Saatchi (Saatch & Saatchi), Bernard Arnault (LVMH), Francois Pinault (PPR, Sothebys, Gucci Group) i Bill Gates (Microsoft). Saatchi je razvijao sistem promocije izložbi dela iz svoje kolekcije i time dizao cenu delima. To je upravo klasičan primer kako se radi na uvećanju vrednosti svoje kolekcije. Saatchi je pri tom imao i ostale potrebne atribute za uspešno investiranje u umetnost, jer je posedovao sposobnost da uoči mladog umetnika, još neafirmisanog (kao npr. Damiena Hirsta, danas jednog od najskupljih živih umetnika), čija dela u tom trenutku, zapravo i nemaju još tržišnu cenu. On je takođe jedan od najvećih kupaca na sajmovima umetnosti poput Frieze Art Faira i Art Basela. Kolekcionari kao Arnault (koji gradi muzej za svoju kolekciju u Bulonjskoj šumi) ili Pinault (koji je otvorio Palazzo Grasso u Veneciji gde je smestio svoju kolekciju) kreiraju ogromne umetničke zaostavštine vođeni egom ili stvarnom željom da ostave nešto generacijama koje dolaze.

Noviji fenomen je klasa investitora koji potiču iz Hedge i Private Equity fondova i velikih Asset menadžment firmi. Hedge fondovi su najagresivnija vrsta investitora koji su specijalizovani za određeni način investiranja u javna i privatna preduzeća, sirovine i valute, lokalno i globalno, sa ciljem da prave pozitivan povraćaj na investicije nezavisno od stanja u ekonomiji. Taj način investiranja poslednjih 20 godina je kreirao gigante kao što su Soros, Paul Tudor Johnes, Steve Cohen, Stephen Swartzman, Luis Bacon i drugi. Hedge fondovi kreiraju ogromnu količinu kapitala za svoje investitore i u tom procesu zarađuju kompenzacije od stotine miliona, a u nekim slučajevima i milijarde dolara godišnje. Steve Cohen, jedan od najvećih biznismena u Americi danas, osnivač i glavni menadžer SAC Capital Partnersa, fonda koji mu je doneo milijarde dolara, jedan je od najvećih kolekcionara moderne umetnosti. Investitori poput njega imaju "problem" gde da ulože toliki kapital. Često je njihov izbor upravo ulaganje u umetnine i to kroz kupovinu već potvrđenih velikih umetnika, posmatrajući to kao sigurnu investiciju, i kroz kupovinu mladih neafirmisanih umetnika, čija bi vrednost tek trebalo da raste. U ovoj klasi investitori iz Amerike dominiraju zbog modernog tržišta kapitala i napredne finansijske regulative.

ZBIRKA BELJANSKI: Kod nas je jedan od retkih javnosti poznatih značajnih kolekcionara bio Pavle Beljanski. Kako je zbog svoje službe u diplomatiji proveo veći deo života u inostrantsvu, Pavle se posvetio kolekcionarstvu. Počeo je kupovinom stilskog nameštaja u komisionim prodavnicama, ali se ubrzo, upoznavši se sa našim umetnicima, prebacio na kupovinu dela mladih umetnika svoje generacije i porekla. Beljanski je pomagao umetnike materijalno, a istovremeno radio na njihovoj afirmaciji putem štampe, otkupa njihovih dela, i izložbi. Ispunio je gospodin Beljanski sve i sada važeće potrebne kriterijume za uspešno ulaganje u umetnost. Prvo, bio je veliki ljubitelj umetnosti i skupljao je iz ljubavi. Drugo, poznavao je veoma dobro kretanja u tada savremenoj umetnosti, a znanje je veoma važan preduslov uspešnog kolekcionarstva. I treće, kupovao je dela naših mladih umetnika i to često u Parizu gde nisu mogla biti na ceni te je ispunio uslov da ih kupi jeftino. Njegov kolekcionarski rad krunisao je veoma humanitarnim činom, osnivanjem Spomen-zbirke "Pavle Beljanski" u kojoj se nalaze veoma vredna dela srpskog slikarstva prve polovine XX veka koja obuhvataju period od početka impresionizma do početka apstraktne umetnosti.

Postoji i niz kolekcionara, među bogatim ljudima danas u Srbiji, koji se bave skupljanjem i trgovinom umetničkim delima. Njihova delatnost je uglavnom tajna, a pretpostavlja se da većinom ulažu u već afirmisana imena poput Save Šumanovića, Milana Konjovića, Nadežde Petrović i sl. Prometom tih umetničkih dela oni prave profit, pri čemu se neretko dosežu veoma visoke cifre.

Vrednost umetnina direktno je vezana za stanje ekonomije/privrede određenog regiona. Današnje veoma visoke vrednosti koje umetnička dela postižu na aukcijama u Christyju i Sothebyju uglavnom finansiraju ljudi koji su kapital zaradili kroz tržišta kapitala, ili kao vlasnici kompanija ili kroz špekulaciju. Istorijski, vrednost umetnina prati cikluse u ekonomijama sa relativnim zakašnjenjem. Bogati ljudi teže da diversifikuju svoje assets time što deo investiraju i u umetnička dela za koja se nadaju da će im vrednost tokom vremena porasti.

SLIKA BILJANE ĐURĐEVIĆ: Summer time is over

KUPITI JEFTINO: Osnovni princip ulaganja u umetnine je isti kao kod ulaganja na tržištu kapitala – kupiti jeftino, a prodati skupo. Pitanje je kako proceniti šta i kad kupiti, odnosno kad prodati? Na taj način umetničko delo postaje slično akciji ili obveznici na berzi. S tim što kod akcija godišnji izveštaji o poslovanju firme daju orijentir u odluci o kupovini i mogućem pravcu kretanja cene te akcije u budućnosti. Kod umetnina nemamo godišnje izveštaje. Odluka je vrlo subjektivna. U pokušaju da se smanji stepen subjektivnosti, poslednjih godina na zapadnim tržištima istražuju se statističke metode praćenja cena umetnina, ne bi li se pronašli neki objektivni faktori relevantni za donošenje odluke o kupovini i prodaji dela. Ako se pretplatite na artprice.com ili artnet.com, možete dobiti informaciju o svakom delu bilo kog autora koje je prodato na aukciji u poslednjih deset godina. Na osnovu toga, napravljene su procene kretanja cena dela tog autora, praćene grafikonima. Kao i na berzi formirani su indeksi, tako da postoji Picasso indeks ili indeks Starih Majstora. Mnogim kupcima umetnina koji dolaze iz korporativnog sveta ili sveta finansija upravo odgovara ovakav sistem u kojem je sve preneseno u cifre, indekse i grafikone. Ali osnovni je problem što jedno Pikasovo delo nije isto što i bilo koje drugo Pikasovo delo. Za razliku od akcija. (Svaka Majkrosoftova akcija je ista kao druga.)

Nelikvidnost koja je karakteristika umetnosti predstavlja istovremeno i veliku prednost i veliku manu pri pristupanju umetnosti kao investiciji. Umetnost sporije reaguje na promene u ekonomiji, nego recimo nekretnine, a mnogo sporije nego berze. Što znači da cene umetnina mogu da ostanu neprirodno depresirane čak i kad cene drugih asseta rastu. Ili obrnuto. Tržište umetnina je doživelo bum osamdesetih godina a to se može posmatrati kao zakasnela reakcija na inflaciju iz sedamdesetih. Ovaj bum je doživeo svoj vrhunac odmah posle kraha berze 1987, a završio se nakon kolapsa tržišta nekretnina u ranim devedesetim. Dok su ljudi koji su kupili umetnine tokom niskih faza razvoja ovog ciklusa uspeli mnogo da zarade kasnije prodajući ta dela, oni koji su kupili u vreme vrhunca tog ciklusa nisu uspeli da povrate ni blizu od uloženog, kad je ciklus ušao u fazu opadanja.

Konsekvenca nemogućnosti standardizacije vrednosti umetničkih dela i nelikvidnosti tržišta jeste nepostojanje mogućnosti da se prati vrednost portfolija takvih asseta. Da bi merili svoju performansu tokom vremena menadžeri portfolija bi trebalo da su u stanju da saznaju kako se kreću cene onih umetnina koje poseduju. Ali to je jedino moguće saznati činom prodaje te umetnine.

S druge strane, međutim, mnogi stručnjaci savetuju da je nemoguće uspeti u stvaranju profita ulaganjem u umetnine, ako se umetnost posmatra isključivo kao zarada. Da je na putu do zarade u svetu umetnina, jedan od presudnih faktora da investitor kupuje ona dela ka kojima ima i inače sklonost, te će s ljubavlju pristupiti pravljenju kolekcije. Zatim, da kupac mora da poseduje velika znanja o opusu određenog umetnika, periodu u kom data slika nastaje, materijalu na kojem je rađena, kao i o okolnostima u kojima kupovina treba da se odigra. Takva kolekcija ima najveće šanse da uveća vrednost i donese visok povrat na investiciju.

U Srbiji trenutno nedostaje razvijena galerijska scena, kao i vrednosni parametri na tržištu umetnina. Mladi umetnici teško mogu da žive od svog rada. Strane banke i korporacije nisu krenule u otkup (izuzev Erste banke koja je napravila kolekciju avangardne umetnosti "Kontakt") uglavnom zato što nedostaju zakonski propisane poreske olakšice koje su glavni motiv za takvo ulaganje. Takođe nedostaje privatan novac, odnosno osvešćena grupa investitora koji imaju želju da deo svog kapitala ulože u umetnine. Verovatno bi im lakše bilo kad bi na umu imali reči J. Paul Gettyja: "Varvari XX veka ne mogu da se transformišu u kulturna civilizovana ljudska bića dok ne počnu da cene i vole umetnost." Imajući pri tom, naravno, u vidu i poreske olakšice (tax shelter) koje su dodatno veoma motivisale ovog američkog bogataša u njegovom razvoju i ljubavi za umetnost.


 

Biljana Đurđević, umetnica: Umetnost i porez

Biljana Đurđević, umetnica: Umetnost i porez

Ako je kupovina umetničkog predmeta isto što i kupovina obveznica ili akcija, zašto u Srbiji nema ljudi koji bi se sistematski bavili kupovinom ili prodajom umetničkih dela, ili investiranjem u umetnost? Da bi se kod nas stimulisalo takvo investiranje, Biljana Đurđević, beogradska umetnica sa impresivnom svetskom karijerom, u razgovoru za "Vreme" kaže da je pre svega potrebna odgovarajuća pravna regulativa. To jest, država mora zakonima da stimuliše preduzeća i korporacije koje bi investirale u umetnost, a zauzvrat dobile oslobađanje ili delimično oslobađanje od poreza. Država se na taj način oslobađa obaveze da ona ulaže svoja sredstva u umetnost, a kako kaže Biljana, stvari bi i dobijale na kvalitetu.

"Bez zakona koji bi regulisao oblast ulaganja, za ulaganje nema interesa. Postoje pojedinačni izleti, kao što je kolekcija Erste banke u kojoj se nalazi sam vrh umetničke scene ovog regiona koji je imao jak uticaj i na umetnost u svetu. Za ovu priliku, angažovani su stručni ljudi i formirali su kolekciju. Ipak, to je samo jedan primer. Ne postoji kontinuitet, jer nema stimulansa države. Osim toga, umetnici su pre nekoliko godina dobili od države status ‘slobodnih delatnika’, čime su izjednačeni sa trgovicima, i kao i oni plaćaju porez od 18 procenata. Dalje, galerije u kojima se izlaže uglavnom su državne, u njima rade kustosi koji su tu zaposleni ‘za stalno’, i niko sem umetnika nema interes da prodaje. Umetnik plaća sve, sve sam i radi, od pravljenja kataloga do prodaje." Biljana Đurđević kaže da je za mladog umetnika najvažnije da na samom početku karijere oseti zainteresovanost galerista. "Galerije u svetu često na samom početku saradnje sa mladim umetnikom otkupe neki od njegovih radova i na taj način pokažu zainteresovanost za ono što on radi. U Srbiji ni taj deo poslovanja između galerije i umetnika nije regulisan ugovorom, ali ni elementarnom lojalnošću. Ipak, sve mora da krene od države."

Tanja Jovanović

Ljiljana Tadić, galeristkinja: Kolekcionari i mecene

Ljiljana Tadić, galeristkinja: Kolekcionari i mecene

(SA SAJMA U KELNU: Ljiljana Tadić ispred radova Nikole Pešića, Igora Marsenića i Kolje Božovića)

Ljiljana Tadić, galeristkinja, vlasnica beogradske galerije Zvono, jedne od retkih koje se bave aktuelnom likovnom umetnošću sa akcentom na promociju mladih autora, na pitanje kakva je situacija sa srpskim tržištem umetničkih dela i investiranjem u umetnost, za "Vreme" kaže: "Kada bi neko investirao novac u umetnika mlade generacije, mogu da tvrdim za one umetnike koje zastupa ova galerija, taj novac bi im se vratio za tri do četiri godine. Međutim, ovde nema pravog tržišta, art marketa, da bi se znalo tačno ko koliko vredi. Razlog je između ostalog i taj što niko nije uspeo da ostane principijelan. Ne poštuje se lanac umetnik–galerija–kupac. Kada se uspostave pravila, možda se i formira tržište. Ljudi koji imaju novac u Srbiji, nisu edukovani za takvu vrstu ulaganja, a pretpostavljam da nemaju dovoljno vremena da istražuju sami. Naravno, postoje i drugačiji primeri. Jedan od njih je Radivoje Dražić, kolekcionar iz Beograda, koji kupuje dela mladih umetnika već preko dve decenije. On osim u kupovinu radova ulaže u njihovu produkciju i na taj način postao je kolekcionar, ali i mecena.

U isto vreme u Beogradu postoji veoma razvijeno tržište slika umetnika starije generacije: Lubarde, Ćelića, Aralice, Dobrovića, Protića. Tu postoje i cene i kupci i galeristi i velike zarade, ali to nije predmet našeg interesovanja, a ni prostor za ulaganje ozbiljnih investitora."

T. Jovanović

Igor Marsenić, umetnik: Mera moderniteta

Igor Marsenić, umetnik: Mera moderniteta

(IGOR MARSENIĆ: Witness)

Igor Marsenić je umetnik mlađe generacije, koji sa svojom matičnom galerijom Zvono u poslednjih nekoliko godina izlaže na umetničkim sajmovima u Evropi i na taj način gradi svetsku karijeru. U razgovoru za "Vreme" kaže da se treba osloboditi iluzije da je negde drugde lakše. Seća se intervjua sa Leom Kastelijem, jednim od najvećih galerista današnjice, koji je posle tri decenije galerijskog rada rekao da je radio sa tri prava kolekcionara. Jedan je Đuzepe Panza, zatim dr Peter Ludvig, čija kolekcija čini čuveni Ludvig muzej iz Kelna, i Čarls Sači. "To nisu najbogatiji ljudi na svetu, ali imaju novac i pravi su ljubitelji i poznavaoci. Kod nas postoji jedan takav, gospodin Dražić. Ljudi nigde ne žure sa kupovinom ni u Nemačkoj ni u Austriji. Treba uložiti ogroman napor da bi se rad prodao. Da bismo napredovali, moramo da se oslobodimo zabluda i vidimo kako stvari funkcionišu. Sve dok smo zatvoreni nema napretka, jedino razmena ideja ruši barijere. Formiranje budućeg tržišta zavisi od modernizacije društva. Tržište je mera moderniteta. Mi ovde nismo u originalnoj poziciji. Sve što se ovde sada dešava, negde se već desilo i nema načina da mi preskočimo neku od faza razvoja. Tržište nastaje u procesu interakcije umetnik–galerija–klijent. I stvara se uz pomoć jakih karaktera. Ovde se ljudi drže tržišnih principa do mere koja im odgovara. Da bi se formiralo tržište potrebno je da postoji poverenje. Ljudi koji imaju novac 2000. godine ne bi ni pogledali umetnički rad, ali sada već o tome razmišljaju. Potrebno je vreme i mnogo karakternih ljudi."

T. J.


Reagovanje: Igor Marsenić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net