Portret savremenika – Jelenko (Filaret) Mićović >

Rampa za druga popa

Revnosni kao i uvek kada se njihovi interesi preklapaju sa očekivanjima moćnog sveta, crnogorski zvaničnici su Jelenku Mićoviću, bez obzira na to što se na prelazu Ranče ukazao sa stiharom, epitrahiljem, narukvicom, pojasem, sakosom, omoforom, mitrom i žezlom, zalupili graničnu rampu pred nosom. Za Mićovića, to je bila rukavica bačena posred lica

Ljubav prema haškim optuženicima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću i spemnost da ih u svakom trenutku "ugosti u svom srcu", onemogućile su više puta raba božjeg Jelenka Mićovića da obavlja dužnosti episkopa mileševskog. Policija je na granicama evropskih država zadržavala građanina Mićovića, ne preosvećenog Filareta, kako glasi njegovo monaško ime, jer oni koji su optuženi za ubistvo mogu da "ručaju i večeraju" u srcu svetovnog, ali ne i svetog čoveka. Kada se neko zavetuje Bogu, u postavljanju trpeze ubicama sprečava ga ono što je Mojsije čuo na Sinajskoj gori; one koji ne drže do božjih zapovesti, od takvih nauma odgovaraju propisi zemaljski.

U jednom od njih lepo piše da se u države Evropske unije ne puštaju lica koja su osumnjičena za pomaganje haškim beguncima, u šta se Jelenko Mićović uverio u nekoliko navrata, bez obzira na to što je u pasošu imao šengensku vizu. To ga, naravno, nije sprečavalo da obilazi deo svoje eparhije na severu Crne Gore, dok je ta država bila u klimavoj zajednici sa Srbijom, ali se nakon crnogorskog osamostaljenja i skandala oko hapšenja Vlastimira Đorđevića u Budvi, neko od nadležnih dosetio da baci pogled na spisak od četrdeset četiri osobe za koje Haški tribunal sumnja da pomažu preostalim begunacima. I, gle čuda, pored Luke, Sonje, Saše i Ljiljane Karadžić, Darka i Biljane Mladić, Goranke Hadžić, Mladena i Pavla Župljanina, i mnogih drugih, našlo se i ime Jelenka Mićovića. Revnosni kao i uvek kada se njihovi interesi preklapaju sa očekivanjima moćnog sveta, crnogorski zvaničnici su Jelenku Mićoviću, bez obzira na to što se na prelazu Ranče ukazao sa stiharom, epitrahiljem, narukvicom, pojasem, sakosom, omoforom, mitrom i žezlom, zalupili graničnu rampu pred nosom. Za Mićovića, to je bila rukavica bačena posred lica.

OTVARANJE VRATA: Jelenko Mićović rođen je 8. avgusta 1947. godine u selu Borci u Bosni i Hercegovini, jedinom staništu endemičnog crnog bora munike, od oca Luke i majke Desanke. Osnovnu školu završio je u obližnjem Konjicu, dok je beogradsku bogosloviju "Sveti Sava", koju je pohađala skoro polovina današnjih episkopa, uključujući i počivšeg patrijarha Germana, priveo kraju 1969. godine. Sam German ga je iste godine zamonašio, podarivši mu ime Filaret (ljubitelj vrline), koje je mladi Jelenko od srca priželjkivao. "U bogosloviju sam išao jer sam maštao da budem sveštenik, čak sam imao i simpatiju, devojku koju sam hteo da verim", prisećao se Filaret tih dana kada je mnogo godina nakon toga postao episkop. "Na đačkoj ekskurziji, prilikom posete manastiru Beočin na Fruškoj gori, želeo sam da upalim sveću i celivam grob vladike hvostanskog Varnave, koga su komunisti krvnički pogubili. To nam nije bilo dozvoljeno, pa smo preskakali zidove da bismo odali dostojno poštovanje, i tada sam se zarekao da ću se zamonašiti, i otvarati vrata, kako na tom svetom mestu tako i na drugim svetinjama. Bio sam svestan da kaluđerski život traži žrtvu, ali i borbu, ali kada bih danas opet mogao da biram, ponovo bih izabrao isti put."

Nedugo nakon što se zamonašio, Filaret je rukopoložen za jerođakona, a iste godine je stekao i zvanja arhiđakona i jeromonaha, dok je za prepodobnog sinđela morao da čeka sve do 1984. godine. Nešto pre toga, patrijarh German ga je zadužio da se stara o hramu Svetog arhangela Gavrila u Zemunu, potpuno zapuštenoj i devastiranoj crkvi, kroz čije su polomljene prozore uletali golubovi. Protosinđel manastira Svetog arhangela Gavrila postao je 1990. godine gde su se, jednog prolećnog dana 1991, ukrstili putevi onoga koji piše ovaj tekst i visokoprepodobnog Filareta. Nakon bezazlenog novinarskog pitanja o sporu manastira sa sveštenicima iz katoličke kapele Svetog Roka oko zemljišta, otac Filaret ga je maršnuo iz bogomolje, nakon čega je potpisniku ovih redova preostalo jedino da izmaršira u sunčano zemunsko popodne. Ovaj hram je sudbinski predodredio životni put oca Filareta, jer je on tu doveo ikonopisce da oslikaju zidove "srpskim novomučenicima", među kojima su ključno mesto zauzele žrtve ustaških zločina iz Drugog svetskog rata, mitropolit dabrobosanski Petar Zimonjić i episkop gornjokarlovački Sava Trlajić.

Priređujući duhovne akademije u obnovljenom manastiru, gde je novokomponovane bogataše i Miloševićeve skutonoše, uključujući i Dragana Hadži Antića, učio kako da se krste i pale badnjak, Filaret se zdušno angažovao u sakupljanju pomoći za Srbe u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. "Nisam video nijednog srpskog generala da je doneo pomoć, ni srpskog predsednika, sadašnjeg i bivšeg, da bar košulju prilože. A baka Vuka čisti beogradska stepeništa da bi zaradila novac i priložila ga nama. Sirotinja pomaže sirotinju, što rekao narod", znao je da podvikne starešina manastira na svoju pastvu. Filaret je svoj naum dokazivao i delom, tako što je ostavljao bogomolju i tumarao po ratištima Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Nakon što je Sinod Srpske pravoslavne crkve osnovao Odbor za pomoć izbeglicama, Filaret je institucionalizovao svoj humanitarni rad, ali su se već tada rađale sumnje da prilozi ne stižu do onih kojima su namenjeni. Niko se, međutim, nije usudio da o tome nešto upita prepodobnog Filareta, čak i kada je jedna pošiljka medicinske opreme umesto u zdravstvenoj ustanovi završila u kući predsednika opštine u Vrginmostu.

POP S MITRALJEZOM: Na proputovanjima po Hrvatskoj, kod manastira Komogovine između Gline i Kostajnice, Filaret je septembra 1991. godine ispred objektiva kamere zabacio na rame puškomitraljez M-53, dok je u pozadini, na bornim kolima sa razvijenom srpskom zastavom, statirala neka poluuniformisana družina, zajedno sa akademikom Rastislavom Petrovićem. Čak i da se na trenutak ostavi na stranu zgražavanje koje je u svetu izazvala pojava naoružanog sveštenika, a posebno šok sa kojim je taj prizor dočekan u Bosni i Hrvatskoj, neki velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve, poput episkopa bačkog Irineja, to nisu mogli da prećute: "Svešteno lice koje danas uzima mitraljez, po mom mišljenju, duboko greši", usudio se da ga prekori Irinej. "Ono se ogrešilo o svoju savest i o savest bližnjih koje sablažnjava. To su egzibicionizmi – po mom mišljenju sasvim neprilični i nedostojni sveštenog lica."

No fotografisanje oružjem, u svešteničkoj uniformi bez činova, nije zadovoljilo Filareta pa je jedne večeri upao u studio Radio-televizije Srbije sa dokazima o novom genocidu koji se sprovodi nad Srbima. Konzumenti drugog dnevnika ubrzo su mogli da vide zapenušanog monaha kako u ruci drži lobanju, tvrdeći da je to glava devojčice koju su ubili muslimani. Ubrzo nakon toga izvukao je i sekiru kojom je navodno počinjen taj zločin, ali kada su novinari drugih listova hteli da napišu nešto o ovom strašnom događaju, i pohrlili u njegov stan na Dušanovcu, Filaret nije mogao da nađe lobanju koju je prethodno držao sa strahopoštovanjem. Sekira je stajala na njegovom radnom stolu, ali se glava zaturila u gomili ostalih dokaza o tuđim nepočinstvima, tako da je Filareta mrzelo da pretura po prepunim ormanima, prašnjavim policama i memljivim podrumima, kako bi pronašao odgovarajuće dokaze.

Njegovoj grandomaniji, međutim, nije bilo kraja, pa je sredinom devedesetih nagovorio vladiku Atanasija Jevtića da u najvećoj hali Beogradskog sajma organizuju duhovnu akademiju posvećenu "braći u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini". Dok je Filaret iza bine siktao kada je spazio svega nekoliko desetina ljudi koji su zbunjeno stajali u tom golemom prostoru, psujući sebi u bradu bosanske i krajiške izbeglice, vladika Atanasije je pokušavao da ohrabri i svog klonulog sabrata: "Dobro došli koliko da ste došli. U našoj slobodnoj zemlji Republici Srpskoj bilo bi deset puta više ljudi. Bojim se, u Beogradu nesrećnom, u Srbiji nesrećnoj, vi ste postali slaboga duha, kratkoga daha. Postali su mnogi defetisti. Ljudski je uplašiti se, ali je ljudski i povratiti se."

DRUG FILARET: Filaretovo junačenje sa oružjem, prosvećivanje zabludelih, sakupljanje humanitarne pomoći i vitlanje lobanjama nisu urodili plodom. Srbi iz Hrvatske su prognani, Republika Srpska je ostala u sastavu Bosne i Hercegovine, ali je zato Filaret nastavio proboj u crkvenoj jerarhiji. Za arhimandrita je rukopoložen 1998. Za episkopa mileševskog izabran je 14. maja na Svetom arhijerejskom saboru, dok je hirotonisan 23. maja 1999. godine u Sabornom hramu Svetog arhangela Mihaila u Beogradu, u jeku NATO intervencije. Bilo je to jedno od najkraćih zasedanja Sabora, s obzirom na to da na prethodna dva zasedanja ovog najvišeg crkvenog tela Filaret nije dobio potreban broj glasova.

Uprkos krajnje poražavajućem iskustvu, njegovo preosveštenstvo Filaret je nastavio sa političkim angažmanom tako što je održavao bliske veze sa Srpskom radikalnom strankom. U oktobru 1999. Vojislav Šešelj je poklonio Filaretu džip pajero, na šta je vladika uzvratio specijalnom zvonjavom u Mileševi, koja je predviđena za dolazak samog patrijarha. Za predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića držao je posebnu službu i blagosiljao ga da pobedi na izborima.

U vladi Momira Bulatovića Filaret je imenovan za pomoćnika Leposave Milićević, saveznog ministra vera, a neposredno pred izbore koji su održani 24. septembra 2000. godine, episkop mileševski ili zamenik saveznog ministra vera, obratio se biračima preko televizije Politika: "Kao što čovek nema rezervno srce, nema rezervne oči, ja nemam rezervnog predsednika svog, nemam rezervne vlade svoje, ni otadžbine rezervne. I kao episkop mileševski, ne vidim drugu ličnost za predsednika Savezne Republike Jugoslavije osim Slobodana Miloševića." Ponavljao je kako nas je "opozicija deset godina zavlačila i vukla za nos". "Ništa deset godina nije uradila. Ako se iko borio da bude opozicija, ja sam se borio i bio sam opozicija. Opozicija me je razočarala jer se osam godina predomišlja, k’o đevojka, udala bi se, ne bi se udala. Ovoga momenta jedini kandidat i apsolutno najozbiljniji je Slobodan Milošević i ja ga lično podržavam i čestitam mu i želim uspeh u radu", nagovarao je birače tih dana Filaret sa stranica dnevnika "Politika".

Filaret je tih dana očiju punih nade pogledao put neba, očekujući da se Slobodan Milošević spusti helikopterom u Mileševu i postavi temeljac za novi konak. Obezbeđeno je poljanče za sletanje letelice, vojska se rasporedila po manastirskoj porti, iskopana je rupa za temeljac, zamešan malter, ali se drug Sloba ne pojavi. To Filareta nije sprečilo da proglasi svenarodni vaskrs neimarskog duha i otvori episkopsku rezidenciju koja se rasprostrla na 1300 kvadratnih metara. Očiju punih suza vladika Filaret je govorio: "A da bi se sve ovo uradilo, morao je neko dati pare. Istina je jedna, kao što je bog jedan, pare je dao Slobodan Milošević. To je istina, kao što je istina da je manastir Mileševu podigao kralj Vladislav." Nakon odlaska režima Slobodana Miloševića na smetlište istorije, Filaret je skrušeno zamolio oce u Saboru SPC-a da mu oproste: "Lično njegovo preosveštenstvo episkop Filaret ovom prilikom moli sve one koje je svojom izjavom sablaznio i ožalostio da mu oproste." (Pokajanje Filaretovo na vanrednom Arhijerejskom saboru SPC-a 2000. godine)

KAKVO POKAJANJE: Već tada su bile očigledne posledice Filaretovog idejnog poraza, tako da je vladika svoj bes iskalio na monasima koji su se zatekli u Mileševi. Početkom 2001. oterao je igumana Varnavu koji je, kao duhovni sledbenik patrijarha Pavla, uživao veliki ugled u vernicima i narodu, a odmah nakon čestitog sinđela koji je našao utočište u manastiru Savina pored Herceg Novog, slična sudbina je zadesila monahe Serafima i Savu. Osećajući da Filaret ruši onaj tanki sloj duhovnosti koji se sa mukom zapatio među lokalnim stanovništvom koje je još uvek štovalo božanstva paganska, formiran je Odbor za očuvanje pravoslavlja i svetinja Eparhije mileševske, koji je sakupio nekoliko hiljada potpisa za premeštaj Filareta, "zbog nedoličnog ponašanja nakon njegovog pokajanja": "Njemu je bilo preče da u predizbornoj kampanji otvoreno agituje za tadašnju vladajuću bulumentu, čak je pojedine sveštenike angažovao da noću idu od kuće do kuće i ubeđuju narod da glasa za SPS. Eparhija mileševska je od njegovog dolaska postala ispostava, bolje reći ogranak SPS-a u Prijepolju. Mladi socijalisti su u našoj eparhiji dočekivani svečanije i dostojanstvenije od bilo kog episkopa ili drugog velikodostojnika SPC-a. Očito da je drug Filaret odrađivao novac uložen u njega i Dvor, koji je dobio od partijskih drugova iz Beograda. Naš ‘duhovni roditelj’ nam na pravi način pokazuje kako u Boga treba verovati i kome se carstvu treba privoleti. Zato mu poručujemo da on ide svojim zemaljskim carstvom, a nas ostavi da, uz Božju pomoć, uz novog Pastira, koga ćemo nadamo se uskoro dobiti, krčimo put ka carstvu nebeskome, jer zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i do vijeka", pisali su u očajanju vernici, opisujući, božeoprosti, kako je Filaret u Pljevlja doveo sveštenika koga su prethodno oterali iz Žiče. Ne samo što je taj duhovnik najuren iz svog manastira, nego je Filaretov paroh naočigled komšija živeo sa nevenčanom ženom, tulumario tokom noći i galamio toliko da je komšiluk bio prinuđen da poziva policiju. Sam Filaret se drao na svoju pastvu da ne "mašu glavom kao konji tokom molitve", otimao im iz ruku badnjak koji nisu držali "onako kako treba", a na kraju se krvnički posvađao sa Cunetom Gojkovićem i Tozovcem oko podele para, nakon što su muzikanti uveseljavali narod na vašaru u porti Mileševe. Pare su oduvek bile njegova zla kob, ali vernici nikada neće zaboraviti trenutak kada je Filaret prekinuo službu gospodnju na Veliki petak, nakon što mu je u skutima mantije zazvonio mobilni, i otišao nakon toga u Beograd da služi svojim partijskim gospodarima.

Kada su svi pomislili da će se Filaret, nakon sloma političkog projekta kome se posvetio, okrenuti poslovima duhovnim, u manastirskoj porti počele su da niču štale, torovi, obori, kokošinjci i garaže. Jednog dana je u okolini Mileševe, koja se nalazi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, osvanuo poveliki ribnjak, a u neposrednoj bilizini se našlo mesta i za spomenik "žrtvama komunističkog terora". Tužio je Filareta Zavod za zaštitu spomenika zbog devastiranja tog srednjovekovnog objekta, prijavu je podizao i Zavod za zaštitu spomenika kulture sa Cetinja nakon oštećenja manastira Svete trojice u Pjevljima – pošto je Filaret dao nalog da se na prednjoj fasadi uradi dekoracija, čime je spomenik trajno oštećen – ali sudovi nisu mogli da izađu na kraj sa osionim vladikom. Nije mogla da ga obuzda ni policija nakon atentata na Zorana Đinđića, dok su po manastirskim konacima tragali za ubicama koje je Filaret gostio mnogo puta pre toga.

Raspuštenog episkopa Filareta, koji više nije priznavao bilo čije zakone, zaustavila je kraju rasklimatana rampa na prelazu Ranče. Gurajući mu pod nos odluku Saveta Evrope od 18. juna 2007. godine, crnogorska policija je naterala Filareta da se vrati u svoj raskošni konak gde nije mogao da spava, prebrojavajući tajne puteve koji, daleko od očiju pograničnih službenika, krivudaju iz Srbije prema Crnoj Gori. Jednom od tih ubogih staza uspeo je 2. avgusta da dospe do manastira u selu Ilino Brdo kod Pljevalja, odakle ga je ubrzo do granice ispratila četa policajaca.

Tako Crna Gora dosledno sprovodi odluku o zabrani ulaska haških pomagača, dok se jedan od onih koji odavno stoluju na istoj listi, Karadžićev ministar policije Tomo Kovač već godinama baškari u Crnoj Gori. Tu zakona nema, ali ako neko mari za vernike na severu Crne Gore, sigurno će potražiti novog duhovnika koji nema problema sa granicama. A Jelenko Mićović može do mile volje da proživljava svoje svetovne frustracije najavljujući da će, kao u vreme moći, helikopterom sleteti na Veliku Gospojinu u Crnu Goru, podnoseći u međuvremenu, na nagovor nadležnih ministara iz Vlade Srbije, molbu za prijem u crnogorsko državljanstvo – koja nema nikakvog pokrića. Ako ga ta strast za sukobima jednom prođe, Jelenko Mićović može ponovo od nekog duhovnog učitelja da zatraži isto monaško ime, jer ta jezička ljuštura i dalje vapi za telesnim osloncem.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net