Dva veka od Dositejevog dolaska u Srbiju >

Vostani i vozbudi se

Dositej je prvo stanovao u konaku proteranog beogradskog paše, zatim kod svog prijatelja Petra Novakovića Čardaklije, da bi mu kasnije Karađorđe i Sovjet poklonili kuću sa baštom. Dositej se na poklonu zahvalio, a posle renoviranja kuće o svom trošku ustupio je Sovjetu za potrebe tek formirane Bogoslovije. Do kraja života živeo je skromno u dve male sobe u zgradi Sovjeta

U četvrtak 16. avgusta navršava se tačno 200 godina od kada je u Srbiju došao Dositej Obradović, najobrazovaniji Srbin svog vremena, veliki borac za opšenarodno prosvećenje, monah, pisac i filozof.

Kažemo došao u Srbiju, jer je Dositej rođen i do tog leta živeo van teritorije koja se tada nazivala Srbijom (zvanično – Beogradski pašaluk u sastavu moćnog Otomanskog carstva). "Mesto roždenija mojega je varoš Čakovo u Banatu Temišvarskom. Otac moj zvao se Đorđe Obradović, rodom Srbin, po zanimanju ćurčija (krznar, prim. Z. J.) i trgovac. Moja mati, Kruna imenom, bila je rodom iz sela Semartona nedaleko od Čakova, kći Ranka Paunkića", govorio je Dositej (pre monaštva Dimitrije) o svom poreklu.

A tog nedeljnog jutra, 16. avgusta 1807, sleglo se mnoštvo sveta na beogradsko savsko pristanište da dočeka Dositeja. Na omanjoj lađi jednog beogradskog voskara Dositej je doplovio iz Zemuna, gde je dugo čekao pasoš za legalan prelazak iz jedne u drugu Carevinu. Sa sobom je poneo i svoju biblioteku, a u trenutku stupanja na beogradsko tle sa tvrđave su se oglasili počasni topovski plotuni. Već šest meseci slobodni Beograd je na taj način nagradio Dositeja koji se, iako najstariji (69) od svih srpskih kulturnih poslenika koji su živeli van Srbije, jedini odazvao Karađorđevom pozivu, napustio miran i udoban život u Trstu i došao u Srbiju.

U Trstu je Dositej proveo pune četiri godine, gde je u kući bogatog srpskog trgovca Drage Todorovića pisao i prevodio, a po izbijanju Prvog srpskog ustanka organizovao i slao finansijsku pomoć ustanicima. Pre boravka u Trstu, Dositej je prvo kao mladi monah tri godine živeo u Sremskim Karlovcima, da bi po napuštanju manastira krenuo u svet da proširuje svoja znanja i da ih prenosi na druge. U Zagrebu uči latinski, u Epiru albanski, u Smirni filozofiju, retoriku, staru grčku književnost, kao i starogrčki i novogrčki jezik. U Beču uči nemački, francuski i italijanski, a sluša i predavanja iz filozofije, logike i metafizike. U Požunu (današnjoj Bratislavi) pohađa licej, u Haleu se upisuje na univerzitet i sluša filozofiju, estetiku i "naturalnu teologiju", dok u Lajpcigu sluša predavanja iz fizike. U Londonu boravi šest meseci, gde uči engleski jezik i prevodi Ezopove basne sa grčkog na engleski. Boravio je i u Bolonji, Veneciji, Firenci, Pizi, kao i u Carigradu, i prošao lađom iz Crnog mora u Dunav.

Kao učitelj Dositej je radio u srpskoj Dalmaciji (Kninsko polje, Kosovo, Golubić, Plavno), gde nastaje njegov prvi književni rad (Bukvica – izbor iz beseda Jovana Zlatoustog), u Skradinu i okolini drži besede srpskom življu, u dalekoj Moldaviji je učitelj, kao i u Beču, kada posle dve godine učiteljevanja prelazi u Trst.

Period života van Srbije Dositej je obeležio objavljivanjem autobiografskog spisa Život i priključenija, zbirke pouka Venac od alfavita, i Basni. "On je prvi pisao serwisch prosto" (Jozef Dobrovski – Jerneju Kopitaru, 1809), čime je u srpsku kulturu preneo Adelungovo načelo piši kao što govoriš (Schreib wie du sprichst). Kako je ovo načelo prvo u srpskom jeziku dosledno primenjeno, zaboravilo se na njegovo nemačko poreklo. Ali, najvažnije od svega je Dositejevo shvatanje (i delovanje) da narodni jezik mora postati književni, čime će se vremenom (najviše zahvaljujući Vuku Karadžiću) bogato narodno usmeno predanje zameniti trajnim pismenim. Bio je to važan događaj u očuvanju kontunuiteta srpske duhovnosti.

Dositej se u Trstu upoznaje sa mesnim parohom Haralampijem Mamulom, kome kasnije šalje čuveno Pismo (filozofski esej Pismo Haralampiju), a ustanicima i Karađorđu posvećuje Pjesnu na insurekciju Serbijanov, čijim stihovima podstiče buđenje nacionalne svesti u Srba:

Vostani Serbie!
Davno si zaspala,
U mraku ležala.
Sada se probudi
I Serblje vozbudi!

Zaista, takvog je Dositeja trebala Srbija, koja već druge godine ustanka čini značajne korake u obnovi državnosti. U Nacrtu zakona o Praviteljstvujuščem sovjetu (Za pamjat), kao najvišem organu vlasti, njegov sastavljač Božidar Grujović predviđa šest popečiteljstava (ministarstva), od kojih je jedno bilo popečiteljstvo prosvešćenija (prosvete). Naravno, prethodno je trebalo organizovati školstvo. U tom smislu značajan događaj se zbio 1. septembra 1808. godine, kada je u Beogradu počela sa radom Velika škola. Na svečanom otvaranju Dositej je govorio O dolžnom počitaniju k naukam, da bi već sutradan vrsni intelektualci onoga vremena (Ivan Jugović, Sima Milutinović Sarajlija, Miljko Radonić, Lazar Vojinović) započeli nastavu. Prvi učenici su bili Karađorđev sin Aleksa, sinovi ostalih ustaničkih vođa (Milenka Stojkovića, Jakova Nenadovića, Mladena Milovanovića, Vase Čarapića), zatim Vuk Karadžić, Lazar Arsenijević Batalaka i drugi koji će se kasnije, u razdoblju vladavine kneza Miloša Obrenovića, istaći u javnom životu i dati značajan doprinos razvitku obnovljene Srbije.

Naravno, učeni Dositej aktivno učestvuje u pripremi zakona nove države, obavlja dužnost nadziratelja učilišta, a od 11. januara 1811. godine obavlja i dužnost prvog ministra prosvete obnovljene Srbije.

Po dolasku u Srbiju Dositej je prvo stanovao u konaku proteranog beogradskog paše, zatim kod svog prijatelja Petra Novakovića Čardaklije, da bi mu kasnije Karađorđe i Sovjet poklonili kuću sa baštom. Dositej se na poklonu zahvalio, a posle renoviranja kuće o svom trošku ustupio je Sovjetu za potrebe tek formirane bogoslovije. Do kraja života živeo je skromno u dve male sobe u zgradi Sovjeta.

Dositej Obradović je umro u Beogradu u četvrtak 28. marta 1811. godine. Sahranjen je istog dana posle velikog sprovoda koji je prošao ulicama od zgrade Sovjeta, preko Tekije, Zereka i Dubrovačke ulice do stare Saborne Crkve (sve u delu današnjeg Beograda od ugla Višnjićeve ulice i Studentskog trga, do ulice Kralja Petra i današnje Saborne crkve). Za otvorenim kovčegom išli su Karađorđe i ustaničke vojvode. Sahranjen je na groblju koje se nekada nalazilo pored Saborne crkve, a na nadgrobnoj ploči bio je natpis koji je sam Dositej za života sastavio: Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj narod. Večna mu pamjat. Kada su 1897. godine, po naredbi kralja Aleksandra Obrenovića, iz Beča prenete kosti Vuka Karadžića i sahranjene s leve strane ulaza u Sabornu crkvu, s desne strane od ulaza obnovljen je i Dositejev grob. Na istom mestu i danas Mirno leže kosti starog Dositeja (poslednji stih pesme Dositej Sime Pandurovića).

U Univerzitetskom parku, koji se nalazi nedaleko od mesta gde je on stanovao i delovao, od 1930. godine nalazi se spomenik Dositeju, rad vajara Rudolfa Valdeca. Spomenik je izliven i otkriven 1911. godine, a prvobitno je bio postavljen na ulazu u Kalemegdanski park, ispred Narodne biblioteke, koja je tada bila smeštena u zgradi u kojoj se danas nalazi Biblioteka grada Beograda. Beograd i većina gradova širom Srbije danas imaju ulicu i školu sa imenom Dositeja, a od proleća 2004. godine u Beogradu, Vršcu i Čakovu deluje zadužbina "Dositej Obradović", sa zadatkom da prouči čime nas je sve Dositej zadužio.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net