Pakistan na raskrsnici >

Senka Crvene džamije

Broj mrtvih u sukobima i samoubilačkim napadima posle osvajanja džamije prešao je tri stotine. Takav talas samoubilačkih napada u Pakistanu nije do sada zabeležen. Očigledno je da se irački recept korišćenja ogromnog broja bombaša samoubica prelio prvo u Avganistan, a sada i u Pakistan

ISKRA POTPALILA POŽAR: Crvena džamija u Islamabadu

Teško je zamisliti nezahvalniju poziciju od one u kojoj se trenutno nalazi predsednik Pakistana, general Pervez Mušaraf. Niko njime nije zadovoljan. Amerikanci, čiji je saveznik u borbi protiv talibana i Al kaide, zameraju mu da u toj borbi nije dovoljno angažovan. Al kaida i talibani su ga proglasili izdajnikom i osudili na smrt čim se stavio na američku stranu, a da je izdajnik misle i oni Pakistanci koji u Osami bin Ladenu vide simbol svetog rata protiv Zapada. Protiv generala su i prodemokratske snage u zemlji, koje tvrde da je Mušaraf klasičan diktator. Mušarafov glavni oslonac je vojska, ali se i unutar armije čuju glasovi protesta zbog saradnje sa Amerikancima.

Od izazova koji pljušte sa svih strana, Crvena džamija je sigurno najveći. Lal masđed (Crvena džamija) u Islamabadu, u čijem sklopu je i medresa (verska škola), važi za centar radikalnih islamista u Pakistanu. Otvorenu mržnju prema Mušarafu čelnici džamije pokazuju od trenutka kada je general odlučio da podrži američki rat protiv terorizma. Čelnici i studenti džamije zalažu se za primenu šerijata u celoj zemlji, ne krijući da su im ideal talibani u susednom Avganistanu. Uostalom, talibanski pokret su od početka činili radikalni studenti medresa iz pograničnih oblasti Avganistana i Pakistana. Nacionalni pakistanski dnevnik "Nejšn" piše da verske škole koje propovedaju radikalni islam u glavnom gradu Pakistana imaju više od 16.000 učenika.

POČETAK KRIZE: Radikalni islamistički studenti iz Crvene džamije mesecima su pokušavali da šerijatski zakon primenjuju po ulicama, maltretirajući prostitutke i vlasnike video-klubova i kafića. Kada je ubijeno troje od sedmoro otetih Kineza, pod optužbom da su vlasnici javne kuće, vlast je morala da reaguje. U krvavim obračunima snaga bezbednosti i studenata na ulicama Islamabada poginulo je 19 osoba. Onda je vojska 3. jula počela opsadu džamije, u kojoj su zabarikadirani ostali islamistički studenti koji su, po tvrdnjama vlade, držali kao taoce nekoliko stotina žena i dece. Vojska je eksplozivom napravila nekoliko rupa u zidovima medrese, kako bi omogućila taocima da pobegnu. U prvih nekoliko dana opsade džamiju je napustilo više od 700 studenata, ali veliki broj je ostao unutra, dobro naoružan.

OPOZICIONA GROZNICA: Antivladin protest

Glavni sveštenik džamije Maulana Abdul Aziz, uhvaćen je na početku opsade kada je pokušao da pobegne obučen u burku, tradicionalnu žensku odeću, koja pokriva telo i lice. Abdul Rašid Gazi, rođeni brat i zamenik Abdula Aziza, ostao je unutar džamije. Odbijajući da se preda, Gazi je rekao da će on i njegove pristalice radije izginuti kao mučenici. Odbacio je i navode vlasti da u džamiji drži žene i decu kao žive štitove, i da studenti imaju teško naoružanje.

Crvena džamija bila je tačka na kojoj je država rešila da se suprotstavi ekstremistima, iako je time pređena granica posle koje će se mnogo toga promeniti. Pregovori su trajali nedelju dana, ali su se završili krahom. Juriš vojske na džamiju je počeo 10. jula, nekoliko minuta pošto je delagacija vlade saopštila da su pregovori propali.

Bitka za Lal masđed, pomalo cinično nazvana "Operacija Tišina", trajala je 36 sati. Kada se završila iscrpljujuća borba za svaku sobu, vojska je na glavnom ulazu u medresu ostavila ogromnu gomilu zaplenjenog oružja i municije. U gomili su bili lanseri raketa, automatsko oružje, ručne granate, pojasevi za bombaše samoubice... Portparol pakistanske vojske general Vahid Aršad rekao je da je pronađeno 75 tela ubijenih ekstremista, među kojima i imam Abdul Rašid Gazi, i da među ubijenima nije bilo žena i dece. Većina studenata ubijenih u operaciji su bili Paštuni, pripadnici naroda koji živi u severnozapadnom delu Pakistana i u Avganistanu. Prema rečima generala Aršada, poginulo je i 11 vojnika. Tvrdi se da je oslobođeno 68 žena i dece, što je mnogo manje od nekoliko stotina talaca koji su pominjani tokom opsade.

Na proteste protiv krvoprolića u Crvenoj džamiji pozvale su organizacije koje upravljaju sa oko 10.000 medresa širom zemlje, podržane od koalicije šest religioznih partija. Hiljade ljudi je učestvovalo na demonstracijama u Islamabadu, Karačiju, Lahoreu, Pešavaru, Keti, uzvikujući "Dole SAD", "Dole Mušaraf", "Idi Mušarafe, idi." Drugi čovek Al kaide, Ajman al Zavahri, pozvao je Pakistance da se priključe svetom ratu u znak osvete. Multimedijalna mreža Al kaide je emitovala njegove reči: "Muslimani Pakistana, vaš jedini spas je u džihadu."

TALAS NASILJA: Crvena džamija je ogolila neke od problema u kojima grca ova zemlja. Podrškom talibanima još u toku njihovog osnivanja i dolaska na vlast (vidi okvir), pakistanske vlasti pomogle su stvaranju mutanta koji je, integrišući se sa Al kaidom, do te mere ojačao da je počeo da ugrožava i sam Pakistan. Nije tajna da Pakistan pomaže i kašmirskim separatističkim organizacijama sklonim terorizmu, od kojih je najpoznatija militantna grupa Laškar-e Taib. Problem nastane kada teroristi odaslani po svetu dođu kući, a to se dešava uvek, ranije ili kasnije.

Posle slamanja otpora u Crvenoj džamiji, krenuo je novi talas nasilja.

Broj mrtvih u sukobima i samoubilačkim napadima posle osvajanja džamije prešao je tri stotine. Takav talas samoubilačkih napada u Pakistanu nije do sada zabeležen. Očigledno je da se irački recept korišćenja ogromnog broja bombaša samoubica prelio prvo u Avganistan, a sada i u Pakistan. To je taktika od koje, ukoliko su ljudski resursi dovoljno veliki (a sudeći po Iraku oni su, nažalost, neograničeni), nema efikasne odbrane. Karakteristično je da napadi ne pogađaju samo udaljene i izolovane krajeve zemlje, poput severozapada ili Balučistana, pokrajine u blizini tromeđe sa Iranom i Avganistanom. Na meti je i glavni grad, Islamabad.

SVAKODNEVNA EGZOTIKA: Pogled iz autobusa

Ubrzo posle pada Crvene džamije predsednik se suočio sa još jednim iskušenjem. Mušaraf je u martu doneo odluku o suspenziji Iftikara Mohamada Čandrija, vrhovnog sudije, pod optužbom za zloupotrebu položaja. Posle te odluke podigao se talas protesta opozicionih prodemokratskih snaga, koje su smatrale da general tako pokušava da ućutka slobodoumnog sudiju. Ti protesti su ostali u senci rastućeg nasilja islamskih militanata. Vrhovni sud je pre nekoliko dana oborio generalovu odluku o suspenziji, u najnezgodnijem trenutku po Mušarafa. Za jesen su najavljeni izbori, a Mušaraf namerava da osvoji još jedan petogodišnji mandat, ostajući i predsednik i vrhovni komandant vojske. Prodemokratski protivnici Mušarafa proslavili su odluku suda na ulicama svih većih gradova. U Islamabadu se skupilo više od 10.000 advokata i političkih aktivista koji se protive generalovoj vojnoj vladi. Onda je eksplozija ponovo potresla grad, koji tek što se pribrao od košmarnih dana tokom opsade džamije. Bombaš samoubica je ostavio iza sebe 17 mrtvih, desetine ranjenih i pitanje da li je Al kaida napala one kojima je Mušaraf takođe protivnik, ili je to učinio neko drugi. Ostao je i strah od haosa u koji srlja čitava zemlja.

EKSPLOZIVNI LANAC: Pakistan je jedno od mesta sa koga potresi mogu uticati ne samo na Aziju već i na čitav svet. Ta zemlja je izuzetno važna karika u eksplozivnom lancu koji se proteže od Male Azije do Indije. Možda i najvažnija karika, jer je jedina koja, osim Izraela, poseduje nuklearno oružje. Upadanje Pakistana u anarhiju moglo bi dovesti do nezamislive situacije da se različite snage otimaju za kontrolu nad takvim oružjem.

Nije lako odupreti se poređenju akcije u džamiji sa upadom indijske vojske u Zlatni hram Sika u Amritsaru 1984. Posle tog napada Siki su u znak osvete ubili Indiru Gandi, koja je naredila napad. Šta god Mušaraf bude uradio, a pred njim je težak izbor, pratiće ga zloslutna senka Crvene džamije. Posle najnovijeg talasa nasilja general može uvesti vanredno stanje i na taj način, bar privremeno, konsolidovati svoju vlast.

Međutim, ako time odloži izbore koji se očekuju ove jeseni, sigurno će se suočiti sa žestokim pritiscima demokratske opozicije. Ako na izbore izađe, pobeda mu nije izvesna posle svega što se dešavalo prethodnih nedelja. General je izjavio da za sada neće uvesti vanredno stanje i pozvao naciju na jedinstvo pred novim izazovima. "Sa izazovom se moramo suočiti hrabro, ali to ne može učiniti jedna osoba sama. Ja to ne mogu učiniti sam. Ni policija ni vojska to ne mogu učiniti same, dok ne budu imale podršku naroda", rekao je Mušaraf. Pitanje je samo na koliko naroda u Pakistanu, duboko podeljenom po verskim, plemenskim i političkim granicama, može računati u toj podršci.


 

General i oružje

Pervez Mušaraf je na vlast došao 1999, pučem koji je prošao bez krvi, za razliku od nekih ranijih smena vlasti u Pakistanu. Za vreme njegove vladavine, u ovoj izuzetno siromašnoj zemlji napravljeni su neki pozitivni koraci. Počela je naplata poreza na promet i na struju, dosta se ulagalo u industriju i obrazovanje. Ono što će se najviše pamtiti ipak je razvoj nuklearnog naoružanja. Tako nešto sigurno nije bilo moguće bez pomoći spolja. Ta pomoć podrazumevala je i prećutnu saglasnost velikih sila, bez obzira na sankcije sa kojima se Pakistan suočio prilikom prvih nuklearnih proba. Zemlja je tada isključena iz punopravnog članstva Komonvelta, krediti i veliki međunarodni projekti su obustavljeni, ali sve sankcije uvedene krajem devedesetih su ukinute kada je Mušaraf postao saveznik u borbi protiv terorizma. Ekskluzivni nuklearni klub se bez preterano mnogo buke proširio za još dva člana, Pakistan i Indiju, a kakve će posledice imati to što su vlasnice tog oružja postale dve zemlje koje su u poslednjih 50 godina vodile četiri rata, tek će se videti.

Druga strana Mušarafove vladavine je ukidanje demokratskih institucija, štampa pod kontrolom vlasti, moćna i surova tajna policija. Mušaraf je u poslednjih nekoliko godina preživeo najmanje četiri atentata. Posle najnovijih događaja oko Crvene džamije, general će sigurno biti još žešća meta besnih militanata koji neće štedeti ni živote ni eksploziv da bi ga uklonili. Mušaraf je toga morao i sam biti svestan, ali pitanje je da li su mu događaji ostavili mogućnost izbora.

Pakistan

Pakistan, jedina islamska država sa nuklearnim naoružanjem, dobio je nezavisnost kada i Indija, 1947. godine. Osnivač Pakistana Mohamad Ali Džinah smatrao je da muslimani sa indijskog potkontinenta moraju dobiti svoju državu. U početku su postojali Zapadni i Istočni Pakistan, ali je posle rata sa Indijom 1971, od istočnog Pakistana stvorena nova država, Bangladeš. To nije bio i prvi rat sa Indijom. Dva prethodna, 1947. i 1965, vođena su oko Kašmira, oblasti na severu podeljene između Indije i Pakistana, na koju pretenduju obe zemlje.

Na mapama ti ratovi i ne prestaju. Na kartama u Pakistanu je prikazano da ovoj zemlji pripada i deo Kašmira koji je zvanično u Indiji, na indijskim kartama je ceo Kašmir, naravno, u Indiji. Indija na svojim mapama kao deo svoje teritorije tretira i zabačeni planinski deo Tibeta koji je već decenijama u sklopu Kine, oko koga ove dve zemlje još vode spor.

Susedi Pakistana su i Avganistan i Iran, sa kojima Pakistan takođe ima bezbroj nesporazuma. Jedini sused sa kojim saradnja teče bez problema je Kina, ali ta granica se proteže samo u visovima Himalaja. Na toj granici je Kunđerab pas, planinski prevoj na 4730 metara nadmorske visine, koji je oduvek bio jedna od najvažnijih kopči između Dalekog i Bliskog istoka.

Pakistan ima oko 165 miliona stanovnika. Od toga je 97 odsto muslimana, 77 odsto sunita i 20 odsto šiita. Sukobi između šiita i sunita u ovoj zemlji su dosta česti.

Pakistan je zemlja parlamentarne demokratije, ali je Ustav suspendovan zbog vojnih udara tri puta, kada je celokupna vlast prelazila iz ruku predsednika vlade u ruke predsednika države. Polovina vremena koje Pakistan postoji kao država prošlo je pod vojnom upravom.

Pakistan je bio prva muslimanska zemlja u kojoj je žena postala demokratski izabrana predsednica vlade. To je bila Benazir Buto, ćerka bivšeg predsednika i premijera Zulfikara Ali Buta. Benazir Buto, koja se školovala na Oksfordu i Harvardu, izabrana je za premijera 1988. Optužena je za korupciju i opozvana 20 meseci kasnije. Drugi put je na istu funkciju izabrana 1993, ali je opozvana tri godine kasnije, iz istih razloga. Njen muž Asif Ali Zardari, čiji je nadimak bio deset odsto, takođe je optuživan za korupciju i u zatvoru je proveo nekoliko godina. Benazir Buto sada živi u egzilu u Dubaiju i najavljuje da će se vratiti u Pakistan krajem ove godine, da bi na čelu Narodne partije Pakistana učestvovala na izborima.

Jedan od problema Pakistana su i narkotici. Osim proizvodnje u sopstvenoj zemlji, Pakistan je i jedna od najvažnijih tranzitnih tačaka za šverc avganistanske droge u sve delove sveta. Centralna vlast je slabašna u pokrajini Balučistan, koja dotiče tromeđu sa Iranom i Avganistanom, gde su decenijama glavne gazde moćni narko-karteli.

Izbeglica iz Avganistana je u Pakistanu ranije bilo oko tri miliona. Sada ih je oko milion, pošto je vlast u saradnji sa međunarodnim organizacijama 2005, organizovala repatrijaciju, mada je tačan broj teško odrediti, jer je granica između Avganistana i Pakistana praktično bez kontrole.

Talibani i Pakistan

Pakistan je u vreme sovjetske invazije na Avganistan aktivno pomagao mudžahedine u borbi protiv Sovjeta, uz obilatu američku asistenciju. Pošto se posle odlaska Sovjeta 1989, rat nastavio, ovog puta između bivših saveznika, Pakistan je počeo da pomaže talibane, verujući da će njihova pobeda stabilizovati zemlju. Talibane su uglavnom činili Paštuni, pripadnici naroda koji živi i u Avganistanu i u Pakistanu.

Pomoć se nastavila i u vreme kada su talibani osvojili vlast u Avganistanu. Jedine tri zemlje koje su tu vlast priznale bile su Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati i Pakistan. Protiv talibana u početku nisu bile ni Sjedinjene Američke Države. Ni kada su talibani počeli da uvode svoju drakonsku verziju islama, nije bilo reakcija. Prve pukotine u saradnji nastale su kada je na teritoriji Avganistana gostoprimstvo dobio Osama bin Laden. Posle 11. septembra 2001, Mušaraf se stavio na stranu Amerike u proklamovanoj borbi protiv terora. Velikog izbora nije imao. Da je poslušao ratoborne sunarodnike koji u Bin Ladenu vide heroja, teška ruka Amerike je lako mogla da produži putanju batine i do njegove zemlje, što mu je prilično jasno i rečeno.

Avganistansko-pakistanska granica je duga 2400 kilometara. Severni Vaziristan, kako se zove region na severozapadu, neka je vrsta nezavisne zone, ogromno pogranično područje nad kojim kontrolu nemaju pakistanska vojska i policija. U tom području ne vladaju zakoni države, već zakoni plemena. Bela kuća sada smatra da Al kaida, možda i sam Bin Laden, u severnom Vaziristanu imaju sigurno sklonište i upozorava da će, ako pakistanske snage ne budu rešile taj problem, same morati da intervenišu unutar teritorije Pakistana. Takvu intervenciju na svojoj teritoriji, sa primetnom nelagodom, zvaničnici Pakistana nazivaju "neodgovornim činom".


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net