Palićki festival, 14. put >

Bioskop pod upeklom zvezdom

Obdaren relativno skromnim budžetom i lišen velike pompe, Palićki festival je više mesto za filmske hedoniste, a manje za "šminkere"

VRELO LETO: Palićko jezero

Šta je glavno otkriće četrnaestog filmskog festivala na Paliću, poslednjih godina (razložno i pametno) specijalizovanog za evropski film? Ako pitate dolepotpisanog, ne može biti senzacionalnijeg otkrića od hladne supe od višanja: dekadentno, u najplemenitijem smislu reči... A osvežava bolje od svih hladnih piva, šarenih sladoleda i crvenih lubenica ovog sveta. Ovo možda izgleda odveć vickasto, ali samo onima koji nisu pokuša(va)li da bistrog uma i svesti odgledaju po dva-tri tuceta filmova tokom valjda najtoplije nedelje u ovom delu sveta, toliko vrele da se ni legendarna hladovina palićke park-šume nije mogla izboriti sa podivljanim Zvizdanom nad Panonijom.

Kako god bilo, i u ovako idiotskim uslovima ovaj je festival – sa budžetom kudikamo manjim od, recimo, razvikanog, a tek osnovanog "nacionalnog" u Novom Sadu – funkcionisao više nego pristojno, bilo je mnogo možda ne glamu(g)roznih, ali pametnih i interesantnih gostiju iz relevantnog evropskog filmskog sveta, organizatori su nas sve pazili, mazili & zvali nas Đorđe; Palić i dalje izgleda kao pomalo bajkovito mesto S One Strane Duge, Subotica je i po neljudskoj žegi (žezi?) bila jednako elegantna i neodoljiva, čak su i legendarni jezerski komarci ove godine malo ohanuli, valjda je i njima bilo odviše vruće da bi se još i zamajavali oko naših znojavih telesina. Ah da, bilo je i filmova...

U glavnoj je selekciji prikazano trinaest recentnih evroostvarenja, no pre njih nam je, van konkurencije za nagrade, poslužen ovogodišnji kanski pobednik, rumunski Četiri meseca, tri nedelje i dva dana Kristijana Munđijua (Mungiu). Film počinje kao manje-više predvidiva i stereotipna priča o "užasima preživljavanja malog čoveka u zlom komunizmu" kroz priču o studentkinji koja, uz pomoć prtijateljice Otilije (de facto noseći lik ove priče), pokušava da tajno abortira – što je u Čaušeskuovom režimu bila stvar za ozbiljno robijanje – i taman kad dopustiš sebi da pomisliš kako danas svaka šuša može da fasuje Zlatnu palmu, ovo se delo fenomenalno "razvije" kroz neverovatne, klaustrofobične hotelske scene, kulminira kroz antologijsku scenu Otilijinog "zatočeništva" u stanu roditelja njenog momka, te zatim ne pušta gledaoce da predahnu makar za trenutak, sve do katarzičnih scena Otilijinog "oslobađanja" fetusa na vrhu neke mračne, derutne socrealističke zgradusine, dok napolju zavijaju divlji kerovi, a uši otpadaju od balkanske zime usred Ničega. Izvanredan film, superiorno predavanje iz poštenog, estetski besprekornog, štono bi se reklo, "suočavanja s prošlošću", radi njegog trajnog upokojavanja...

ENERGETSKA BOMBA: Izbor selektora Nikolaja Nikitina bio je onoliko "šarolik" koliko je to uopšte bilo moguće, pošto tuce filmova ipak ne može da u dovoljnoj meri predstavi pluralizam evrokinematografija. Pošto nema prostora za preveć razglabanja, hitamo ka srcu stvari: senzacija zvanične selekcije bio je ruski film Glumeći žrtvu Kirila Serebrenikova, jedna pametna energetska bomba koja je eksplodirala na ogromnu radost svih filmskih hedonista, briljantno i duhovito seciranje (post) tranzicione Rusije kroz pomerenu "hamletovsku" priču o osetljivom, naizgled obesnom mladiću koji zarađuje za život glumeći žrtvu u policijskim rekonstrukcijama zločina, a čijeg su oca ubili mladićeva majka i stric, ne bi li ga sklonili s puta ("dvoje se vole, treći im smeta"...). Kroz niz "uzgrednih" scena – ona na bazenu, s kavkaskim ubicom kako-se-već-zove, jedna je od najurnebesnijih uopšte snimljenih u XXI veku! – Serebrenikov fascinantno portretiše jedno, jelte, vreme rasapa svih vrednosti, da bi poentirao gnevnim monologom policijskog detektiva, zgađenog nad ništavilom Vrlog Novog Sveta... Bilo bi divno da je žiri smogao snage i "iščašenosti" da upravo glavnu nagradu ("Zlatni toranj") dodeli baš ovom i ovakvom, u najboljem smislu reči radikalnom filmu, ali hajde, dobro je i ovako... Norveški Sinovi Erika Rihtera Stranda solidno su, no pomalo prekonvencionalno ostvarenje koje eksploatiše danas tako popularnu temu pedofilije, i koje je propustilo u jednom trenutku diskretno otvorenu šansu da se pozicionira bar za mrvu provokativnije od opštih mesta "političke korektnosti"; tome nasuprot, Halam Fo Škota Dejvida Mekenzija (ako se ne varam, otkupljen za bioskope), u najboljoj ostrvskoj tradiciji pokazuje kako se i od priče koja je imala sve preduslove za melodramatsku konvencionalnost – ucveljeni sin pronalazi erzac-majku u ženi u koju se zaljubljuje – može napraviti filmski draguljčić. Poljski film Nada Stanislava Mihe (Mucha) zapravo je prava, diskretno esejizovana "katolička moralka" u najboljoj tradiciji Dekaloga Kišlovskog – što i nije iznenađenje ako znamo da mu je scenarista Kžištof Pjesevič – ali ipak bez snage i dubine Kišlovskog; tome nasuprot, austrijski Uvoz-izvoz Ulriha Zajdla (Seidl) nudi upečatljivo i dovoljno sveže preplitanje dveju east-west evropriča: o ukrajinskoj medicinskoj sestri koja, pokušavajući da preživi, kreće prvo u pornobiznis, da bi potom stigla u Beč da radi kao spremačica u nečemu što je više azil za umiranje imućnije austrijske starčadi nego klasična bolnica, te o mladom austrijskom underclass luzeru koji sreću na kraju potraži u trange-frange trgovini upravo sa tim siromašnim i zapuštenim evroistokom... Podugačak, a opet brz i promišljen, Uvoz-izvoz se doima kao retko pronicljiv pogled sa obe strane onoga što više nije "Gvozdena zavesa", ali nekakav težak zastor i dalje svakako jeste... O nekom se, mnogo manje metaforičnom "kurvanju" radi i u Muškom poslu Finca Aleksija Salmenpera; film koji je nekako odveć nezapaženo prošao kroz ovaj festival (prikazan kao "odjavna špica", takoreći) zapravo je veoma čvrsto i dobro ostvarenje, jedna od onih priča kakve i najslavniji filmofinac Kaurismaki obožava, ali koju njegov manje slavni zemljak komponuje naizgled mnogo konvencionalnije, a opet dovoljno originalno, priča o tome kako u životu "običnog, malog čoveka" dođe do Kvara (gubitak posla, koji nije u stanju da prizna svojoj ionako depresivnoj ženi) koji ga postepeno odvede u nekom naizgled "nadrealnom" pravcu, tj. do posla samoizmišljene muške kurve za starije dame: umesto da tužne ili groteskne situacije u koje njegov junak upada upotrebi za kakav bezvezni freak-show, što je prilika koju bi oberučke prihvatio svaki manje talentovani reditelj, Salmenper je razvija u niz sličica & pričica izgubljenosti, samoće, tuge. Sve u svemu, nepravedno potcenjena "svetlost sa severa"...

POBEDNIČKI FILM: "Posle venčanja"

IZAFEKTIRANO: O Klopci Srdana Golubovića već sve znate; srboamerički animirani Film noir Srđe Penezića i Riste Topaloskog pleni animacijom, kao i time što je jedan takav produkcijski poduhvat urađen "ovde", no sama je priča (namerno) dozlaboga klišeizirana po uzusima naslovnog žanra; okej, oni "zakleti" filmomani baš to i vole, pa neka im bude! Nemačko-švajcarski Eden Mihaela Hofmana suptilni je, baš onako tomasmanovski (Tonio Kreger!) ogled o izuzetnosti, ali i trajnoj, neotklonjivoj izgubljenosti i neuklopljenosti Umetnika u svetu (malo)građana, onih koji se neće moći izdići iznad banalnosti sopstvene fantazije čajk ni kada izgleda da to uistinu žele... I što će se nužno Umetniku obiti o glavu. E sad, to što narečeni Ukleti Umetnik nije pisac ili slikar nego kuvar, to baš ništa ne menja na stvari... Mađarski Opijumdnevnik duševne bolesnice, Janoša Sasa, snimljen po motivima čuvenog subotičko-peštanskog morfiniste i dekadenta sa početka XX veka Geze Čata, nažalost, druga je strana te iste priče: ovaj izafektirano "dubok" i "težak" film (mislim, težak jeste, ali ne na onaj način na koji bi trebalo...), koji bi da razmatra onu romantizmu, pa i ranom modernizmu tako omiljenu priču o tankoj granici između Stvaralaštva i Ludila, te Ludila i Nečistih Sila – shvaćenih, jelte, doslovno ili metaforično, kako vam volja – na kraju treskom propada od sopstvenih viškova i preigravanja svih vrsta, do te mere da postaje jedna od onih aprijatnih ilustracija svih stereotipnih mana "umetničkog filma" koje će rado eksploatisati zakleti "žanrovci" i(li) "holivudisti"... Na koncu, Zlatnim tornjem nagrađeni danski film Suzane Bir (Bier) Posle venčanja rasna je melodrama, inteligentna, zanatski takoreći perfektna, na momente uistinu potresna; utoliko je odluka žirija da istakne baš ovaj film relativno lako odbranjiva; na drugoj strani, ne mogu se oteti dojmu da se radi o filmu koji, svim vrlinama uprkos, ne odmiče ni za milimetar dalje od odavno osvojenih i utvrđenih filmskih teritorija, što ume da (mi) zasmeta, naročito kada odgledam takav film dan-dva nakon onog plemenitog ludila zvanog Glumeći žrtvu... Koje su, bajdvej, dragi nam prestonički "akreditovani izveštači" uglavnom ispljuvali na pasja kola. Uh. Doktore, kako je to biti tako pametan?! Jel' to urođeno ili se stiče vrednim neradom na sebi?

"Tranziciona" selekcija Paralele i sudari ove je godine sticajem okolnosti izostala, što je oprostivo samo pod uslovom da se koliko sledeće godine vrati, i to još ljepša i starija no što je bila! Zato je tu bio ciklus Novi norveški film, zgodan, ma koliko fragmentaran uvid u jednu od zanimljivijih evrokinematografija. Ono što iz te selekcije vredi izdvojiti otkačena je alegorija o jednom nepodnošljivom "savršenom svetu" u koji – ne zna se kako ni zašto – upada glavni junak: o svetu u kojem je sve, oh, tako dobro i racionalno, tako vredno i radno, ali je sve tako nepodnošljivo banalno i prosto u svojoj hladnoj funkcionalnosti: jedina nada u spas je zvuk i miris nekog Pravog Života, onog u kojem još ima ukusa i mirisa, a koji se nalazi Tamo Negde, i u koji se valja nekako vratiti... Film se zove Nepodnošljiv čovek, režirao ga je Lens Lien, i kad ga odgledaš postane ti jasnije zašto je i onaj divni Dopler pisca Erlenda Lua, sa njegovom donkihotskom pobunom protiv preterane "odličnosti", baš Norvežanin... Hladna stopala Aleksandra Eika zanimljiv su i šarmantan, mada vrlo nesavršen pokušaj snimanja komedije u duhu i stilu ranog Kevina Smita, ali na (s)nežni norveški način... Naposletku, dokumentarac Bogata zemlja Aslauga Holma zanimljiv je prikaz jedne predizborne kampanje, ovdašnjem gledaocu izazovan za upoređivanje "nas" i "njih": šta su "civilizacijske razlike" Balkana i Severa, a šta je ono sveljudsko, globalno političarenje, možda tamo negde bolje a ovde slabije zakrabuljeno... Holmu, kao uzgred, uspeva i da spontano, bez naznaka poučitelnosti, kontrastira tu japijevsku Norvešku politelite sa onom provincijskom, radničkom ili ribarskom, onom u kojoj egzistencije Malih Ljudi zavise od njima neretko posve apstraktnih odluka i procesa. Uzgred, malo "fantastike": glavni je Pretendentov problem kako da dođe na vlast to što Norveškoj i Norvežanima ide previše dobro: kako da ubediš ljude da menjaju vlast kad znatna većina živi u rasponu od dobrog do odličnog, i pri tome, što je najgore – ergo: najbolje – taj trend ne pokazuje znakove posustajanja... Je li mu ipak uspelo? Jeste.

Redovni je ciklus novog mađarskog filma po(t)kazao dodatno produbljenje stanovitog zamora i dezorijentacije tamošnje produkcije, te iz preovlađujućeg sivila vredi izdvojiti konvencionalnu, ali promišljenu i zanatski više nego solidnu porodično-socijalnu dramu Svež vazduh Agneš Kočiš, te duhoviti, posve kalamburni pastiš-paskvil Ed je slasno jeo proslavljenog veterana Mikloša Jančoa, koji pod stare dane bećarski snima filmove koji ljubiteljima onog nekadašnjeg Jančoa uglavnom idu na živce. Što, pak, mađarski bard prima sa neskrivenim filozofskim veseljem...

Da li je to sve? Pa baš i nije, ali vrlo intrigantan ciklus mladih evroautora sam ponovo propustio zbog preklapanja termina. Mora li to baš tako? Tja, možda i mora. A što se one hladne supe od višanja tiče, ta će, nadam se, ostati trajno na repertoaru!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net