Teofil Pancic

nuspojave >

Vučitrn, Grad Svetlosti

Veštačka dilema "Kosovo ili Evropa" odavno je zaslužila svoje mesto u "rečniku opštih mesta"

Da se Gistav Flober nekim čudom reinkarnira u današnjoj Srbiji, nema sumnje da bi pronašao pravu Meku za svoj "Rečnik opštih mesta" (iliti "uvreženih mnenja"). Poslednjih je godina jedna od takvih dežurnih razbibriga za lenje duhom – ili pak siromašne istom eteričnom supstancom – ona dosadna, veštačka (nadri)dilema "Evropa ili Kosovo". Kao biva, Srbija je stavljena pred nezgodan tamnovilajetni zadatak da se opredeli između insistiranja na svom trajnom & beskrajnom suverenitetu nad Kosovom ("i Metohijom", da ne zaboravim onaj drugi, važniji, "samolegitimišući" deo Patriotske Mantre!) i "evroatlantskih" integracija. Evo, čak, malo-malo pa neke novine ili kakva istraživačka agencija krenu da propituju Slučajne Prolaznike na tu šlager-temu, koju bismo mogli formulisati i ovako: da li biste radije bez pasoša i vize u Vučitrn ili u Pariz? Znatna većina, ako ćemo pravo, nikada nije bila ni u Vučitrnu ni u Parizu, niti bi znala šta da tamo uopšte radi, ali ipak naslućuje "ispravan", dakle poželjan odgovor: u Vučitrn, dakako! Zašto bre, šta to ima u m. f. Vučitrnu?! Pa nema ništa, ali to ništa je naše! A mi, zna se, tuđe (Pariz) nećemo, ali svoje (Vučitrn) ne damo! I šlus! Pa neka puknu dušmani.

Dilema je, velim, isisana iz malog prsta, jer takav izbor u realnosti ne postoji: naravno, slobodni smo – ako nemamo pametnija posla – odreći se "evrointegracija" u ime bilo čega, pa tako i fantazma "očuvanja Kosova", ali to ni u ludilu ne znači da ćemo Kosovo dobiti nazad, tobože u zamenu za "Jevropu". Koješta, ama baš niko ne nudi tu vrstu trgovine, a najmanje oni koji bi to "mogli" da učine, jer im je ta za nas virtuelna zamenska stvarčica (Kosovo) realno na raspolaganju. Otuda je i ta sloboda prilično apstraktne naravi, to jest, slobodni smo onako kako je svaki čovek slobodan da, recimo, puca sebi u glavu: fakat je da može to da uradi, ali to nije baš preporučljivo, iz razloga lako dostupnih zdravom razumu. U legitimna prava slobodnog pojedinca, doduše, ulazi i raspolaganje svojim životom; to znači da on, slobodni pojedinac, može biti i autodestruktivan, sve dok tim ponašanjem ne ugrožava druge, one koji baš ne bi da ga prate na njegovom samoubilačkom putu. Zato su prava javnih funkcionera u ovom smislu znatno redukovanija: oni ne mogu imati moralno pravo, niti mogu pošteno steći politički mandat, da bilo koju formu smišljenog kolektivnog suicida proglase za legitimnu, regularnu, štaviše mudru i časnu državnu politiku.

Prošle je nedelje NIN objavio tekst Mileta Savića u kojem se autor, eksplicitnije i razrađenije nego što se uobičajilo, pozabavio famoznim Opštim Mestom s početka ovog teksta. Jakako, Autor na to ne gleda kao na jalovo opšte mesto, nego kao na posve ozbiljnu Egzistencijalnu Dilemu, i na nju nudi i spreman odgovor. Taj odgovor, da se ne lažemo, staje u jednu reč: Vučitrn. Sve ostalo je ornamentika, u pet-šest hiljada znakova. Dobro, ali ko ti je, Pančiću, taj Mile Savić?! Hm, recimo da je filozof, znate, ono, kao Imanuel Kant, samo malo niže na ATP-listi (ali je pred njim – za razliku od Kanta – još mnogo turnira, tako da, ko zna...). No, sve to u ovoj priči nije važno, niti bi Savićev po sebi posve legitimni "lični stav" uopšte bio povodom ovog komentara da ispod narečenog teksta ne stoji napomena da je Mile S. "savetnik predsednika Vlade Srbije". Što će reći da su autorova smatranja & promišljanja sastavni deo intelektualne logistike vrha vlasti ove države. E pa, pošto je već tome tako, kada se g. Savetnik maši ovakvih "strateških razmatranja" orijentacije zemlje Srbije, onda mi se čini da se to nekako neposredno, odviše neposredno tiče i mog malog života... Te otuda ni tekst koji čitate uopšte nije produkt nekakvog polemičkog nadražaja: ma kakvi, radi se o paničnom iskazu elementarnog egzistencijalnog straha. Jerbo, štono bi se reklo, ako Savić i ja o nečemu "javno mislimo", to još ne znači da smo ravnopravni, jer samo njegovo mišljenje proizvodi posledice...

Bez sve šale, dobro je da je Savićevo "Zatvaranje kruga" ugledalo svetlo dana: krajnje je vreme da se koliko-toliko osvetli, da se ospolji, da se, uostalom, kako-tako samoosvesti i samoformuliše ta, hajmo reći, vučitrnska orijentacija (da li stvarno većinske?) Srbije, a u koju se glasno kune dobar deo ovdašnjih političkih, akademskih i medijskih elita, ali se malo ko trudi da je "obogati" ma i za slovo dalje od puke vruće parole, da je kako-tako (ob)razloži, potkrepi, razradi, fundira. Recimo da je Savićev tekst ipak značajan korak u tom pravcu. Utoliko značajniji što jedva da i ima konkurenciju...

Iz razloga koji mi se čine prevashodno političko-taktizerskim, Savić svoju dilemu formuliše na fonu "NATO ili Kosovo". Zašto baš NATO? Tja, zato što to prosečnom srpskom uhu bolje – dakle: gore – zvuči, pa se otuda lakše postiže odbijajući konsenzus: i sleva i zdesna drilovani protiv NATO-a – još i mnogo pre famoznog bembanja – građani ni bez "kosovske priče" nisu baš preterano entuzijastični za članstvom Srbije u vojnom savezu Slobodnog Sveta (primećujete da ovo pišem bez ikakve ironije, više da bih nervirao "leve" antiglobaliste u Permanentnom Pubertetu nego starmale "desne" nacionaliste...). Međutim, ama baš ništa što je Savić napisao glede NATO-a, ne bi bilo neprimenjivo kada je u pitanju Evropska unija. Zato je "prava" Savićeva tema: EU ili Kosovo. I to je onda pošteno tako i formulisati, da se ne lažemo, mnogo je kasno za femkanje. Već sam rekao: dilema je u osnovi lažna; Vučitrn više nije u ponudi, Pariz za sada jeste. I tu nastupa Ono Strašno: Mile Savić, ne kao tek "građanin & filozof Mile Savić", nego kao Savetnik Predsednika Vlade, u tvoje i moje ime "odbija" Pariz, birajući Vučitrn. Pri tome, Vučitrna i dalje nema nigde na vidiku. I šta "nam" onda ostaje na kraju? Ništa. To jest, ono što je rekao onaj Markesov pukovnik na pitanje "šta ćemo jesti". Ješćemo, dakle, to isto, čežnjivo gledajući ka nedostižnom Vučitrnu, Gradu Svetlosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net