Portret savremenika – Dušan Mihajlović >

Vidra u mreži

Mihajlović misli da je njegov najveći uspeh to što je "u 38. godini života spoznao istinu da nemam drugih neprijatelja osim sebe". Političke "magle" oko svog lika i dela Mihajlović nije uspeo da rastera ni dvotomnim memoarima i ovih dana "ima saznanja koja su mu nedostajala" pa u dnevnim novinama dopisuje nove stranice svojeg žitija

Dušan Mihajlović, našao se ovih dana u žiži medija kao čovek koji je 2003. pokrenuo policijsku istragu o krijumčarenju duvana pod nazivom "Mreža" (na osnovu čijih rezultata je Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal podnelo zahtev za provođenje istrage protiv Stanka Subotića Caneta i još 14 osumnjičenih), ali i kao čovek koji je, navodno, prvog osumnjičenog obavestio o istrazi. Naime, u intervjuu Televiziji B92 iz maja prošle godine, Stanko Subotić tvrdio je da ga je lično Dušan Mihajlović obavestio o "Mreži".

Na optužbe da je pokazao Subotiću rezultate afere "Mreža", tvrdi da u tome nema ni zrna istine i da ga je upoznao preko Bebe Popovića i dodaje da Beba Popović "bezočno laže". "Bezočnost Popovićevih laži oslobađa me obaveza prema prijateljstvu i zajedničkom radu u Vladi. Zato mogu da kažem dva saznanja stečena, istina, po prestanku mandata ministra policije. Prvo mi je pružio sam Popović u intervjuu u ‘Statusu’, a to je da je on bio samozvani šef RDB-a i kriminalističke policije, dok sam se ja bavio ‘čuvarkućama’ na mojoj planini. Drugo je strašnije: Zoran Đinđić i Stanko Subotić su ‘kolateralna šteta’ Bebinog poimanja i obavljanja državnog posla. Ali, Beba je velika tema. Svoje laži će morati da dokaže na sudu", naveo je Mihajlović. On je dodao i da mu ne ostaje ništa drugo nego da zaključi da je opasno biti Bebin prijatelj, jer je, kako je rekao, Đinđić pod zemljom, a Subotić pred vratima zatvora. "Za mene se ukazala mala nada, Beba me se odrekao."

KALJENJE KROZ SISTEM: Čini se da su novinari bili posebno inspirisani kad su pisali biografije Dušana Mihajlovića. Neki od naslova glase: "Maratonac"; "Vidra iz Valjeva"; "Jednom uz vlast, uvek uz vlast"; "Između vlasti i opozicije"; "Uvek na pravoj strani"; "Dečko koji obećava"... Opisivan je kao "jedan od nesumnjivo najveštijih političara na srpskoj političkoj sceni", čovek sa najdužim političkim iskustvom i stažom u DOS-ovoj vlasti, "večita nada i večiti nosilac svežih vetrova u srpskoj politici", kao političar koji se čvrsto drži stava "u politici su večni jedino interesi".

Mihajlović misli da je njegov najveći uspeh to što je "u 38. godini života spoznao istinu da nemam drugih neprijatelja osim sebe".

Političke "magle" oko svog lika i dela Mihajlović nije uspeo da rastera ni dvotomnim memoarima i ovih dana "ima saznanja koja su mu nedostajala" pa u dnevnim novinama dopisuje nove stranice svojeg žitija.

Dušan Mihajlović je rođen u Valjevu 27. septembra 1948. Otac Rodoljub bio je službenik, majka Stajka (Jakovljević) domaćica. Odrastao je u Valjevu, i jednom je izjavio: "Sve moje najlepše vezano je za Valjevo." Na pitanje čega se seća iz detinjstva odgovara: "Brižne majke, dvorišta u kome sam pravio svoje kule i gradove iz mašte, velike kriške vrućeg hleba namazanog mašću, posutog alevom paprikom i sitno iseckanim belim lukom."

Školovao se u rodnom gradu, a partijsku knjižicu Saveza komunista zaslužio je već u trećem razredu gimnazije, zahvaljujući odličnom uspehu u školi i iskazanom društvenom aktivizmu, uprkos lošoj oceni iz vladanja i tada ne sasvim uobičajenom velikom poštovanju prema vladici Nikolaju Velimiroviću i Crkvi.

Predsednik je od mladih dana: "Drugovi su me od sedmog razreda osnovne škole pa do kraja gimnazije birali za predsednika odeljenske zajednice, u prvom razredu gimnazije napravio sam Društvo prirodnjaka koje se bavilo arheologijom, u drugom razredu bio sam skaut, pa istraživač, i tu logiku i organizaciju zadržao sam i danas." Maturirao je 1967.

Kao omladinac bio je predsednik Saveza socijalističke omladine Podrinjsko-kolubarskog regiona (1976/78) i predsednik Mladih istraživača Srbije (1976/82).

Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Prvi posao dobio je u policiji 1. februara 1974. godine, gde je raspoređen u Odelenje službe državne bezbednosti u Valjevu i taj posao radio je do 31. decembra 1975. godine, kada je otišao na odsluženje vojnog roka. Iz tadašnje JNA vratio se 31. decembra 1976. godine, a 30. juna 1977. godine prelazi na rad u Skupštinu Opštine Valjevo.

Nekoliko godina rada u Službi državne bezbednosti u Valjevu donele su mu i nadimak – Dule CIA. "Na pokušaj diskvalifikacije zbog mog rada u Odeljenju SDB-a RSUP-a u Valjevu, davno sam rekao da je bolje profesionalno i javno raditi nekoliko godina za platu, nego doživotno dobrovoljno i tajno, kao neki moji kritičari", reći će Mihajlović.

Autor je četri knjige: 99 odgovora (1995), Evo ruke (1996) i Kuda i kako (1998) i dvotomne biografske knjige Povlenske magle i vidici (2005).

Oženjen je Slavicom (Mirnić), profesorom geografije, pa, kako je rekao, o njenoj egzisteniciji ne mora da brine.

Po nacionalnosti je Srbin, pravoslavac, slavi Svetog Jovana.

Izreku "Ne daj da te zlo pobedi, već pobedi zlo dobrim", smatra svojim životnim motom.

Prve ozbiljne političke funkcije u biografiju je upisao u rodnom Valjevu, gde je bio potpredsednik, pa predsednik gradske vlade, a onda i gradonačelnik (od 1986. do 1990).

PREVOĐENJE ŽEDNOG PREKO VODE: A onda je Slobodan Milošević Mihajloviću ponudio funkciju potpredsednika "prve nepartijske, tranzicione vlade koja je trebalo da obezbedi reformu i prelazak iz komunističkog u višepartijski sistem parlamentarne demokratije". Mihajlović je, kako tvrdi, tada verovao da je njegova obaveza da ostane u Valjevu i "prihvati se nekih obaveza u Krušiku". "Sedam dana nisam spavao smišljajući kako da mu objasnim da tu ponudu ne mogu da prihvatim, a onda se ispostavilo da je naš susret trajao pet minuta i da sam bio pobeđen", opisao je, prvo od, prema sopstvenom priznanju, tri "prevođenja žednog preko vode" koje mu je Milošević priredio. Zlobnici kažu da se toliko premišljao jer bi prvi put bio potpredsednik, a ne predsednik.

Tako iz Valjeva prelazi u Beograd i postaje potpredsednik republičke vlade (u vreme Stanka Radmilovića), gde je, pre isteka mandata, podneo ostavku (od 5. decembra 1989. do 11. februara 1991), a povod je bio stvaranje Socijalističke parije Srbije i preuzimanje imovine Saveza komunista i Socijalističkog saveza, suprotno Mihajlovićevom zalaganju da se SK transformiše u socijaldemokratsku partiju, a da se imovina Socijalističkog saveza podeli opoziciji. Kao potpredsednik Radmilovićeve vlade vodio je prvi "okrugli stolo" vlasti i opozicije na kojima su razmatrani zakoni višepartijskog parlamentarnog ustrojstva Srbije.

U to vreme (1990) je osnovao deoničarsko društvo, odnosno kako tvrdi, prvu akcionarsku firmu u zemlji – Lutra (znači vidra na latinskom jeziku). U početku je bio direktor (1991–1995), ali kako se, prema sopstvenom priznanju, godinama ne bavi operativnim i izvršnim poslovima, sad je jedan od akcionara i predsednik Upravnog odbora preduzeća.

Bio je poslednji potpredsednik komunističke vlade (pre uvođenja višestranačkog sistema) i prvi potpredsednik nekomunističke vlade u kabinetu Zorana Đinđića, zadužen za lokalnu samoupravu i državna pitanja.

Do uspostavljanja višepartijskog sistema bio je član SKJ-a. A u vreme obnavljanja višestranačja jedan je od osnivača i prvi predsednik Nove demokratije. Ova partija je nastala pod imenom Nova demokratija – Pokret za Valjevo, kao "neideološka i pragmatska partija centra". Ime stranci dao je Mihajlovićev prijatelj Dobrica Ćosić, program je, najvećim delom, napisao Ljuba Tadić, a na osnivačkoj skupštini govorio je i Matija Bećković. Svedoci kažu da je za predsednika ove partije bio viđen Matija Bećković, a da je Mihajlović trebalo da bude izvršni direktor. Dogodilo se da Mihajlović bude prvi predsednik ove partije, od 2002. poznate kao Liberali Srbije.

Liberali Srbije su jedna od prvih političkih partija osnovanih u Srbiji po uvođenju političkog pluralizma. Nastali su kao Nova demokratija 10. jula 1990, kada je deo funkcionera bivše Republičke omladinske organizacije, koji nije pristao da bude podmladak novosnovane Socijalističke partije Srbije, osnovao Socijaldemokratski savez mladih Srbije. Taj savez se, potom, udružio sa nekoliko gradskih pokreta, u partiju pod imenom Nova demokratija.

Osnivač Nove demokratije, odnosno Liberala Srbije, bio je predsednik stranke od 1990. do 2005. godine, kada je podneo ostavku, a na Vanrednom kongresu Liberala Srbije 2005. godine izabran je za predsednika Političkog saveta. Ostavku je dao nakon izbornog debakla koji je pretrpela njegova stranka, a na koje je izašla sa maskotom "crne ovce".

"Nije u pitanju smena Dušana Mihajlovića. On se sam povukao. Prvi put u novijoj političkoj istoriji Srbije, jedan predsednik stranke samoinicijativno prepušta partiju drugom, ali je neće napustiti, niti će stvarati frakciju. Liberali Srbije, a posebno Dušan Mihajlović, izmišljenim aferama bili su izopšteni iz političkog života u Srbiji i zato je Mihajlović sam predložio da ga na mestu predsednika stranke nasledim ja, što su članovi stranke prihvatili", objašnjavao je svoj odnos sa prethodnikom novoizabrani predsednik Liberala Srbije Radivoj Lazarević.

ENERGIJA I PRAGMATIZAM: Mihajlović je u svojoj karijeri uspeo u političkoj nemogućoj misiji, posle četiri godine na vlasti u koaliciji sa socijalistima Slobodana Miloševića i Jugoslovenskom levicom Mirjane Marković, bez problema je svoju Novu demokratiju preveo u tabor opozicije (DOS), taman na vreme da bi uživao u izbornim trijumfima opozicije. Raniju bliskost sa socijalistima Mihajlović je predstavljao kao "politički pragmatizam lišen ideologije".

Bio je republički poslanik od 1993. do 1999. godine u vreme kada je njegova Nova demokratija bila je u koalaciji sa strankama SPS i JUL. U parlament su ušli u okviru opozicione koalicije DEPOS, ali su iz njega istupili, pomogavši socijalistima da oforme vladu. Razni izvori su tih godina tvrdili da je ulazak Nove demokratije u Miloševićevu vladu unapred odobrio Vuk Drašković i njegov Srpski pokret obnove. ("Ti uđi, jer ako uspeš, svi smo pobedili, a ako ne uspeš, makar nismo svi izgubili", navodno je tvrdio Drašković.) Drugi izvori su, opet, tvrdili da je pravi razlog bio poslovne, a ne političke prirode. Prema njihovom, Mihajlović i nije naročito vešt trgovac i bio je prinuđen da uđe u koaliciju sa socijalistima kako bi njegova firma Lutra izašla iz finsnsijskih nevolja (pominjao se i navodni kredit od oko 500.000 nemačkih maraka, dobijen od Karić banke, koji je nekako valjalo vratiti). Tih godina, navodno, Lutra nije imala preteranog uspeha u poslovima sa malinama i bikovima, a profitirala je "samo" na cementu.

Mihajlović skepticima koji ga optužuju da je izdao DEPOS garantuje "ličnom čašću i svim drugim što čovek ima na moralnom, političkom i materijalnom planu" da među četiri poslanička glasa, koji su u momentu izbora predsednika Skupštine socijalistima obezbedili većinu, nije bilo glasova ND-a. Ipak, uz tvrdnju da je to glasanje pokazalo da je "opozicija probušena i da SPS ima partnere za formiranje vlade" i uz obrazloženje da je motiv za donošenje mnogo krtikovane odluke bila želja da se "kuća popravi i spolja i iznutra", ND je ušao u vladu i pomogao režimu da izgradi nešto prozapadnog i mirnodopskog imidža (Mihajlović je prvi koji je predložio ulazak u Partnerstvo za mir, a ND je podneo i Predlog zakona o privatizaciji). Uprkos tome što je Mirjana Marković hvalila Mihajlovićevu doslednost i za njega govorila da spada u "retke ljude koji drže reč", koalicija sa strankama SPS i JUL okonačana je 1998, kada su se socijalisti opredelili za radikale kao koalicione partnere.

Objašnjavajući zašto sam nije imao ministarsku funkciju u periodu kada je njegova Nova demokratija bila deo koalicione vlade sa socijalistima i julovcima, Mihajlović je u oktobru 1999. za "Vreme" rekao: "Ja sam već jednom bio u vladi. Da se vraćam, da ne kažem na mesto zločina, to mi nije bio nikakav izazov. Mislim da svi mi koji smo bili u jednom pređašnjem sistemu, koji imamo to iskustvo, nismo dobar materijal za budućnost. Budućnost ne treba da se gradi na nama, nego na novim ljudima."

OSTAVKE, PARE I VIŠA SILA: A onda se nakon rušenja Miloševićevog režima, ipak prihvatio gradnje budućnosti i ubedili su ga da, kao kompromisno rešenje već solidno zaraćenih Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, početkom 2001, prihvati mesto "privremenog" ministra unutrašnjih poslova.

Odmah su počele brojne prozivke, a Mihajlovićevu ostavku tražili su mnogi od Sindikata policije, Šešeljevih radikala, do DSS-a i mnoštva drugih stranaka i organizacija. U raznim situacijama, takvim činom i sâm je umeo da zapreti: jednom, reklo bi se, sasvim ozbiljno – u vreme pobune "crvenih beretki" – pa je potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović, morao da cepa papir sa već napisanim tekstom ostavke.

Najoštriji napadi dolazili su iz G17 plus koji su govorili o enormnom bogatstvu kako Dušana Mihajlovića tako i drugih članova njegove stranke, i tvrdili da Liberali nisu politička partija, nego interesna grupacija kojoj je cilj bogaćenje. Prema izjavi Gorana Paunovića, predsednika Izvršnog odbora G17 plus, broj Mihajlovićevih firmi bio je od 16 do čak 36 ili više.

Sam Mihajlović je uzvraćao da nije preterano bogat pa je svojim oponentima (nekada je to bio Zoran Đinđić, a kasnije Mlađan Dinkić), a na njihove kritike, odgovarao ponudom da zamene imovinu (ponuda Dinkiću još je bila bogatija – Mihajlović je potpredsedniku G17 plus ponudio da se obojica povuku iz politike).

"Ostaje na građanima Srbije da procene zašto gospodin Dinkić baš danas puca u ministra, i to istim mecima koje je već mafija koristila", pitao je tada Mihajlović, ističući da su o Dinkićevim tvrdnjama već pisali u vreme akcije obračuna sa organizovanim kriminalom zabranjeni listovi "Identitet" i "Nacional".

Kada je postao ministar policije i potpredsednik u Đinđićevoj vladi, (2000–2004) kao prioritete Ministarstva naveo je rasvetljavanje političkih ubistava, reformu policije, objavljivanje dosijea tajne policije. U svakom od ovih nastojanja uspeo je delimično, najvećim postignućem moglo bi se smatrati rasvetljavanje ubistva Ivana Stambolića, do čega je došlo tek tokom akcije "Sablja". I dugo pre toga je tvrdio da policija ima dosta saznanja o počiniocima nekih od ubistava koja su uznemirila javnost, ali da je nedonošenje zakona o organizovanom kriminalu i institucije zaštićenog svedoka sprečavalo policiju da sakupi dokaze. "Nažalost, moj mandat obeležila je bitka sa mafijom, mnogo više nego reforma policije, oslobađanje hipoteke prošlosti, i bilo koja druga delatnost kojom sam se bavio."

"Odmah po dolasku u MUP shvatio sam da je mafija osnovni problem, ne samo policije, već čitavog društva, i ustvrdio sam da ćemo sve probleme demokratski rešiti, političkim sredstvima, ali da od ishoda borbe sa mafijom zavisi – da li će Srbija biti "balkanska Kolumbija ili savremena evropske država". Brzo sam shvatio i da su policiji vezane ruke i da postoji neka viša sila koja sabotira sve njene prave napore u borbi sa tom Hidrom sa bezbroj glava."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net