Duvanska afera >

Ucene, vađenja i evropski ugao

Prošli put smo ilustrovali političku ekonomiju cigareta, sa raznim primerima. Ove nedelje zabavićemo se evropskim uglom, ali i najnovijim razvojem naših iznenadnih i neočekivanih svađa oko starih i poznatih stvari. Dušan Mihajlović odjednom se setio nečega što je znao oduvek, ali nije govorio; tu je nalik na našu policiju koja je takođe sve znala o "duvanskoj mafiji" već godinama, ali se setila tek sada da podiže krivične prijave. Nije sve to tako jednostavno kao što izgleda

Stanko Cane Subotić

Dušan Mihajlović, zvani Dulo, bivši ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije (2001–2004) u ponedeljak uveče se iskazao kao čovek od raznih resursa: od "ko, jel’ ja?", pa do "ja znam više Subotića" i još gore od toga. Reč je, dakako, bila o njegovom učešću u "Poligrafu" TV B92, kod obaveštenog, prisebnog, hladnokrvnog i veoma upornog Jugoslava Ćosića. Pitanje svih pitanja (barem za bivšeg ministra) bilo je sasvim jasno: jeste li ili niste Stanku Subotiću, zvanom Cane, pokazali nešto iz čega se vidi da on nije kriv za šverc duvana. Ne može biti jasnije. Cane kaže da je tako; Vladimir Popović, zvani Beba, kaže isto; bili su zajedno tom prilikom, sva trojica i još raznih svedoka. Umesto da objasni da li je i šta je Canetu pokazivao, Dulo se upustio u priče o "Bebinoj paralelnoj vlasti" čija je "kolateralna šteta" bio i Zoran Đinđić i uopšte u tom poznatom tužnom pravcu. Pustimo sada to po strani i vratimo se na temu: šverc cigareta.

Šta je to Dulo pokazivao Canu? On veli "Belu knjigu"; u onoj "Beloj knjizi" koju svi mediji, kako Dulo kaže, imaju (iz jeseni 2001) Cana Subotića – nema. Kad ga je Jugoslav Ćosić na to podsetio, Dulo kaže da su oni, novinari, iscepali tu stranicu, ama se ne seća koja je to stranica. Beba i Cane kažu za B92 da je reč o šemi akcije "Mreža"; ima dve šeme te akcije: jedna je poznata i objavljena, ali u njoj Cana Subotića nema; ima, saznajemo, još jedna gde ga navodno ima, ali nju još nismo videli.

Uzgred, u Povlenskim maglama i vidicima Dulo Cana pominje na četiri mesta (str. 138; 292; 391; 538); na tri mesta je to usput, između dve zapete; na četvrtom mestu (str. 538) ima dve rečenice gde ga hvali za zadužbinarstvo: "moj znameniti zemljak". O cigaretama ni reči, a knjiga je objavljena polovinom 2005.

TALIJANSKE NEVLADINE ORGANIZACIJE: Suština stvari je malo drugačija: cela ova afera sa akcijom "Mreža" okončana je već u jesen 2003, kako se vidi iz raspoloživih dokaza. Od tada UBPOK i tužilaštva ćute, sve donedavno. Zašto? Pitajte njih. Šta se to novo desilo u poslu koji je manje-više okončan već 2001, pa da su se tek sada stekle okolnosti za krivični progon? Na čemu su svi sedeli sve ove godine, čekajući pravi trenutak? Da SPS više ne bude parlamentarna podrška Koštuničinoj vladi, pa da Mira i Marko više ne uživaju u lovostaju? Zašto je Dulo Mihajlović bio tako nervozan u ponedeljak uveče? Zašto se svrstao uz one koji su ga vukli po blatu sve ove godine; zašto je "nastavio tamo gde je Dejan Mihajlov stao", kako je to nazvao Beba Popović?

Tu se sad treba vratiti malo u prošlost, mada ta prošlost nema neposredne, već samo posredne veze sa temom spora. Naime, šverc cigareta tokom devedesetih uočen je ubrzo u Evropskoj uniji kao glavni udar na budžetske prihode: OLAF (Evropski ured za borbu protiv pronevera) procenio je samo za 1998. godinu štetu od šverca cigareta za zemlje EU-a na 4,7 miljardi evra. To ne odudara od proseka 1990–2001. Svaki šleper ili kontejner švercovanih cigareta koštao je zemlje EU-a milion evra u porezima i akcizama. Italijanske zaplene švercovanih cigareta za 1999, ukupno 1673 tone, DIA (Direzione investigazioni antimafia; Uprava za antimafijaške istrage) procenjuje na tek 10 odsto od totalnog prometa. "Tolike razmere šverca i prateće logistike bile su moguće jedino uz umešanost država i multinacionalnih kompanija" (proizvođača cigareta, to jest), piše veoma dobro verzirani britanski novinar Hju Grifits u časopisu "Globalni zločin" (Global Crime; maj 2004). On dalje objašnjava ono što je svima nama od početka poznato: ulogu država bivše Jugoslavije (Srbija, Crna Gora, Hrvatska) i njihov interes u švercu; ulogu službi državne bezbednosti Srbije i Crne Gore u organizovanju i ubiranju profita od tog šverca (sa navođenjem poznatih imena: Jovica Stanišić, Mihalj Kertes, Goran Žugić, Vesko "Veskobar" Barović itd.). Bitno u tom članku je učešće italijanskih nevladinih organizacija kakve su Camorra, Santa corona unita i oni iz Palerma. Jednom reči – kao što smo oduvek znali – bilo je to jedno lepo i korisno prijateljstvo: na ulaznoj strani mafiozi, a na izlaznoj strani Bracika, Jovica, Marko, Mira, Bojana, Mirko Vučurević i tutti quanti trafficanti, šleper-dva ili mnogo više, po zaslugama, hvala lepo.

CRNOGORSKA VEZA: Nije to bila ravna priča, od početka do kraja; ima tu nekih preloma, krajnje značajnih. Kao prvo, reč je o distanciranju crnogorskog režima od Miloševića 1997: tada je Milo Đukanović dobio neku vrstu oprosta za državni šverc cigareta, jer je bio važan kao Miloševićev protivnik. Firma "Zeta trans" (osnivač: SDB Crne Gore) postala je još 1993. glavni partner italijanskih umetnika iz Švajcarske; između ostalog i firme "Santa Monica", koju su u Panami osnovali italijanski mafiozi Dela Tore i Kuomo. Zašto? Zato što švajcarski zakoni šverc cigareta ne smatraju za prekršaj sve dok se cigarete ne prodaju u Švajcarskoj, a i bankarski propisi su liberalni; osim toga, Švajcarska nije članica EU-a, pa nema ni prateće obaveze. Tako se desilo da su najveće duvanske multinacionalne kompanije smestile svoje operativne centre upravo u Švajcarskoj. Crna Gora odigrala je ključnu ulogu: "Organizovane zločinačke grupe bile su sada u stanju da prenose velike količine duty-free cigareta preko fiktivnih švajcarskih firmi iz Belgije, a kasnije sa Kipra, u Crnu Goru... Jedan od faktora koji su šverc cigareta pretvorili iz kućne radinosti u ozbiljnu industriju bila je pojava sigurnih skladišnih off-shore kapaciteta u Crnoj Gori", piše Hju Grifits.

Glavni partner bila je firma MTT (Montenegrin Tobacco Transit) Veselina "Veskobara" Barovića. "Firma je primala novac italijanskog organizovanog kriminala, kojim je plaćala lica iz Miloševićevog i Đukanovićevog režima", piše Hju Grifits.

Naravno da je voljno učešće multinacionalnih duvanskih kompanija bilo neodvojivi element masovnog šverca: njima je, kao i svakom proizvođaču, stalo jedino da prodaju što više. Njihov stav prema švercu promenjen je tek kada su se pojavili falsifikatori njihovih marki iz zemalja bivšeg Istočnog bloka: oni su osposobili postojeće fabrike da prave skoro identične kopije najpopularnijih svetskih marki. Tek tada su multinacionale počele da sarađuju sa vlastima, kada je otkriveno da 15 odsto cigareta prodatih u Severnoj Evropi potiče od falsifikatora. Dotle su se pravile blesave: kada je italijanska DIA počela da moli duvanske multionacionale da uporede uzorke zaplenjenih cigareta sa svojim, inače preciznim bazama podataka, multinacionale su negirale vezu; počele su da sarađuju tek kad je postalo jasno da ih falsifikatori ozbiljno ugrožavaju.

Tako se stiglo do 2000. godine: Milo Đukanović izvukao se pred italijanskim pravosuđem na imunitet; Slobo je pao s vlasti, ali je Hag bio važniji od cigareta; Đinđić i Đelić su uskoro zaustavili crnu trgovinu cigaretama, na užas Ante Vlahovića, direktora hrvatske državne Tvornice duhana Rovinj. Hrvoje Petrač, glavni hrvatski gangster, pokušao je tada i zbog toga da se ugura u trgovinu cigaretama na veliko preko Cana Subotića, ali ga je ovaj odrezao hladno ("Ja sa gangsterima ne radim"). Tada počinje ono što se ovde još vuče kao "Duhanska afera", o čemu je bilo reči u prošlom broju "Vremena": optužbe zagrebačkog "Nacionala" protiv Subotića i Đinđića itd.

U SUKOBU SA CANETOM: Ratko Knežević...

VELIKO ČEKANJE: Sve je ovo, dakle, bilo poznato još negde najkasnije 2004: "Mreža" je – koliko-toliko – bila obavljena; Kertes je ispričao sve što su ga pitali, a ako ga nešto nisu pitali, sami su neoprostivo krivi, jer su morali znati. Jovicu niko ništa nije pitao; ni Vučelu; ni Bojanu; ni Hadži Struju Antića; Marko i Mira već su se bili udaljili u pravcu celog sveta, a Badža, Tref, Bokan, Ratko Đokić i još neki preminuli su u Gospodu na vreme (pobiše ih Hekler, Koh, Smit, Veson i Kalašnjikov). I šta sad; duvanska mafija?

Svi se nadležni svečano prave blesavi, kao što smo videli na TV-u. U izjavi za "Vreme" Beba Popović kaže o susretu Mihajlovića i Subotića još i ovo: "Nevešto se pravdajući da je to ("Mrežu") radila grupa inspektora samoinicijativno u želji da napišu knjigu o švercu cigareta, konkretno Miodrag Vuković, Mihajlović je Subotiću otprilike govorio da nema razloga da brine..." Taj isti Vuković sada je Mihajloviću "heroj" istrage; verovatno jeste uradio posao kako treba, ali šta sad s tim, kad njegovi nalazi čekaju četiri godine?

...i Vukašin Volf Minić

Šta se to čekalo, od konačnih nalaza akcije "Mreža" do pre nedelju-dve? Ko je kome branio da otvori istragu? Gde tu spada Mladen Spasić, načelnik UBPOK-a, sada SBPOK, koga svi pominju? Da se tu neko nije malo zaleteo?

Sve i da jeste, ima i za njih sud i zakon.


 

Ucenjivači

Da je Stanko Subotić bio ličnost popularna među raznim umetnicima-ajkulama koji plivaju u mutnim vodama, svedoče i slučajevi koje ćemo pomenuti. Idemo hronološki.

Na dan 23. maja 2001. Stanko Subotić podneo je krivične prijave protiv Ratka Kneževića i Ratka Đokića za krivično delo ucene iz čl. 180 KZ. Naime, po nalazu Drugog opštinskog tužilaštva i po odluci istražnog sudije, obojici je određen pritvor i otvorena istraga za to krivično delo. Naime, njih dvojica su februara 2001. zapretili Stanku Subotiću da će "otkriti nešto što će ugroziti njegovu čast i ugled" ako im ne plati 1,6 miliona maraka, pod izgovorom da te pare vlada Crne Gore duguje Ratku Kneževiću. Pošto je Cane odbio da plati i prijavio slučaj policiji, u zagrebačkom "Nacionalu" pojavljuje se serija tekstova protiv njega. Ratko Đokić (crnogorski kriminalac, ubijen maja 2003. u Švedskoj) osumnjičen je da je Ljubišu Buhu Čumeta nagovarao da silom natera Stanka Subotića da mu isplati 30 miliona maraka, koje navodno duguje trećem licu, a da će se Čume tu ugraditi kako treba. Čumetu je sugerisano da zapreti ubistvom članova porodice Cana Subotića. Izgleda da je Čume pristao da svedoči u ovoj stvari (reč je o predmetima Kt.br. 867/01 i Ki.br. 635/03). Ratko Đokić ubijen je; Ratko Knežević sedi u Zagrebu, hvali se skupim satovima (total: najmanje 200.000 dolara; sve ih drži "u sefu u Londonu"), automobilima, vezama itd; predstavlja se kao "lobista, stručnjak za poslovnu špijunažu" i uopšte međunarodni umetnik; jednom reči – prevarant i kućni ljubimac "Nacionala" i Ive Pukanića, najboljeg druga Hrvoja Petrača.

Drugi slučaj je Vukašin "Wolf" Minić, onaj takođe međunarodni umetnik, zastupnik onog lažnog JTI (Japan Tobacco International)(Ispravka), proizvođača falsifikovanih cigareta, hapšen po Beogradu zbog ilegalnog oružja. On je pravosnažno osuđen za ucenu takođe: dana 16. decembra 2002. "u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist zapretio oštećenom Stanku Subotiću da će o njemu otkriti nešto što bi naškodilo njegovoj časti i ugledu i time pokušao da ga prinudi da mu plati 2.000.000 evra" (pravosnažna presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu; K.br. 537/04). Subotić ga je takođe prijavio, pa je to ovako i završilo. Wolf se posle vadio kako je sve to izvela čuvena Džesika Di Gracija iz JTI (trenutno u bekstvu).

Treći slučaj je iz Francuske: izvori "Vremena" kažu da je Caneta Subotića tamo pokušao da zavrne neki Streban: navodno mu je klepio 100 miliona evra od 150 koliko je Cane uložio u neke vinograde u Burgonji. Tom Strebanu to nije prvi, nego treći put da se bavi prevarama. Lik je inače blizak raznim organizacijama i Socijalističkoj partiji. Cane Subotić odlučio je da se bori na sudu i našao dobre advokate; ishod se iščekuje.

Cane je, dakle, ličnost popularna među ucenjivačima i prevarantima. Do sada se dobro branio.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net