Mediji >

Pitanje bretela i pupaka

Kao i u mnogim drugim prilikama do sada, nejasno je šta RRA zapravo hoće. Od medija, a i inače

Čini se da su se članovi Republičke radiodifuzne agencije opet mnogo naljutili. Inače poznati po odlučnosti koja se često pretvori u otvoren sukob s medijima, inače skloni da učine sve kako bi njihova "bila poslednja", ovaj put krenuli su u konačno "čišćenje" domaćeg etra od svega što im se ne sviđa – navodno, ni najmanje im se ne sviđa ono što vide na ekranima, naročito u programima javnog servisa. Tako nezadovoljni, krenuli su u akciju i sebi opet obezbedili centralno mesto u novinama, čaršijskim i esnafskim medijskim pričama.

Članovi Etičkog komiteta RRA predstavili su 7. juna 2007. Nacrt etičkog kodeksa za emitere, što je zvanično obrazloženo kao "početak javne rasprave o tom tekstu", a nezvanično kao najava mogućeg upliva RRA čak i u one oblasti izveštavanja za koje ranije nije bila nadležna. Najviše pažnje za sada je privukla zabrana nošenja bretela i proricanja sudbine, ali ima u tom Nacrtu dovoljno materijala za čitavo dugo toplo leto...

DRŽAVA I PEKARI: Etičke kodekse imaju praktično sva svetska novinarska udruženja, kao i većina velikih medijskih korporacija. Reč je o zbiru pravila kojih bi novinari trebalo da se pridržavaju, koja im na neki način pomažu u svakodnevnoj profesionalnoj praksi, ali koja nemaju "težinu" zakona i ne podrazumevaju zakonske sankcije protiv onih koji ih krše – za to, naime, postoje medijski zakoni i oni koji su zaduženi da ih sprovode. U slučaju Nacrta koji je sačinio Etički komitet RRA poštovana su neka pravila pravljenja kodeksa, ali ne i ono osnovno: za razliku od drugih kodeksa, ovaj domaći, bar kako je najavio član Komiteta Jovan Babić, uskoro će postati "uredba sa zakonskom snagom". Na ovaj "detalj" do sada je bilo i najviše primedbi od strane onih na koje se Kodeks odnosi.

"GOLE VESTI": TV Jesenjin, februar 2004.

"RRA je nezavisno regulatorno telo za kontrolu i regulisanje Zakona o radiodifuziji i drugih medijskih zakona, ali ne i za donošenje etičkog kodeksa. Etički kodeks pripada profesiji i to nema nikakve veze s njima. Dokument koji su ponudili malo je moralni kodeks, a malo zakon", kaže za "Vreme" potpredsednik NUNS-a Đorđe Vlajić. Po njegovim rečima, očigledno je da i sami članovi RRA "imaju problem s tim" pošto se već u preambuli kodeksa pozivaju na predugačak niz pravnih dokumenata. "Tu nedostaju samo Povelja UN-a i Helsinški akt, da bi bila pokrivena kompletna pravna regulativa. Pri tom, ne pominje se nijedan član dokumenata na koje se pozivaju, što predlagač zakona obično uradi", ocenjuje Vlajić.

Novinar Stevan Nikšić, inače jedan od autora zbirke svetskih etičkih kodeksa, kaže u razgovoru za "Vreme" da je u pitanju "uzurpacija", "apsurd", nešto što je nemoguće i neustavno. "Priroda etičkog kodeksa jeste da profesionalci iz određene grupe, bilo da su pekari, novinari ili članovi parlamenta, sami donose pravila ponašanja svoje grupe. Ukoliko su u pitanju pekari, oni sami odlučuju da će se pekarima nazivati svi oni koji prave hleb od brašna. Svako ko to ne radi, u najgorem slučaju može da bude izbačen iz grupe." Nikšić još ističe da država – odnosno, u ovom slučaju, državna agencija – može da donosi zakone i uredbe koje je ustavno ovlašćena da donosi i da primenjuje silu kako bi omogućila poštovanje tih zakona i uredbi, ali da nikako ne može da donosi etički kodeks. U slučaju da Nacrt kodeksa zaista dobije zakonsku snagu ili makar bude usvojen kao kodeks obaveznog ponašanja, Srbija bi zbog ove stavke zaista postala jedinstven primer u svetu i momentalno ušla u stručnu novinarsku literaturu. Literatura koja za sada postoji uopšte ne pominje mogućnost da neki državni organ, makar bio zadužen i za medije, "čisti" etar tako što donosi Etički kodeks. Novinarski priručnik o etičkim kodeksima koji je 1999. objavilo Nezavisno udruženje novinara Srbije između ostalog odgovara na pitanje ko donosi kodekse novinarske etike i eksplicitno navodi da su u pitanju: a) novinari i novinarska udruženja, b) saveti za štampu (koje čine medijski profesionalci nezavisni od države), c) novinari, njihova udruženja i udruženja izdavača. Primer učešća države postoji samo u Danskoj, ali i tu su kodeks zajedničkim snagama pravili novinari, njihova udruženja i država.

I ovoga puta, kao i u nebrojeno mnogo slučajeva do sada, RRA će se verovatno pozivati na tezu da nije odstupila od "slova zakona". Naime, u Zakonu o radiodifuziji, u članu 12, kaže se da "Agencija donosi opšte obavezujuće uputstvo radi bližeg uređivanja određenih pitanja koja se odnose na sadržaj programa, nezavisno od postojeće prakse emitera", odnosno "kodeks ponašanja emitera". U tom smislu, Agenciji niko više ne može da spori pravo da uređuje svoju oblast, ali zaista nije jasno zašto je kodeks ponašanja volšebno pretvoren u etički kodeks i s kojim se pravom Agencija meša u nešto što je isključivo interna stvar profesije. Situacija je još apsurdnija ako se ima u vidu da u Srbiji već važe dva etička kodeksa – Etički kodeks novinara Srbije i Etički kodeks ANEM-a, koja se problematičnim temama bave mnogo ozbiljnije i detaljnije od kodeksa RRA.

OSETLJIVI NA KONTEKST: Posebna priča tiče se sankcionisanja onih koji ne poštuju kodeks. Iako u ovom trenutku nije baš najjasnije kako bi država kažnjavala one koji krše Etički kodeks RRA, pretpostavka je da to ne bi moglo da bude u skladu s onim što se obično dešava u svetu, odnosno da bi kazne, po prirodi stvari – i dokumenata sa zakonskom snagom – morale da budu mnogo oštrije od uobičajenog inventara sankcija: dobrovoljnog objavljivanja povrede kodeksa koji čini medij prekršilac, plaćanje simbolične novčane kazne ili isključenje novinara iz profesionalne organizacije. Naime, za razliku od elemenata profesije koji su zakonski regulisani, etički element medija izuzetno je osetljiv teren na kojem čvrstih i nepromenjivih pravila ne može i ne sme da bude. Primera radi, iako većina svetskih kodeksa zabranjuje lažno predstavljanje novinara i snimanje skrivenim kamerama i mikrofonima, isti ti kodeksi dozvoljavaju takav način izveštavanja ukoliko je u pitanju javni interes – pošto se istovremeno postavlja pitanje šta je i dokle seže javni interes, niko zapravo ne može da kaže kada je i u kojoj meri novinarima dozvoljeno da glume "obične" građane i kada mogu da sakriju diktafon u džep. Ista stvar odnosi se i na detalje privatnog života osoba o kojima se piše – zabranjeno je, izuzev ukoliko nije "u javnom interesu". U svetu se zbog toga događalo da se mesecima razglaba o tome da li je trebalo objaviti da neko viđenije političko ime ima ljubavnicu: s jedne strane, u pitanju je privatni život; s druge strane, u pitanju je osoba koja odlučuje o sudbini građana i ne bi trebalo da krši bar osnovnih Deset zapovesti; ipak, s treće strane, uvek se postavljalo pitanje da li je javni interes da se zna s kim, kada i kako određena "javna" osoba spava.

Članovi Etičkog komiteta RRA bili su u startu svesni ovakvih nijansi: u uvodnom delu Nacrta Etičkog kodeksa navodi se da "kodeks treba da ponudi niz čvrstih i jasnih principa, ali će njihova primena umnogome biti podložna kontekstu i odgovarajućim prilagođavanjima". Kad čovek tako nešto pročita, logično je da se upita ko je taj svemogući autoritet u čijim bi rukama moglo da bude odlučivanje o "kontekstu i odgovarajućim prilagođavanjima". Da li je taj veliki Neko predsednik RRA Nenad Cekić? Da li su to ostali članovi institucije u čijem je izboru politika imala presudan uticaj? Da li je to neko treći, koga će opet imenovati Vlada ili neki ministar koji je valjda genetski sklepan tako da bude hipersenzibilan na "kontekste" i "prilagođavanja"? Konačno, kolika je zapravo moć tog Nekog velikog, koji samo na osnovu sopstvenog tumačenja nijansi može uništiti nečiju karijeru ili ga (nikad se ne zna) staviti iza rešetaka?

"To je problem koji postoji s mnogim zakonima u Srbiji. U uglavnom dobar okvir, a ovde čak ni okvir nije dobar, ugrađuju se ‘sistemske greške’ zbog kojih i nastaju teškoće u njihovoj primeni. Njihova namera je nejasna, izuzev ako su odlučili da budu moralna policija koja će svakoga kažnjavati kako joj se prohte", kaže Đorđe Vlajić.

Imajući u vidu da su Nacrtom Etičkog kodeksa RRA obuhvaćene teme koje već postoje u drugim zakonima i kodeksima (vidi okvire), imajući u vidu da etički kodeksi nisu isto što i medijski zakoni, imajući u vidu nedorečene i nejasne formulacije, glavno pitanje jeste razlog za predlaganje/donošenje ovog dokumenta. S jedne strane, moguće je da RRA zaista ne zna šta su joj prava, a šta obaveze i da ovim dokumentom zapravo hoće da diktira sopstvena pravila. S druge strane, postoji mogućnost da Etičkim kodeksom hoće da pokaže kako brine o medijima, što je u startu i trebalo da joj bude posao – kako je u međuvremenu RRA više učestvovala u političko-medijskim skandalima nego u onome što joj je u opisu posla, jedno od tumačenja podrazumevalo bi želju Agencije da se nekako "vrati na kolosek".

Kako bilo, stvar je za sada obavljena više nego trapavo i teško da će opstati u formi u kojoj je predložena. Etičkom kodeksu RRA u prilog ide jedino činjenica da je sezona godišnjih odmora već počela i da će biti malo onih koji će želeti da se bave nonsensima navedenim u ovom dokumentu (tajming je, uostalom, bio fantastičan i u slučaju ranijih odluka koje su oblikovale današnju RRA – uvek se nekako potrefilo da se sve dogodi baš tokom leta). S druge strane, protiv Etičkog kodeksa morali bi da budu svi koji u medijima rade, svi oni koji ih prate i svi oni koji žele da žive u normalnoj i pravno regulisanoj državi.

Većina tih direktno i indirektno zainteresovanih do sada je uglavnom ostajala nema. Možda ih bretele konačno osveste.


 

Bretele

Najviše pažnje za sada je izazvao deo Etičkog kodeksa RRA koji se tiče oblačenja osoba koje se pojavljuju na ekranima. Pre svega, RRA propisuje da odeća mora biti primerena vrsti programa – u tom smislu, "voditeljke i voditelji, spikeri i drugi novinari moraju biti obučeni u skladu sa zahtevima programa". U tom smislu, "ne preporučuje se pojavljivanje voditelja programa u odeći ili obući sa pretežno obnaženim delovima tela (majice sa bretelama, papuče, obnaženih stomaka itd.)". Na prvi pogled, ovakva odredba možda i ne izgleda previše sumanuto: ovdašnji TV programi poznati su po tome što neke novinarke sve više liče na estradne zvezde, a bretele su postale obavezan pomoćni rekvizit osoba koje obično ne znaju šta bi sledeće pitale (pa povlače bretele). Već na drugi pogled, priča o obnaženim delovima tela zaista bi mogla da se uvrsti u anale medijskih nonsensa. Uz reklame u kojima se žene pojavljuju gole čak i kad se reklamira pire-krompir, nejasno je što bismo se sad zamajavali oko nečijih bretela ili papuča. Uz prostakluk na sve strane, nejasno je zašto bi građanima Srbije smetale papuče na ekranu. Konačno, ono što je možda i najbitnije, odredba o načinu odevanja nigde nije primenjena u ovoj formi – pojedini veći mediji zaista imaju pravila o načinu odevanja, ali je u pitanju interna samoregulacija, a ne stvar koja je naložena "s vrha". Da stvar bude gora, Etički kodeks RRA medijskim kućama nalaže i "obavezu upozoravanja gostiju", odnosno preproručuju urednicima i novinarima da "gostima i učesnicima u programu ukažu na poželjan način oblačenja prilikom snimanja". U prevodu, ukoliko kodeks bude usvojen, RRA neće biti nadležna samo za stajling ove ili one voditeljke, već i za izgled političkih analitičara, ekonomista ili bankara... Kako će to u praksi izgledati, verovatno nije jasno ni onima koji su taj kodeks sastavljali.

Nepotrebne preporuke

U delu Kodeksa koji se tiče opštih obaveza emitera, RRA ističe da su novinari dužni da štite "svoj izvor, ali i da ga objave kada su informacije i mišljenja sporni". Osim što je neodređena, ovakva odrednica zapravo je potpuno nepotrebna. Naime, prema članu 32 važećeg Zakona o javnom informisanju, "novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacije, osim ako se podaci odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora najmanje pet godina". Čemu, dakle, priča o spornom mišljenju? I, opet, ko je taj Neko ko će odrediti šta je sporno, a šta nije?

Za profesionalce, još je nepotrebnija preporuka da se "izbegava vezivanje kriminala za etničku pripadnost počinioca". Naime, svaki pristojan etički kodeks, baš kao i nekoliko zakona, eksplicitno nalažu novinarima da podatke o etničkoj i drugoj pripadnosti počinioca krivičnog dela objavljuju samo ukoliko je to bitno za prirodu krivičnog dela – nedopustivo je da se objavljuje kako su "trojica Roma opljačkala prodavnicu" (jer prodavnice pljačkaju pripadnici svih etničkih grupa na svetu), ali je preporučljivo da se navede da su, primera radi, pripadnici grupe Skinheds prebili ovu ili onu osobu romske nacionalnosti (zato što su to učinili upravo zbog pripadnosti toj grupi). Umesto svega toga, RRA preporučuje da se "izbegava" pomen etničke pripadnosti – zadivljujuća širina za instituciju koja se izuzetno detaljno bavi bretelama.

Pored toga, potpuno suvišnim mogle bi se smatrati: odredba Kodeksa koja novinarima i urednicima zabranjuje rad u tajnim službama i u kojoj se navodi kako je "ova vrsta delatnosti nespojiva s novinarskom profesijom"; odredba kojom se zabranjuje "primanje poklona, sponzorisanih putovanja i drugih vrsta korupcije"; odredba kojom se nalaže da "izveštavanje treba da bude zasnovano na činjenicama i da bude potkrepljeno dokazima". Sve ove i još mnoge druge tačke u novinarskom svetu odavno imaju status opštih mesta o kojima se više čak i ne razmišlja – podrazumeva se da će ih poštovati svaki novinar, ma šta o tome rekla RRA.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net