"Mreža" i druge priče >

Duvanski dim i povlenske magle

Vladimir Beba Popović kaže za "Vreme" da je u izjavi Mihajlovića istina jedino da ih je on upoznao: "Još iz vremena te duhanske afere ministar Mihajlović se zanimao za prirodu kontakata Zorana Đinđića i moju sa Subotićem. Bez obzira što je sve o tome znao, insistirao je da se sretne sa ‘svojim najuspešnijim zemljakom’. Subotić je to izbegavao, ali je na moju molbu pristao da se vidi sa Mihajlovićem krajem novembra 2003. Sreli su se iza ponoći u prostorijama ND-a u Majke Jevrosime"

POSLOVNI I POLITIČKI (NE)PRIJATELJI: Magloviti Dušan Mihajlović...

Svemu dođe kraj, pa i oklevanju svih naših demokratskih vlasti da se upuste u raščišćavanje državnog šverca cigareta. Iz nekog razloga krenulo se baš sada, iz dva pravca, mada glavni igrači i dalje nedostaju. Onda je ispalo da Dušan Mihajlović kaže jedno, da Cane Subotić kaže drugo, a Vladimir Beba Popović u izjavi za "Vreme" dodaje još nešto. Konačno su pomenuti i Marko i Mira, a za to vreme Bojana Trefovica je nestala u nepoznatom pravcu. Jedino Bracika Kertes priča li priča, ama ne znamo dokle će i on stići.

...i prizori iz života Stanka Subotića

Polako, ne treba padati u preuranjeno oduševljenje. Specijalno tužilaštvo konačno je pokrenulo krivične postupke po predmetima šverca cigareta, dva predmeta do danas (utorak). Tužilaštva inače postupaju "po saznanju da je učinjeno krivično delo". Celoj Srbiji jasno je da je ovo krivično delo bilo u stanju produženog činjenja od 1990. godine; cela Srbija već 17 godina zna ko je činio to krivično delo i ko je stekao protivpravnu materijalnu korist za sebe, a ko za drugoga; ko je kome i koliko plaćao povlasticu za ilegalnu prodaju cigareta na ulici i ko je te pare kome donosio u torbama; ko je sve umro od štetnih posledica preterane konzumacije ne toliko cigareta, koliko novaca od ilegalne trgovine istima. Ništa tu nije novo.

Novo je to što je Specijalno tužilaštvo dalo uhapsiti izvesnu količinu dostupnih i raspisalo potragu za nekoliko nedostupnih. Dostupni su – osim Mihalja Bracike Kertesa, koji je dostupan od početka, 6. oktobra 2000, i Milana Milanovića Mrguda, mirođije u mnogim čorbama – uglavnom sitna riba, manipulanti cigaretama i parama iz raznih firmi pomenutih u nalazima policijske akcije "Mreža". Specijalno tužilaštvo govori o dve grupe: na čelu prve je, kažu, Stanko Cane Subotić; na čelu druge su Mira Marković, udovica, i Marko Milošević, siroče. Troje pomenutih su nedostupni, mada sa poznatim mestima boravka (Cane u Švajcarskoj, Mira i Marko u Rusiji). Kada je pomenulo i Bojanu Trefovicu Bajrušević, bilo je kasno: u subotu uveče bila je u Klubu književnika, kažu u društvu Saše Tijanića, a onda je u nedelju ujutro nestala u pravcu celog sveta; kao da joj je neko nešto rekao. Istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu za borbu protiv organizovanog kriminala saslušava osumnjičene, koji – kako se saznaje – uglavnom poriču svoju krivicu, osim, opet kažu, Bracike Kertesa, koji teško može bilo šta da porekne, jer je sve, kako rekosmo, jasno. Bez Bracike ne bi bilo ni šverca cigareta, ni šverca heroina; pitanje je samo procene i "politike gonjenja" za šta će ga kada pitati.

Pritvora su dopali i akteri onog prepada na Finansijsku policiju, Mrgudovi ljudi, iz Rumenke 1996, ali i pokrovitelji vojvođanskog dela tih operacija: bivši načelnik SUP-a Novog Sada Miodrag Zavišić i bivši načelnik Centra RDB-a Novi Sad Milovan Popivoda. Ta dvojica su inače kadrovi Badže Stojičića i Jovice Stanišića, respective. Naravno da i oni spadaju u ekipu iz Bačke Palanke, odavno poznatu organima gonjenja. Tadašnji mlađani zamenik javnog tužioca, kasnije načelnik SUP-a Novog Sada i republički tužilac (do 2004.), Đorđe Ostojić, pokrenuo je postupak zbog tog prepada u Rumenki, ali nije naišao na saradnju policije. Onda je primenio redak postupak iz ZKP-a i tražio sprovođenje određenih istražnih radnji protiv nepoznatih počinilaca, ali ni tada nije uspeo. Predmet je 2001. dospeo u MUP Srbije; aktiviran je tek sada, iako su žrtve napada sve ispričale još godinama pre toga.

Glavna priča tek treba da bude ispričana na pravosudnom, ali i na političkom nivou. Šverc cigareta bio je državni posao od vrhunskog značaja od 1990. do 2002, kada ga je nova vlada svela na prihvatljive razmere u kojima je i danas. Kao državni posao, šverc cigareta bio je dodeljen kao sektor rada Službi državne bezbednosti i Saveznoj upravi carina; Jovici Stanišiću i Braciki Kertesu, konkretno, tim redom. Njih dvojica nalazili su poslovne partnere, veletrgovce i otvarali im ulaz u Srbiju: Bracika preko granice, a Jovica dalje, do srednjih i uličnih dilera koji su birani po, hm... idejnim srodnostima i zajedničkoj prošlosti, kako da kažemo. Uostalom, slično je bilo i sa heroinom. Nije svako mogao da iznese na ulicu karton čuvene "marlboro petice", pa da ga proda sa haube; takav ne bi potrajao ni sat, jer se znalo ko može da prodaje na ulici. O šleperima i da ne govorimo: šleper je mogao da uveze samo potvrđeni kadar Službe, Familije ili Carine; što pouzdaniji kadar – to više šlepera.

E, sad: kako je to išlo i zašto? Politička ekonomija cigareta jednostavna je. Paklo prosečnih cigareta na vratima fabrike, pakovano u kartone, košta oko pet-šest evro-centi; u legalnoj prodaji ide od jednog evra u proseku (Srbija), pa do dva-tri (Hrvatska); u ilegalnoj prodaji bilo je oko 70 centi (Srbija do 2002) do jednog i po evra (Hrvatska, dan-danas). Pitanje glasi: ko se i kako ugrađuje u razliku između fabričke i prodajne cene? Odgovor je takođe jednostavan: u slučaju legalne prodaje ugrađuje se država sa svojim taksama i akcizama (maloprodaja tu uzme samo oko pet odsto); u slučaju prodaje na crno, opet se ugrađuju država (sistemskom korupcijom), državni dileri i kriminalci. Crna prodaja cigareta uz državnu zaštitu – a drugačija nije ni moguća – daje državi izvor crnih fondova za sve: za tajne prihode tajnih službi, za državnu korupciju, za investicije u druge kriminalne poduhvate (heroin, kokain), za običnu pljačku privilegovanih pojedinaca i porodica. Rečju, ti prihodi više nisu državni, jer ne idu kroz budžet i ne podležu kontroli. To što će neko reći da su tim prihodima "kršene sankcije" i "spasavano stanovništvo" jevtina je podvala: te pare mogle su da ulaze i u budžet legalnom prodajom cigareta. Naime, potrošnja cigareta u Srbiji ista je od 1990. do 2002; varira samo procenat legalne prodaje. Dakle, Specijalno tužilaštvo je u pravu: reč je bila o organizovanom kriminalnom poduhvatu.

Hajde sada da vidimo ko je i kako učestvovao u tom poduhvatu. Bracika Kertes je držao Carinu; Mira Marković mu je telefonom naručivala koliko i kojih šlepera da pusti za sina Marka; Jovica Stanišić takođe, za svoje mušterije kojih je nešto više. Šleperi su ili jednostavno ulazili i nestajali bez traga – ili su ušli, izašli, vratili se sa lažno deklarisanom robom i opet nestali bez traga. Pri tom je domaća industrija cigareta bila sistematski upropašćena, jer je smetala. Organizovani državni kriminal držao se jedino uvoza.

OPTUŽNICA SA ZADRŠKOM: Tref i Marko,...

Odakle se uvozilo? Bilo je više snabdevača, takođe uvezanih u priču: od falsifikatora poznatih marki iz celog sveta, preko legalnih proizvođača poznatih marki, pa do fabrika iz susednih zemalja koje su bratski sarađivale (Makedonija), ili iz Srbije i Crne Gore uvozile svoje cigarete natrag za crnu prodaju na domaćem tržištu (Hrvatska). Falsifikati su pretežno stizali brodom u Bugarsku, pa su preko Makedonije uvoženi bez carine i evidencije. Makedonija je tako stvorila svoju švercersku elitu: Dragan Daravelski, direktor carine u vreme prve vlade VMRO-DPMNE (sada u Srbiji, stekao i državljanstvo, ali se pažljivo krije), bio je na vezi sa bugarske strane sa pokojnim Ivanom Doktorom Todorovim (ubile ga cigarete iz kalašnjikova), a u Makedoniji sa "Makedonija tabakom", državnom firmom na čijem čelu je bio Strašo Nelkovski. Njegov zamenik Dančo Šuturkov bio je glavni operativac; obojica u najboljim odnosima sa Mirkom Vučurevićem (satovi "Nivada"; Nelkovski i dalje nosi takav sat). "Makedonija tabak" bio je glavno sredstvo za bogaćenje makedonske političke elite do 2001, kada je likvidiran i osnovana nova firma "Tabak 2001"; to isto. "Makedonija tabak" bila je isplaćivana u gotovom od strane Miroslava Pešića, poznatog u Skoplju kao "Miki", pritvorenog sada, za cigarete koje su švercovane u Srbiju. Danas makedonske vlasti kažu da ih ovaj predmet "Mreža" ne zanima, jer "su vremena bila takva da se plaćalo samo kešom". Za samo četiri godine pokojni Doktor Todorov oprao je u Makedoniji nekih 50 miliona maraka od šverca, a to ne odudara od proseka za petnaest godina srećne saradnje srpskih, makedonskih i bugarskih švercera. Za Mirka Vučurevića makedonski izvori kažu da je bio veza preko Makedonije ka Grčkoj: pored šverca osetljive vojne robe, sa strane su rađene i cigarete. Iz Burgasa i Soluna, preko Rumunije, Krive Palanke, Dragomana i Kalotina od 1993. do 1995. prošlo je oko 1000 kontejnera cigareta. Grčka veza bio je izvesni grčki penzionisani general Stavulis, za koga kažu da je imao veze i sa Surčincima i Zemuncima.

...Marko i mama, poslovni partneri

Drugi važan izvor bila je Tvornica duhana Rovinj (TDR), sve u bratskoj saradnji sa našim švercerima. Deo prošvercovanih cigareta ostajao je u Srbiji; veći deo vraćao se u Hrvatsku, na crno tržište, a manji deo u BiH. Uostalom, pod Miloševićem su hrvatske cigarete dobile status domaćih, a 1998. savezna vlada Momira Bulatovića smanjila je carine na hrvatske cigarete i praktično sahranila domaću proizvodnju. Čim je šverc TDR za Srbiju bio ugrožen naporima Đinđića i Đelića da se uvede red, dolazi do "duhanske afere" koju proizvode zagrebački "Nacional" i niz pomagača: od Bila Montgomerija, ambasadora SAD u svim našim zemljama, pa do Ratka Kneževića i Ratka Đokića (ubijen u Stokholmu 2003).

Treći i za ovu priču najzanimljiviji izvor uvoza cigareta je Stanko Cane Subotić iz Uba, ozbiljan čovek. Preko njega je išla kampanja protiv Zorana Đinđića u "Nacionalu" 2001. Naime, Stanko Subotić bio je veletrgovac cigaretama baziran u Švajcarskoj, čiji propisi su u toj oblasti veoma povoljni. On je cigaretama velikih međunarodnih marki snabdevao tržište Crne Gore i Srbije do 2000. godine. Po onome što se zna, tu privilegiju plaćao je debelim reketom Jovici Stanišiću i crnogorskim vlastima, koje su, uostalom, priznavale da od "tranzita cigareta" (ka BiH, Srbiji i Italiji) pune budžet. Jovica je svoj tal ubirao u gotovini, a čovek za vezu i nošenje kofera sa parama bio je Milorad Vučelić. Cane Subotić jako je pazio šta radi: kao veletrgovac imao je ugovore po kojima svaka njegova odgovornost prestaje čim njegova roba bude isporučena; šta poslovni partneri dalje sa tim cigaretama rade, njega se nije ticalo. Leganda, međutim, kaže da je Cane veoma rano (rana 2000) shvatio da je Miloševiću rok trajanja istekao i približio se svojim poznanicima iz koalicije DOS. Kako je sam izjavio ovom autoru još pre tri godine, već tada je bio rešio da digne ruke od cigareta i da krene u druge poslove, gde je i sada: distributivne mreže (kiosci, trafike), nekretnine i turizam. Tako je i bilo: Caneta od 5. oktobra u trgovini cigaretama više nema. Ima ga, međutim, u istrazi Specijalnog tužilaštva u predmetu "Mreža", kao organizatora zločinačke organizacije. Subotić je odbio da komentariše za "Vreme" taj predmet dok ne bude znao više o optužbama.

Drugi, međutim, nisu čekali: Dušan Mihajlović, bivši ministar, tek sad je osetio potrebu da demantuje da je Canetu pokazivao neke prve nalaze akcije "Mreža", iako je Cane to javno rekao još pre više od godinu dana u "Insajderu". Kaže Mihajlović da je Canetu pokazao deo "Bele knjige" (jedne od više takvih) iz koga je sledilo da Cane nije kriv ni za šta i da ga je sa Canetom upoznao Beba Popović. Sam Vladimir Beba Popović kaže za "Vreme" da je u izjavi Mihajlovića istina jedino da ih je on upoznao: "Još iz vremena te duhanske afere ministar Mihajlović se zanimao za prirodu kontakata Zorana Đinđića i moju sa Subotićem. Bez obzira što je sve o tome znao, insistirao je da se sretne sa ‘svojim najuspešnijim zemljakom’. Subotić je to izbegavao, ali je na moju molbu pristao da se vidi sa Mihajlovićem krajem novembra 2003. Sreli su se iza ponoći u prostorijama ND-a u Majke Jevrosime; ima dvadesetak svedoka za to. Tada je Mihajlović zatražio od Subotića da pomogne predizbornu kampanju ‘Crna ovca’; Subotić je pristao i dao pomoć jednoj od agencija koje su kampanju vodile. Sledeći susret, u kome sam ja opet posredovao, bio je u prostorijama ‘Lutre’ januara 2004. Tada je Dušan Canetu predao fotokopiju neke sheme šverca cigareta i delove nekog izveštaja u kome se – pored mnogih drugih – pominju i neke Subotićeve firme. Pravdajući se da je to radila samoinicijativno grupa inspektora, rekao je da Subotić ne treba da brine, jer je sve to neutemeljeno i rekla-kazala. Ti su papiri tri godine kasnije osvanuli kao akcija ‘Mreža’. Narednih nekoliko meseci Mihajlović se viđao sa Subotićem često: u Ženevi, Cirihu, Parizu, Španiji. Vlada Zorana Živkovića to je znala; bilo je ponuda da Subotić uđe u C-market, što je znao i Slobodan Radulović." Tako kaže Beba Popović.

Kuda će nas odvesti ova istraga u predmetu "Mreža"? Kako tužiti i suditi državni kriminal u koji je umešana cela država, od predsednika do carinika i pozornika? Negde mora da se povuče crta preko te piramide, pa ko ostane preko crte – tužimo. Preko crte ostaju oni koji su punili svoje džepove, šaržere, rezervoare, sponzoruše, bankovne račune, bazene i poslovne poduhvate. Ne može da se kaže Bracika, Marko, Mira, Cane, Mrgud, Bojana, a da se ne kaže Jovica, Vučela, Sloba, Mirko i ostali – ko živ, ko mrtav, svejedno. Otadžbina treba da zna ko ju je tako temeljito opljačkao, pa makar bio i pokojnik.

Ali, budimo korektni: ovaj predmet je tek na početku. Biće tu još velike priče. "Vreme" će je nastaviti u idućim brojevima.


 

Komentari: Aleksandar Tijanić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net