Navike

Nekih navika ne možeš se osloboditi prerano, otpozdravljajući sa štitova gordosti ili inata. Brat je, utulivši tri svećice na torti, rešio da konačno upokoji svoju cuclu. Prkosno sam mu se pridružio, dopuzavši do pedale kante za otpatke... Iste noći moje panično urlanje, ritanje i samokažnjavanje čupanjem, primorali su majku da cuclu poškropi vodom i vrati je u moj život gde će još mesecima imati povlašćeno mesto.

Koju godinu kasnije zapatio sam još dve navike u kojima sam nalazio više zadovoljstva no šugavac kad ga češu. Čitao sam sve što mi dopadne očiju, a pod krevetom gomilao teglice pune uzmuvanih punoglavaca u delikatesu barske vode. Dok je čitanje bilo podsticano i dobrodošlo za samohvalu roditelja, skrivena zbirka žabljih mladunaca dozvala je u naš stan i čika Mutevelića, psihologa. On je, pijuckajući višnjevaču, presudio da nisam, pod uticajem Kafkinih metamorfoza, umislio da sam punoglavac, žablja Majka Tereza ili nešto slično. Isti stručnjak će još jednom biti pozvan zbog moje, takođe slučajno otkrivene, česte pubertetske navike, ali ne bih sad o tome...

Upoređujući dnevne obrede, pobodene pritke navika u svesti, shvatio sam da je upornost navike najčešće jednaka njenoj besmislenosti. U to doba bio je aktuelan Kojin vapaj: "Nemoj da bacaš betonske table s vrha svoje zgrade!" Dobro, tako ekstreman komšiluk nisam imao, ali bilo je tu osobenjaka. Neki su noćni dečiji žamor prelivali vodenim topovima ili projektilima kućnog smeća. Imali smo komšiju koji bi ušiljio čula, čekao da zgrada utone u popodnevno tihovanje, a onda se oglašavao jezivim zujanjem bušilice. Zvali smo ga Švajcarac, zamišljajući njegov kao sir izbušen ćumez prepun malaksalih usijanih burgija. Cane s petog relaksirao se tako što bi, kad se završi noćni film na drugom, marisao ženu i sokoliće koji bi se upustili u razmenu udaraca i ugriza. Sutradan bi svi zajedno šetali parkom, upadljivo se šepureći lepotom primirja. Ali, najviše komentara izazivala je navika deda Vukadina. On se budio pre zore i odlazio u pekaru kod Suvarka, licitarski ljubaznog Albanca znanog i po dobrohotnom sloganu na zidu: "Ako ste zadovoljni recite svima, ako niste samo nama". Tamo bi kupovao par kifli, u povratku ih drobio i po komad ubacivao u poštanske sandučiće u hodniku. Bilo je nečeg biblijskog i plemenitog u tim parčićima "beskvasnog" peciva ubačenim u drvene škrinjice da, simbolički, prehrane sve. Ali, ljudi su to podsmešljivo komentarisali. Po jednima – starac je iskusio avete gladi u logoru, odatle jedva pobegao grobaru s lopate, pa mu je to udarilo u pamet. Po drugima, utuklo ga je što su mu partizani uzbrali predratne mlinove i silose.

Dosadu školskih časova prekraćivali smo kolektivnom omamom. Drugar, budući bukoliki pesnik, zubima je grickao unutrašnjost donje usne i namamio nas na to samoranjavanje plikovima, zbog kojeg je šokirana razredna hitno sazvala roditeljski sastanak. Laknulo joj je kad smo prešli na halapljivo lizanje praškastog Gringo soka s dlana, koji je, bojeći jezik, pucketao u ustima.

Kad sam, zaboravivši diogenske dodire, počeo da s devojkama odlazim u mrak, primetio sam jednu čudnu noćnu naviku. Uzbudljiva noć, željene usne prepuštaju se poljupcu, kapci se sklapaju u vrtešci zanosa, ljuljuškaš se u ritmu oblina što te pritiskaju (a i ti im, akobogda, uzvraćaš), kad, uhh, smola – otvoriš oči i... susretneš se s ledenim pogledom prozorske Panelope, bakice što mirno žvakelja bajati hleb i ritmično podiže obrvu. Ne bih da dajem ideju ionako premaštovitim službama, ali ko prvi umreži te sovuljaste babe u sistem, vladaće Srbijom...

Kud god se obrneš – timare se navike. Fudbaleri, istrčavajući na mučilište, padaju u velike metanije. Pola trave u tom zanosu pobrste oni, a pola raznesu na štiklama sponzoruše nakon koncerata. Doktori deponuju gazu u duplju pacijenata, žene drapaju rublje iz telesnih tesnaca, muškarci se, u večitoj panici, ispodpojasno presabiraju... Ne vesele me ni nacionalne navike: kad insani pljuckaju po pločniku i tope bitumen, znojavo cvikaju od zapiranja i promaje, aplaudiraju novim Kobilićima, silnim oklopnicima navrznutim na belu tehniku. Kad bi ljudi znali šta ko o njima ropta, u vrtlogu ogovaranja, ne bi ostao par prijatelja ni za Nojevu barku. Zatim, smeta mi i navika da se ljudi dovikuju preko ulice prostirući prnje svog razgovora na voajerski štrik. Da budem iskren, i ja to volim, ali, jednostavno, ne mogu podneti svoje mane kod drugih ljudi. Ne zaboravimo ni čačkanje nosa. Dnevno, u proseku, po osam minuta petljamo oko nosnih zjapica (ovo vreme se množi sa tri kod onih koji rade sa živežnim namirnicama).

Bračne navike najrizičnije je razgrađivati. Teško da će nepripremljena supruga radosno ciknuti ako se na vratima spavaće sobe iznenada pojavite u kožnom kompletiću izrezanom na guzovima da bičevima osvežite usahle strasti.

Meni najteže padaju navike drugih direktno usmerene protiv mene. U cik zore sumanuti komunalci turniraju najprdaviju kosačicu baš pod mojim prozorom. Kasapin me uslužuje, a bodežom se čačka po grudima (da, tu, po maljavim). Dođe mi da, kao Bob Rock, naručim tri kilograma papra i sateram mu ga u žile. Ali, mnogo toga je već preturio ispod noža i nema mesta rogoborenju. Frizerka mi, sve čavrljajući, otkriva fjordove zalizaka i time mi (verovatno u dosluhu s mojom ženom) umanjuje zavodnički potencijal...

Navike su najprijatnije kad se prikače uz uživanje: šuškanje novina uz hrskavi kroasan, šetnja obalom reke, voćna salata ili kriglica piva u stoletnom hladu, dva tanjira pasulja i šoljica jake crne kafe pred (pokadšto rizičnu) popodnevnu dremku. Tako navika čuva svoju ljupkost. Postaje put do sreće, nova, uzbudljiva učiteljica života, pristigla da zameni onu izanđalu kojoj je odavno vreme za penziju, pošto se svima već popela na glavu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net