Zaštićeni svedok ne bi da padne na teret države, zarađuje sa svojih deset prstiju i sa dva rasna konja kojima je život ugrožen zato što imaju srpsko državljanstvo

Zašto Koštunica ne iskoristi depešu koju je poslao našoj Mariji, zašto ono "Marija" ne prepravi u "Ljubiša"?! "Ljubiša, svaka čast! Cela Srbija je večeras ponosna i slavi zahvaljujući vama!" Ljubiša Buha, od milja prozvan Čume, proneo je slavu srpskog konjstva (konjizma? konjaluka?!) izvan granica naše zemlje, zagorčao je nedeljno popodne mnogom Hrvatu, njegovi konji Šakira Boma i Princ Surčinski pobedili su u Zagrebu, potom u Sinju, malo je falilo da nam iz postojbine i prestonice alkarstva donese Sveti gral imeni Franje Tuđmana, svaka dva minuta neko na televiziji izgovori "naša Marija", nikome da se omakne "naš Ljubiša"!

Čume je osvetio našu braću vaterpoliste, u Srbiji je kao svedok u jednome svima već neprijatnom i dosadnom procesu zaštićen, ali kad ode u Hrvatsku ne zna se šta ga čeka, zapravo zna se, i daleko je to od dobrodošlice: odmah nakon pobede srpskog konja (koji teško da je srpske pasmine ama pripada građaninu Srbije), tamošnji navijači razočarani u hrvatsku konjicu izbušili su grlovlasniku devet guma, pošto se opomenuti vratio i po generalisimusov pehar, iz pištolja je pripucano na prikolicu u kojoj su bili konji, nesvesni dokle se sa pomirenjem Srba i Hrvata doguralo.

&

Ahilejevi konji su, according to Kavafi, lili suze za Patroklom videvši da ga je duša njegova ostavila, Zevs se ražalostio što ih je na Pelejevoj svadbi nesmotreno poklonio i upitao ih šta rade dole, međ jadnim ljudima što igračke sudbine su: "Smrt vas ne čeka, ostariti nećete/A muče vas prolazni udesi/U nevolje svoje/I vas su upleli ljudi."

Šakiru i Princa u nevolje svoje upleli su Hrvati i Srbi. Pošto nisu Zevsov poklon (tj. Šakira i Princ), mogli su od hica ispaljenog u prikolicu smrtno stradati, ali sve je dobro što se dobrim svrši, gospodin Čume je iz Sinja prebačen u Podgoricu, odakle će tajnom bogazom u terru incognitu, ali zašto se konji zaštićenog svedoka takođe ne stave pod zaštitu države? Obezbeđenje, nov identitet, izgled... Pa ako jedne večeri ulicom Strahinjića bana upregnuta u kola sa starom hartijom laganim kasom promakne Šakira Boma, koja pamti huku hipodroma i topot drugih konja od kojeg se topota u njoj svaki put stvore dva srca pa jedno lupa u grudima drugo u glavi – Bože moj, bolje i to nego da ju zgodi tane razočaranog domoljuba ili mafijaša zaduženog da našem Ljubiši ogadi hrvatske pehare i općenito pomrsi konce!

A mogao je biti pogođen i Princ Surčinski – kako mu samo dobro zvuči ime! Ako ne nagazite ono "u", kao kad pominjete istoimeni klan, nego prvo od dvaju "i" izgovorite kao da izgovarate Stravinski, ovo "surčinski" zazvoniće kao prava feudalna titula, kao Dunđerski, ili Eugen Savojski, Zvonko Bogdan negde peva "nek se znade da Bunjevac živi" (ako to koga zanima, ili ako kogod ima možda nešto malko i protiv), tako naš Ljubiša, dajući konju prezime po Surčinu poručuje "nek se znade da Surčinac živi"; kao zaštićeni svedok već je kumovao na svadbi ("Čume, izgore ti kesa!", sećate se), to mu je bilo malo pa je otišao lično da bodri Princa i džokeja te da iz ruku kakvog vojvode alkarskog primi venac od hrvatskog lovora.

Ako ga posle svega što je za ugled našeg sporta i naše zemlje učinio ne prime ni Tadić ni Koštunica, biće to aparthejd. Jest u tabloidima bivao opisivan kao kontroverzni biznismen, ali zar Jočiću nije pružena evo već druga prilika da radeći kao federalni šerif okaje veselu mladalačku provalicu (smejačka-pljačka)!

Ja bih da svečano i masovno dočekam našeg Ljubišu posle svega što je postigao i preživeo u dijaspori, ama ne znam na kom će se graničnom prelazu pojaviti, ne mogu da unapred zamislim njegov govor, ali ako ima šta da kaže sudskom pristavu usled čega i ima titulu zaštićenog svedoka, imaće štošta da poruči i masi pred Skupštinom, makar nasuprot zlatnim momcima koji se skidaju u potkošulje ili ostaju goli do pasa nastupio u oklopu srednjovekovnog srpskog viteza!

&

Čume ne zna za granice. Pogotovo ne za onu koju je prilično jednostrano nacrtala Hrvatska. Dugo već naš Ljubiša nadilazi granice koje mu je postavljalo njegovo skromno a danas ponajvećma balgodareć njemu čuveno mesto boravka, nije uvek mario ni za granice zastarelog, od komunizma nasleđenog zakona, ali je stremio da vlastiti razvoj dovede u sklad sa zakonom, kao što neko izgradi kuću s nakanom da ju jednog lepog dana legalizuje... Još krajem prošlog veka imao viziju Srbije kao visokoasfaltirane zajednice, ali su mu skupocene mašine dušmani bacili nebu pod oblake, od džadograditelja izrastao je u zaštićenog svedoka, ali koji ne bi da ga država zbog njegovog ekskluzivnog znanja izdržava i tetoši nego vredno zarađuje sa deset prstiju i sa dva rasna konja, kojima sada preti opasnost samo zato što imaju srpsko državljanstvo, ali, da pređem i ja jednom sa silesije reči na makar jedno delo: imam krasnu štalu (u kojoj su samo laste) i rado bih ugostio Princa Surčinskog koji bi u svrhu mimikrije a o trošku specijalnog suda bio prefarban u boju zrele pšenice sorte "bankut" i koga bih izvečeri uzjahao kao u pesmi "Viydu ia na pole s konem/Nochkoi temnoi tikho poidem/My poidem s konem po poliu vdvoem..."

P.S. Dobro je što Princ nije video ništa od onoga o čemu će njegov vlasnik svedočiti, samo bi falilo da se povereni mi at usred zlatne raži rasplače kao Ahilejevi konji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net