Ovo "zaministrenje" jednog značajnog umetnika daje makar tanušnu nadu da će se uspostaviti izvestan standard ispod kojeg se više neće ići

Sreća za Velju Ilića, a bogme i za vaskoliku kulturu Srbije, što se njegov odnos sa Koštunicom može opisati kao "mnogo više od autonomije, neznatno manje od nezavisnosti": da nije tako, to jest da je čačanski veseljak samo još jedan od Koštuničinih stranačkih pulena, verovatno bi Velja u ovom izvlačenju bio ministar kulture! Zašto da ne – po čemu je on gori od haj-nehajnog Naumova, koji je ministar vera jer lepo peva u crkvenom horu? Eto tako i Velja, mogao bi on to, kulturan je čovek – odrastao i formirao poglede na svet inspirišući se muzikom i poezijom Samante Foks, po vlastitom priznanju. "Kojoj muzici, bre?!" – čujem već sumnjičave glasove – "em ta nije ni prošla pored muzike, em je još piškila u pesak kad se Velja uveliko đilkošio Čačkom i širom okolinom!" Eh, što ste vi neka zanovetala nepoverljiva! Valjda čovek bolje od vas zna šta ga je duhovno othranilo i vozdiglo!

Sasvim ozbiljno, evo je Srbija dobila novog kultur-ministra, u civilnom životu inače jednu više nego ozbiljnu glumačku pojavu, pozorišnu napose. Uzgred, izgleda da u Demokratskoj stranci odnekud veruju da ministar kulture mora po defaultu da bude glumac: nemam pojma odakle im to, možda zato što računaju da će glumac najuverljivije izgovarati rečenicu "žalim slučaj, nema se para"? Ako zanemarimo tu sitnicu, reklo bi se da je izbor Voje Brajovića revolucionaran iskorak: em čovek na svom mestu, em prvorazredni majstor u onome čime se bavi. A što, je, inače, jedna par excellence kulturna delatnost. A ne spremanje đevreka i buhtli. Za promenu. Pošto je prethodni kultur-ministar – jedna urnebesno operetska pojava; to je, ta opereta, valjda ta njegova intimna veza s kulturom? – imao mnogo više veze sa đevrecima nego sa kojekakvim umetničkim zevzecima, koji su mu stalno nešto dosađivali, što u kabinetu, što na "kulturnim manifestacijama". A te su ga nepojamno smarale. Nemojte ljudi, ko boga vas molim! Pozorište, recimo, nikako nije voleo jerbo, kako veli, tamo "nema daljinskog upravljača". Bogme, pogolema je to muka. Hvala bogu da su birači daljinskim najzad promenili kanal s kojeg svoju poslovičnu lucidnost i mudrost emituje taj gospodin, da malo danemo dušom. Nego, šta li je sada sa voštanim Dražom i ostalim uvoštenim ljubimcima tog nezaboravnog i neuporedivog baštenskog patuljka srpske kulture? Da li ih je g. Đevrek odneo u svoju pekaru ili ih je na licu mesta pretopio u sveće, onako kao partizani (ju! sačuvajbože!) kad se povlače pred nadmoćnijim neprijateljem, pa unište prugu ili sruše most?

Vi možda mislite da se ja to sprdam s čovekom koji nije ni na koji način ni zaslužan ni kriv što ga je u nastupu političkog dadaizma postavilo da sedi tamo gde ni sam ne zna zašto se bio obreo i šta mu je činiti u tom fantastično nepoznatom i dalekom svetu, ali ja sam sasvim ozbiljan: časna reč, da sam na Brajovićevom mestu dao bih napraviti jednu Kojadinovu voštanu figuru u prirodnoj veličini, i instalirao bih je na najvidljivije mesto u ofisu, kao podstrek i opomenu – kad god padneš u bedak i učini ti se da to što radiš nema pravog efekta, a možda ni smisla, samo pogledaš u voštanog D. K. i odmah ti bude mnogo bolje, jer te podseti da bi, ako ti posustaneš i odustaneš, ponovo neko takav mogao doći na to mesto.

Hoće se, dakle, reći ovo: možda se u ovoj zemlji može naći i boljih, i takvom jednom poslu vičnijih ministara kulture od Brajovića, ali to je od sekundarnog značaja: primarno bi trebalo biti to da ovo zaministrenje jednog značajnog umetnika daje makar i tanušnu nadu da će se uspostaviti stanovit standard, crta ispod koje se ne ide, da više nikada niko ne sme ono malo preživele srpske kulture – one koja je nekako izdržala i kraljeve, i popove, i komesare, i ministre, i filistre – da pokloni kao prćiju nekom svom isfrustriranom činovniku, ili u još gorem slučaju, nekom nadrndanom nadriumetniku i skotu opšte prakse koji će sad Svima Da Pokaže Koga Su Oni To Ignorisali. Ovo nadanje, naravno, ne važi za radikale: njima bi jedina dostojna ministarka kulture bila Viki. Koja Viki? Pa, Viki, bre! Ne ona iz Granda nego ona druga.

A šta je to što bi Brajović trebalo da radi, kad je već neoprezno upao u sve to? Nije na meni da ga savetujem: ima ko će to da radi, za dobru platu. Važno je, međutim, imati na umu da je strateška orijentacija jednog ministarstva kulture – koliko god ono po sebi bilo "drugorazredno" u jednoj strukturi koja je baždarena tako da priznaje samo Moć (tj: novac i duge cevi) kao merilo – isto što i strateška orijentacija jednog društva. A sve ovo zato što "kultura" u osnovi i nije drugo doli set vrednosti, onih oko kojih postoji nekakav najminimalniji društveni konsenzus. A koje su to vrednosti kojima nedvosmisleno teži današnja Srbija, ako takvih uopšte ima? E, to je ono pravo pitanje, koje ne može sva da stane u onih famoznih "pet principa" iz vremena postizbornog sklepavanja Vlade. I Brajović će načiniti silnu grešku ako, pokušavajući da svima i sa svima "bude dobar", nastavi da potpomaže opstanak i "razvoj" svega onoga što je Srbiju već bilo bacilo u bunar, iz kojeg je jedva uspuzala. Jakako, država nije tu ni da cenzuriše umetnost i ukupni kulturni i intelektualni život, ni da dekretima "proizvodi" ono što se njoj – dakle: trenutno vladajućem visokom činovništvu – čini najpodobnijim; to, međutim, ne znači da davanjem ili nedavanjem više ili manje para ili nekih drugih pogodnosti ovakvoj ili onakvoj slici kulture, država ne šalje Jasnu Poruku. I na nju ima pravo. A ta poruka nam nikada ne govori toliko o onoj vrsti "kulturne proizvodnje" iza koje država hoće ili neće da stane, koliko nam govori o državi samoj, i o ljudima koji u njoj žive.

A država na svetu ima oko dve stotine: neke su vrlo prijatna mesta za život, a neke druge su pakao na zemlji. Putniče, pogledaj šta čije ministarstvo kulture radi, i lako ćeš razlučiti jedne od drugih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net