Lični stav >

Minska polja kabineta Vojislava Koštunice

Demokratska stranka neće kontrolisati sve ekonomske resore, ali rizik da neko od ostala dva koaliciona partnera ugrozi sprovođenje ekonomskog programa uprkos tome nije značajan. Najveći rizici koji mogu da ugroze sprovođenje ekonomskog programa nalaze se na političkoj strani. Ovo su najvažniji: sporazum oko šefa državne bezbednosti, saradnja sa Haškim tribunalom i rešenje konačnog statusa Kosova

Dušan Pavlović

Nova vlada Srbije će, kao i ona prethodna, funkcionisati po principu strogo odeljenih ministarstava bez jedinstvenog političkog vođstva. Demokratska stranka (DS) će kontrolisati najveći broj ekonomskih resora, dok će se Demokratska stranka Srbije (DSS) baviti pitanjima od nacionalnog i državnog značaja.

Ekonomska politika će biti pod dirigentskom palicom Božidara Đelića koji je odlukom Vlade Srbije od 16. maja dobio ovlašćenja koordinacije ministarstva iz oblasti privrede i finansija. Iz onoga što je on do sada iznosio u javnosti može se zaključiti kako će najveća promena ekonomske politike biti promena karaktera fiskalne i monetarne politike. Fiskalna bi trebalo da postane restriktivnija, a monetarna i politika kursa dinara labavija.

NOVI BUDŽET: Okosnica ekonomske politike od 2004. godine bila je ekspanzivna fiskalna politika. Međunarodni monetarni fond (MMF) je neprekidno kritikovao prethodnu vladu zbog neumerene potrošnje, što je rezultiralo strožom fiskalnom disciplinom tokom 2005. godine. Ali kada je trogodišnji aranžman sa Fondom zaključen u februaru 2006. godine, došlo je do ponovnog rasta potrošnje sa rebalansom budžeta. Rast realnih zarada je u periodu od januara 2006. do januara 2007. iznosio 25,3 odsto, daleko iznad privrednog rasta koji je u 2006. iznosio 5,7 odsto.

MMF je neprekidno imao primedbe na fiskalnu politiku, pa je prilikom poslednje misije u martu 2007. čak zahtevao da se plate u javnom sektoru vrate na nivo pre povećanja. Osim velikog rasta zarada, MMF je takođe imao zamerke na visok budžetski deficit (1,5 odsto od BDP-a u 2006. godini), još veću projekciju deficita u budžetu za 2007. godinu (2,7 odsto), a pogotovo na Nacionalni investicioni plan koji predviđa potrošnju od oko 1,6 milijardi evra u rasponu od dve godine. Novom fiskalnom politikom će sve ovo morati da se menja, tako da će nova vlada usvojiti i novi budžet za 2007. godinu i, sasvim je moguće, zaključiti novi stabilizacioni aranžman sa MMF-om. Time će fiskanlna politika postati restriktivna.

Kad je već reč o MMF-u, on je takođe pritiskao prethodnu vladu da ubrza strukturne reforme i privatizuje delove velikih javnih preduzeća kao što su NIS, Elektroprivreda, Železnica, Telekom, JAT itd., jer jedan deo ovih preduzeća stvara fiskalno opterećenje za budžet. Ni prethodna, ni nova vlada neće pristati na privatizaciju udela u bilo kojem javnom preduzeću za više od 25 odsto. Ideja je izražena kroz premijerov eufemizam "odgovorno restrukturiranje", što u stvari znači da od značajnog restrukturiranja neće biti ništa. U tom pogledu će nova vlada biti vlada kontinuiteta.

Značajnih promena će biti u monetarnoj politici i politici kursa dinara. Monetarna politika je do sada morala da bude restriktivna zato što je fiskalna bila labava. Nova vlada će morati da obrne stvari: pošto će pokušati da obuzda javnu potrošnju (koja je u 2006. godini iznosila 42,6 odsto BDP-a, što je za dva procentna poena više od stope iz 2005. godine), monetarna politika će moći da bude labavija. Narodna banka će biti u prilici da snizi nivo obavezne rezerve, čime će novac moći da pojeftini. To će biti posledica gledišta nove vlade po kome je deo restriktivne monetarne politike NBS-a bio kontraproduktivan. U nameri da kontroliše inflaciju (što je usled visoke potrošnje bila stalna pretnja), NBS je pokušala da ograniči privatnu potrošnju (povlačenjem novca putem repo operacija i kontrolom priliva putem obaveznih deviznih rezervi), ali to nije dovelo do željenog usporavanja pozajmljivanja od strane građana. Podaci pokazuju da je u bankarskom sektoru došlo do još veće potražnje potrošačkih kredita, a da je opala potražnja za korporativnim kreditima. Labavija monetarna politika će doduše vratiti rizik uvećanja nevraćenih potrošačkih kredita (čiji je udeo u bankama narastao u martu 2006. godine na 16 odsto ukupnih kredita), ali se pretpostavlja da bi barem trebalo da obustavi dalje istiskivanje privatnog sektora, omogući više korporativnih kredita čime bi se zadržao isti privredni rast, s tim što on sada više neće biti generisan tražnjom, već većim investiranjem.

ULOGA GUVERNERA: "Žrtva" labavije politike kursa dinara i njegova deprecijacija će verovatno biti i niska inflacija (koja je u periodu od marta 2006 do marta 2007. iznosila 5,6 odsto). Božidar Đelić je već najavio da vlada ne bi trebalo da teži što nižoj stopi inflacije. Vlada će konačno stati na gledište da bi se deprecijacijom dinara moglo doći do veće spoljne konkurentnosti preduzeća čime bi se možda smanjio deficit na spoljnotrgovačkom računu (koji je na kraju 2006. iznosio 20 odsto) i deficit na tekućem računu (koji je na kraju 2006. iznosio 11,7 odsto). Takve inflacione politike i devalvacije donose kratkoročne koristi, ali i rizik da zaposlenost i rast nestanu, a inflacija ostane i ubrza se. To je Zapad shvatio sedamdesetih godina prošlog veka zbog čega su centralne banke danas nezavisne. Tako razmišlja i sadašnji guverner koji predstavlja najveću prepreku labavijoj monetarnoj politici. Sada je jasnije zašto pitanje njegove smene i dalje visi u vazduhu i zašto će tako ostati još neko vreme dok se ne vidi da li guverner ima nameru da se prilagodi novoj fiskalnoj politici.

Osim zjapećeg deficita na tekućem računu, najveći problem za novu vladu ostaće i dalje visoka realna stopa nezaposlenosti koja je u oktobru 2006. godine iznosila 20,8 odsto. Nezaposlenost je tim pre veći problem, jer je ona istovremeno i socijalni i politički problem. Iako privreda Srbije danas raste po prosečnoj stopi od oko 5,6 odsto godišnje, ona ne stvara nova radna mesta. Stopa zaposlenosti je daleko ispod cilja EU-a postavljenog Lisabonskom agendom. Problem nezaposlenosti se dodatno komplikuje time što je ona dugoročna. U 2005. godini, 79 odsto nezaposlenih nije radilo preko godinu dana. Poseban problem za rast zapošljavanja predstavlja i Zakon o radu usvojen 2005, koji je anulirao neka rešenja liberalnijeg zakona iz 2001. godine, pogotovo u domenu lakoće otpuštanja radnika. Kako se vidi iz tabele priložene uz ovaj tekst, u 2006. godini, kada su se procenjivali efekti novog zakona, rejting Srbije je u toj oblasti opao za 30 mesta zbog novog zakona.

Budući da je najveći deo privatizacije društvenih preduzeća okončan, da se ne predviđa ozbiljnija privatizacija javnih preduzeća, te da se niko iz DS-a nije izjasnio o tome da li namerava da počne ozbiljno da primenjuje Zakon o stečaju iz 2005. godine, u narednih nekoliko godina verovatno neće biti većih otpuštanja radnika i gubitka posla, pa se stopa nezaposlenosti verovatno neće značajnije povećavati. Ona bi mogla da se obori samo većom stopom otvaranja novih radnih mesta koji su posledica većeg investiranja. U periodu 2001–2006. neto direktni prilivi u Srbiji iznose 8,9 milijardi dolara. Međutim, najveći deo tog priliva su prihodi od privatizacije koji idu u budžet, a ne nužno u privredu. Nivo privatnih investicija je u tom periodu bio veoma nizak (što objašnjava zbog čega nije došlo do veće stope otvaranja novih radnih mesta).

ULAZ I IZLAZ: Za sada ostaje nejasno kako će nova vlada moći da privuče značajniji nivo privatnih investicija kojima bi se otvorila nova radna mesta i spustila stopa nezaposlenosti. Iz premijerovog uvodnog ekspozea, naime, nije sasvim jasno da li on uopšte razume u čemu je problem, jer je rešenje za visoku nezaposlenost postavio kao problem prekvalifikacije i pronalaženja pravih informacija. To bi trebalo da znači da su nova radna mesta tu, ali da su oni koji su izgubili posao nedovoljno kvalifikovani za nove poslove ili da ne znaju gde treba da ih traže. To je, međutim, samo deo problema. Sa takvim pristupom se postojeća stopa nezaposlenosti sigurno neće smanjiti za 70 odsto do 2010. godine, čak i kada bi vlada bila veoma efikasna u njegovoj implementaciji. Da bi se došlo do celovite slike o tome šta rešava pitanje nezaposlenosti potrebno je samo da se pročita studija Procena stanja na tržištu rada u Srbiji, koju je u septembru 2006. godine objavila Svetska banka a gde piše da povećanje stope zaposlenosti zahteva stvaranje dinamičnog tržišta rada sa jakim privatnim sektorom u kome se otvaraju nova radna mesta.

Rast bez posla ("jobless" growth) posledica je fiskalne filozofije prethodne vlade po kojoj se rast obezbeđuje fiskalnom ekspanzijom (većom potrošnjom), a ne bržim restrukturiranjem realnog sektora i povećanjem produktivnosti. Posledica toga je "defanzivno restrukturiranje" preduzeća koja proizvode više (jer je veća tražnja), ali ne nužno i otvaranje novih radnih mesta. Više novih radnih mesta bi upravo trebalo da bude glavni cilj nove vlade. Ona će, prema tome, osim promene fiskalne i monetarne politike, morati da uradi još više na stvaranju povoljne klime za investiranje. Prethodna vlada Srbije uradila je mnogo na uklanjanju administrativnih prepreka za nova ulaganja. Poreska stopa na korporativnu dobit od deset odsto je skoro najniža u Evropi; slično je i sa stopom na PDV; početkom godine smanjena je poreska stopa na lične dohotke sa 14 odsto na 12 odsto. Mnoge administrativne prepreke za osnivanje preduzeća su uklonjene, zbog čega je Svetska banka pohvalila Srbiju u studiji Doing Business in 2007, gde Srbija zauzima 68. mesto (od ukupno 175 zemalja). Ali pravi posao uklanjanja administrativnih prepreka za biznis tek predstoji, pogotovo u oblastima dobijanja dozvola (157. mesto), registrovanja privatne svojine (110. mesto), zatvaranja posla (103. mesto). Pozicije su veoma indikativne i pokazuju gde se nalaze uska grla koja treba razbiti. Iz tabele vidimo da stvari izgleda idu relativno lako ako uspete da uđete u posao, ali da očigledno u njega nije tako lako ući.

Demokratska stranka neće kontrolisati sve ekonomske resore, ali rizik da neko od ostala dva koaliciona partnera ugrozi sprovođenje ekonomskog programa uprkos tome nije značajan. Najveći rizici koji mogu da ugroze sprovođenje ekonomskog programa nalaze se na političkoj strani. Ovo su najvažniji: sporazum oko šefa državne bezbednosti, saradnja sa Haškim tribunalom i rešenje konačnog statusa Kosova.

Kontrola Službe državne bezbednosti (BIA) je bilo pitanje zbog koga umalo nije došlo do potpune propasti pregovora o formiranju nove vlade. Kada je video da se preigrao sa izborom Tomislava Nikolića za mesto predesenika Skupštine Srbije, Koštunica je odustao od pokušaja da sa svojom strankom zadrži potpunu kontrolu nad Službom u prve dve godine (nakon čega bi verovatno raskinuo koaliciju ako ne bi uspeo da je i dalje zadrži) i pristao na četvoroslojnu strukturu: Savet-Premijer-Ministarstvo-Služba, pri čemu je najveći ustupak na koji je Koštunica bio primoran izbor neutralne osobe na mesto načelnika Službe. S obzirom na to da je plan DSS-a da se u Službi ništa ne menja, moguće je da će DSS nastaviti da se opire izboru neutralnog profesionalca. Pošto to pitanje mora brzo da se reši, veličina ovog rizika videće se veoma brzo. Podsetimo se samo da je kontrola Ministarstva unutrašnjih poslova i Službe bila tačka sporenja i 2001. godine, te da je upravo na toj tački pukla koalicija između DOS-a i DSS-a. Nije neočekivano da se nešto slično desi i sada nakon što se posle mesec dana utvrdi da nije moguć dogovor oko neutralne osobe koja nema političku afilijaciju.

Drugi rizik je saradnja sa Hagom. Koliko je poznato, DSS i dalje zagovara principe dobrovoljne predaje za šestoro preostalih optuženih koje traži Tribunal. Za razliku od toga, DS zagovara politiku hapšenja i izručenja. Ako DS bude uspeo da na čelo Službe postavi profesionalnu i nepolitičku osobu, DSS će, verovatno, kao i 2001. godine, pokušati da sabotira sprovođenje hapšenja. Sasvim je moguće da se DSS povuče iz vlade ako se pokaže da Služba jeste sposobna da uhvati Ratka Mladića. Jedini način da se ovaj sukob izbegne biće da Mladić izvrši samoubistvo ukoliko se bude suočio sa bezizlaznom situacijom. Tada bi se pitanje skinulo sa dnevnog reda, a sukob u vladi izbegao.

KOSOVSKE KOMBINACIJE: Najveći rizik predstavlja razrešenje konačnog statusa Kosova. Momentalno stvari idu u pravcu priznanja nezavisnosti "na ovaj ili onaj način". Ukoliko do nove rezolucije dođe uz ruski veto, doći će i do unilateralnog proglašenja nezavisnosti i serije pojedinačnih prizanja. DSS bi mogao, kako je već najavio, najverovatnije da zatraži prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje budu priznale Kosovo. To će izazvati rascep u koaliciji. Nakon toga je verovatno da će DSS, potpomognut radikalima, optužiti DS za veleizdaju i u pregrejanoj atmosferi ići na nove izbore, nadajući se da će mu, u takvoj atmosferi, nepovoljno rešenje statusa Kosova dati vetar u leđa. Pošto će isti vetar duvati i u leđa radikala, te dve stranke će najverovatnije biti glavni korisnici izbora održanih u ovakvim uslovima. Ako DS/DSS vlada padne na pitanju Kosova uz ruski veto i unilateralno proglašenje nezavisnosti, koalicija DSS/SRS će nakon narednih izbora biti neizbežna, ali će biti veoma principijelna.

Ukoliko do nezavisnosti dođe uz novu rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a, koja će biti posledica saglasnosti svih članova (dakle, bez ruskog veta), vlada Vojislava Koštunice moraće da prihvati rešenje kakvo god ono da bude, jer će ono biti u skladu sa međunarodnim pravom. Međunarodno pravo je ono što SB kaže da jeste, a po novom ustavu, država Srbija je obavezna da ga poštuje. Ipak, iako bez argumenata, to još ne znači da DSS nema motiva da razvrgne koaliciju i pitanje Kosova iskoristi za nove izbore. DSS zna da će, ukoliko ne iskoristi to pitanje na ovaj ili onaj način, a vlada Srbije uđe u 2008. godinu sa Mladićem u Hagu (ili pod zemljom), nezavisnim Kosovom protiv koga ništa nije imala ni Rusija i potpisanim ugovorom o Stabilizaciji i asocijaciji sa EU-om, sve zasluge za to pripasti Demokratskoj stranci. I u tom slučaju DSS može da napusti koaliciju i pokuša da iskoristi nezavisnost Kosova kao povoljnu priliku za kratkoročni dobitak, ali u tom slučaju ti argumenti verovatno ne bi bili toliko ubedljivi za biračko telo.

Jedino što bi moglo da odvrati DSS od toga da i u ovakvim uslovima razvrgne koaliciju jeste činjenica da bi se našao između dve vatre i da bi izlazak iz koalicije ponovo otvorio pitanje povratka radikala na vlast. Sada, međutim, kada je poznato kako će javnost reagovati na takav potez, sasvim je moguće da se DSS ipak odluči da ostane u koaliciji do kraja i pruži maksimalan doprinos njenom radu.


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net