Presuda za ubistvo premijera Zorana Đinđića >

Milorad Ulemek Legija – prilog za biografiju

Ulemek je bazično, po životnom pozivu, prevarant; preciznije, vaćaroš i munđos, manipulator i spletkaroš... Uzdignuvši se iznad zakona i pravila, ispreo je mrežu svojih političkih, kriminalnih i bezbedonosno-obaveštajnih poslovnih kontakata

U trenutku kada ovaj broj "Vremena" bude u rukama čitalaca, prvostepena presuda zaverenicima koji su ubili premijera Zorana Đinđića biće izrečena. Prvi na optužnici je čovek sa mnogo imena, Milorad Ulemek, poznat i kao Luković, Vlado Vukomanović, Legija, Cema i Šareni – između ostalog (videti Novi zavet, Luka 8; 30). Već je pravosnažno osuđen na 40 godina u predmetu Budva i Stambolić, a čeka ga i sličan ishod u predmetima Ibarska magistrala i Zemunski klan. Tri dana pred izricanje presude, dotično lice – kako krupnim slovima piše na naslovnoj strani izvesne štampane stvari – izjavilo je da je već rezervisalo aranžman u Dominikanskoj Republici i da će pobeći čim zadovolji onu radoznalost koja ga je i navela da se preda i provede tri godine u "Hajatu" Centralnog zatvora, zabavljajući stražu, sud, advokate, političare, ministre, novine i uopšte javnost svojim pričama. Dakle, dok još ima vremena, dok Cema ne pređe iz ovog "Hajata" u neki drugi iz istog lanca u Dominikani, hajde da razmotrimo njegovu dragocenu ličnost i "prejezovito žitije", kako bi to nazvao Stanislav Vinaver.

LEGIONAR: Pre svega, jako je teško probiti se kroz marljivo (ali neuredno) ispletenu mrežu laži našeg junaka, koji je laganju – po prirodi svoga zanata – em sklon, em vičan. Tokom ove tri godine koliko je glavni pretres trajao, neke su se stvari koliko-toliko razmrsile, na Ulemekovu štetu, razume se. Neke su ostale pod sumnjom, jer se sud njima nije bavio; sud sudi po optužnici i van nje ne ide. Zamenik specijalnog tužioca Jovan Prijić, čovek koji je ovaj proces započeo i završava ga, ubedljivo je poentirao tokom svoje završne reči pre tri nedelje; to vredi navesti:

"Optuženi Ulemek je već u trenutku davanja ličnih podataka o sebi izneo neistine; tako je rekao da je završio srednju muzičku školu i IV stepen automehaničarske škole. Dana 9. aprila 1996. svojeručno je popunio upitnik (Državne bezbednosti) koji je bio neophodan kod zasnivanja radnog odnosa, o njegovim ličnim podacima. Tu je svojeručno napisao da ima III stepen srednje škole od 1985. u Beogradu" itd. Istina je, međutim, da je Ulemek u životu stekao samo i jedino diplomu Narodnog univerziteta Novi Beograd, Metalski obrazovni centar, za zanimanje automehaničara (26. avgusta 1985). To je kurs, a ne škola; svakako ne muzička.

U školi života, međutim, Ulemek je dogurao nešto dalje, ali ne onoliko koliko pokušava da nas uveri. Počeo je kao mangupčić-dizelaš (dan-danas tako govori, tadašnjim dizelaškim jezikom, sa mnogo mekih "ž", "č" i "đ"). Kaže da je sa svojom ekipom u mladosti provalio u neku Elanovu prodavnicu sportske opreme, jer "roditelji nisu imali novca da im kupe patike". Ispalo je, opet međutim, da su odatle odneli mnogo više od patika: pune torbe razne sportske opreme koju su posle hteli da prodaju, pa su tako i popadali.

Našavši se tako u situaciji krajnje nehigijenskoj, mladi Ulemek odlučuje da se udalji. Kao svaki mladi prestupnik sa idejama, stupa u francusku Legiju stranaca. Biće da je služio u inženjerijskom puku, mada na nekim slikama ima i padobranska krilca, što nije neuobičajeno: Legija stranaca podstiče unakrsnu specijalizaciju. E, sad: u Legiju stranaca ne stupa se zbog nesrećne ljubavi ili iz pukog avanturizma, kao u lošim filmovima; to je utočište zlikovaca koji beže od zakona. Francuzi su toga svesni, bez brige: drže gvozdenu disciplinu i mlate legionare kao volove u kupusu. Dakle, u Legiji stranaca to se nauči prvo, kao što vidimo iz kasnije Ulemekove karijere. Najviše što se tamo dade naučiti jeste da čovek postane efikasan podoficir: stranac ne može da napreduje dalje od čina adjutant, nečega što bi kod nas bio zastavnik. Naš Ulemek dogurao je do kaplara, kako se vidi iz jedne legitimacije koju mu je zaplenila milicija BiH u Zvorniku, a francuske vlasti zvanično ga vode kao dezertera iz Legije stranaca. Nije jedini: kroz naše nedavne ratove prošlo je dosta bivših legionara, naročito u Hrvatskoj, gde su skoro svi od narednika postali generali – njih šest-sedam, na čelu sa čuvenim Antom Gotovinom. Ulemek je dogurao tek do "pukovnika", što i nije neka uteha. U Jedinici za specijalne operacije Službe državne bezbednosti MUP-a Srbije činovi su se ionako delili bez nekih formalnih merila, pa je tako Zvezdan Jovanović od "starijeg narednika" za 14 dana postao "major", pa posle i "potpukovnik" (od škole ima kurs za alatničara u Peći).

U razloge Ulemekovog dezertiranja iz Legije stranaca sud nije ulazio; po nekim informacijama biće da se (kao i Ante Gotovina, uostalom) uvalio u neki kriminal, pa je morao da se skloni... Bilo kako bilo, Ulemek se početkom 1992. pojavljuje u domovini kao telohranitelj jednog tadašnjeg više nego kontroverznog bizmismena iz oblasti šverca cigareta koji je kasnije ubijen. Vrlo ubrzo Ulemek se priključuje Srpskoj dobrovoljačkoj gardi pokojnog radnika unutrašnjih poslova Željka Ražnatovića Arkana. Tu ekipu kriminalaca, pokupljenu po kazneno-popravnim domovima i po vrelom beogradskom asfaltu trebalo je držati u nekom redu, pa se Ulemek javio kao rešenje prirodno, po crti svog legionarskog iskustva. Za tren oka istakao se i postao visoko pozicionirani oficir kod Arkana. Polako je počeo da uvodi legionarsku disciplinu, ali i običaje, etikeciju itd. Uskoro su svi počeli da liče na legionare po strojevoj obuci, pozdravljanju, nošenju beretke nakrivljene na pogrešnu (francusku) stranu, što je Ulemek doveo do savršenstva u poslednjoj fazi zloglasnog JSO-a. Na video-snimku nekakve njihove smotre vidi se da Ulemek hrama na jednu nogu: to je posledica teške saobraćajne nesreće koju je on skrivio u južnoj Srbiji neopreznom vožnjom. Za tu nesreću postoji pravosnažna i izvršna presuda Okružnog suda u Nišu koja nikada nije izvršena, jer je Milorad Ulemek bio – nedostupan sudu...

Nije bio dostupan jer se bavio ozbiljnim poslovima u Cazinskoj krajini, za račun Jovice Stanišića, Franka Simatovića i Arkana. Ukratko: bogatili su se organizacijom i zaštitom krijumčarskih operacija ogromnih razmera, pljačkajući sve redom u bihaćkom kraju i sarađujući sa svima. Tako ih je dobro krenulo da su jedva žive glave izvukli kad je avgusta 1995. krenula operacija Oluja; pare su izvukli pre toga.

U postdejtonskom periodu Ulemek je shvatio gde leži budućnost: u Državnoj bezbednosti. To su mnogo ranije shvatili Jovica i Frenki, pa su Crvene beretke rešili da "legalizuju"; mimo zakona, protiv zakona, ali kakve veze to ima? Juna 1996. Jedinica se "legalizuje" iz plaćenika u "ugovorce" Državne bezbednosti. Ulemek se bavi instruktažom, ide u Makedoniju da tamo trenira one Lavove koji su posle napravili čudo i pokoru, ali počinje da hvata i veze u beogradskom podzemlju. Ostalo je istorija, kako kažu... Ono što je tu važno jeste da je stvoreno novo "patriotsko" ratničko plemstvo od paravojnih umetnika i zlikovaca koji su sada stekli status pripadnika MUP-a i službene legitimacije i značke.

JEDINICA POPUT LEGIJE STRANACA: Iz vremena Arkanovih Tigrova

IMPRESIONIST: Da bi se u potpunosti razumeli lik i delo Milorada Ulemeka, treba se osvrnuti na njegovu osnovnu životnu vokaciju od koje je napravio i unosan zanat. Ulemek je bazično, po životnom pozivu, prevarant; preciznije, vaćaroš i munđos, manipulator i spletkaroš; profil poželjan u Službi. Uzdignuvši se iznad zakona i pravila, počeo je da ispreda mrežu svojih političkih, kriminalnih i bezbednosno-obaveštajnih poslovnih kontakata. Političarima je bio "patriota"; kriminalcima je bio zaštitnik i ortak; Službi i njenom vrhu (Miloševiću) bio je efikasni izvršilac. Svojim mangupskim šarmom "žestokog momka" političare je fascinirao; kriminalcima je bio njihov; bezbednjaci su na takve ionako navikli. Marljivo građeni imidž "iskusnog vojnika" i "najsposobnije Jedinice" dovršio je kostimografiju: "doktori za terorizam", jednom reči. Ali, Miloševićeve poslove trebalo je voditi i dalje, pa tako imamo angažman Jedinice na Kosovu 1998–1999; pa imamo Ibarsku magistralu, pa Budvu, pa Stambolića... A imamo i sve tešnje veze sa gangsterima i narkodilerima.

Slušajući pametnije od sebe (vrlina koju je kasnije izgubio, kao i mnogi sujetni ljudi), Ulemek septembra 2000. shvata da je đavo odneo šalu i pridružuje se velikoj ekipi preletača, neki bi rekli – dezertera. Tokom petooktobarskog prevrata Ulemek je odigrao svoju ulogu života, svoj coup de theatre. Prvo ih je impresionirao, sve njih, na čelu sa Đinđićem, plašeći ih i nudeći im zaštitu; onda je izveo onaj cirkus 5. oktobra po podne. Već za koji dan počeo je da sprovodi svoju kadrovsku politiku, da plete intrige i seje razdor po Vojsci, među političarima, u policiji i Državnoj bezbednosti. Svi su gledali u njega kao Pinki u Tita; ako je neko i imao rezerve, čuvao ih je za sebe; neki su čak hteli da i sebi istetoviraju tu famoznu ružu na vratu, ali su ih prijatelji blagovremeno sprečili. Shvatio je Legija – donekle preuranjeno, doduše – da ima posla sa ovcama za šišanje, kako bi se kod njega među dizelašima reklo (sa mekim "š"). Igrajući između ovih i onih, plašeći jedne i tešeći druge, namigujući ovima i mršteći se na one, Ulemek je jačao svoj položaj junaka, viteza, zaštitnika Srpstva Vaskolikog i garanta opstanka Srbije. U tom svojstvu počinje da se njuška sa generalom Acom Tomićem, uspostavljajući jedno lepo prijateljstvo. Malo njih nije se primilo, Beba Popović ponajmanje; prezirao ga je od početka i to mu je jasno stavljao do znanja. Đinđić je bio nepoverljiv, ali je imao važnija posla od nekog klovna Legije.

Problemi počinju 2001. kada novo načelstvo Službe načinje predmet Ibarske magistrale, pa onda i Budve. Otmica Milorada Miškovića i njeno rasvetljavanje dovode Ulemeka u neprijatnu vezu sa zločinačkom organizacijom iz Surčina i Zemuna, baš nekako u vreme kada se nazire i njegova uloga u slučaju Ibarska magistrala. Dolazi trenutak da se pokaže kombinovana snaga Legije, Zemuna, Jedinice i njihove logističke podrške u političkim strankama i udvoričkim medijima. Oružana pobuna JSO-a iz novembra 2001. uspela je, kako je Legija to kasnije objasnio nezadovoljnom Dući Spasojeviću: ubili su dve muve jednim udarcem – em su postavili svoje ljude na čelo Državne bezbednosti, em su umanjili opasnost po sebe zbog zločina koje su počinili. Legija je bio opet na konju, sve onako fino, iz penzije sa oklopnim vozilima i čoporom telohranitelja, a sve to o državnom trošku.

Tu se, oko te penzije, već vide naprsline na Legijinoj ličnosti: iluzija svemoći, podstaknuta psihoaktivnim supstancama i nedostatkom otpora, vodi čoveka u, kako da kažemo... ekscese, je li, pogotovo ako nije emocionalno zreo, obrazovan i racionalan. Kraće rečeno, Ulemek se preširoko razmahao u proleće 2001, nervozan i napet zbog Miškovića, Ibarske magistrale i trgovine heroinom kao stalnog posla. Tako dolazi do paljevine diskoteke u Kuli, pa kasnije i do izgreda u "Bojanu Stupici". Jednom penzionisan, Legija sa svojom hordom službenih telohranitelja kreće u kaznene ekspedicije po Njegoševoj i drugim mestima koja ga impresioniraju. Poštedećemo vas detalja; kazaćemo samo da bi se bio jako loše proveo da nije bio okružen naoružanim službenim licima; to nešto govori i o "junaštvu". Ta kombinacija zaštićene dokolice, frustracije, ugroženosti i ambicije vodi ga dalje: sve bliže sarađuje sa Zemuncima, ugrađuje se u njihove zločinačke poduhvate, daje im obaveštajnu i kontraobaveštajnu podršku preko svojih ljudi u Službi. Vodi spletke i dalje: oko Boška Buhe i Make, oko Ibarske; baca kašikare razdora između DSS-a i DS-a; pušta "patriotske" zvuke po svojim novinama.

PISAC: Leto 2002. bilo je kobno: em smo dva puta promašili Ljubišu Buhu Čumeta, koga Legija ne podnosi (zove ga "seljanka"), a ni ovaj njega (pročitao ga), em Čume krenuo da peva vlastima, sve bežeći okolo. Nastaje potera evropskih (i širih) razmera u koju se bratski uključuju svi organizovani kriminalci bivše Jugoslavije na Legijin trubni znak. Čume uspeva da ih izbegne, sačuva živu glavu i ispriča Jovanu Prijiću sve (ili skoro sve) šta je trebalo krajem 2002. Omča se steže i to je Ulemeku jasno iz podataka koje mu daju njegove saradničke veze iz policije, pravosuđa i Državne bezbednosti. Duća Spasojević, u strahu i nervozi, ubija sve više po Beogradu i sa sve manje razloga: dovoljna mu je osnovana ili neosnovana sumnja; njemu je ionako svejedno zašto ubija. Legija Ulemek, pak, kreće u političku i medijsku ofanzivu. Počinje sa lažnom kampanjom regrutovanja za JSO, oglasima, TV spotovima i bilbordima; cilj je da se javnost preplaši i JSO nametne kao opcija. Daje do neba dosadne i pretenciozne intervjue svojim i Dućinim novinarima. Piše pisma političarima i diplomatama, podjednako dosadnim, konfuznim i pretencioznim stilom, kandidujući se za "faktor mira i stabilnosti" u Srbiji, aludirajući nezgrapno na ovo i na ono i praktično nudeći svoje dragocene usluge.

Vrhunac nastupa 28. januara 2003, kada Legija Ulemek objavljuje svoje "otvoreno pismo" javnosti Srbije. Baš nekako pre toga BIA je dobila novo rukovodstvo koje smesta kreće u čistku i u aktivnu saradnju sa policijom upravo po liniji akcije "Svedok", to jest rada na zločinačkoj organizaciji Duće Spasojevića i Legije Ulemeka. Omča se opet steže, ovoga puta mnogo ozbiljnije i ekipa je u panici: Državna bezbednost im je izmakla, priliv podataka je prekinut, na suvom su. Ulemekovo "otvoreno pismo" bilo je vrhunac njegove pameti i pismenosti: opet pretenciozno, nadmeno, polupismeno i dosadno, dosadno, dosadno. Kuka tako Ulemek kako se, eto sramote!, "komandanti ne poštuju" i tako dalje, kako kuku državi koja više veruje Čumetu nego "Komandantu" i u tom pravcu, sve "patriotski" indignirano i uzdisateljno. Nije pomoglo, a pripreme za ubistvo Zorana Đinđića nastavljene su po strani, drugom linijom aktivnosti.

ZATVORENIK: Tako stižemo do 12. marta 2003, kada se Ulemek napadno motao po svojoj terasi dok su saborci ubijali premijera. Onda se povukao u štek, da čeka šta će biti posle. Šta je očekivao može se zaključiti jedino iz iskaza svedoka koji govore o "planovima A, B, C; 1, 2 i 3", "odlasku u šumu sa tranzistorom" i čekanja "da Jedinica izađe na ulice, pa da se pridružimo". Jedinica nije izašla; proglašeno je vanredno stanje i objavljena poternica. Legija je saborcima poručio, onako državnički i s visine, da su "napravili sranje", prekinuo odnose i udaljio se u pravcu Zapadne Hercegovine, pa kasnije u celu Evropu, snabdeven lažnim identitetima koji mu otvaraju izvesne bankovne račune na koje je sklanjao pare za crne dane. Soli na rep...

Posle 14 meseci, početkom maja 2004. Ulemek se, bradat i zarastao, predao žandarmima koji su čuvali njegovu kuću. Kažu da nije izgledao baš prezentabilno; kažu da se pre predaje svađao sa suprugom. Bilo je devet uveče. Dok dlanom o dlan, završio je u zgradi MUP-a Srbije, u kabinetu načelnika Javne bezbednosti gen. Miroslava Miloševića, koji i inače gaji prema njemu nežna osećanja. Odakle Ulemek tamo, a ne u Centralnom zatvoru? Zašto sudija Marko Kljajević, predsednik sudskog veća koje Ulemeku sudi u odsustvu, nije bio obavešten do sutradan? Šta se to događalo tamo u kabinetu? E, to će nam tek ispričati učesnici događaja te nadasve zanimljive majske noći: ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, ministar pravde Zoran Stojković (koji je godinama uporno tvrdio da nije bio tamo, sve dok mu nisu dokazali da jeste; pa šta?), direktor BIA Rade Bulatović i načelnik Javne bezbednosti Miroslav Milošević; a možda i Ulemek odluči da ispriča svoju verziju... Bilo je tu još Legijinih groupies: Saša Tijanić, generalni direktor RTS-a, Aleksandar Nikitović, šef Koštuničinog kabineta itd., ali su oni ostali pred vratima, kako se priča, osim ako...

Šta se te noći tamo pričalo u intimnom krugu još niko neće da kaže; to što je zakon bio prekršen nije našim legalistima od nekog značaja, kao i obično. Međutim, na osnovu Legijine odbrane pred sudom, njegovih ispitivanja svedoka i suočavanja sa njima, dade se izvesti jedan donekle uopšten zaključak. Ulemek je, naime, iz sve snage pokušavao da pred sudom nametne interpretaciju ubistva premijera Đinđića koja bi odgovarala ideologiji (da ne kažemo dogmi) Demokratske stranke Srbije i uopšte "patriotskih" snaga i njihovoj predizbornoj kampanji, te 2004. godine izuzetno prljavoj. Na njihovu i Ulemekovu žalost, tužilaštvo i svedoci razbucali su te njegova fantastične priče i obrisali su pod njime. Tokom celog procesa Legija se ustremljivao na one koje su on, njegova odbrana i "patriotski" blok procenili kao najzgodnije zbog kampanje marljive satanizacije koja je trajala godinama: na Čedomira Jovanovića i na Vladimira Popovića. Nije uspelo, naprotiv: jedan od dramskih vrhunaca ovog procesa bilo je suočenje Legije i Bebe Popovića, kojom prilikom je Popović dokazao da "heroj Legija" laže kad zine. Tako se polako rušila granitna zgrada Ulemekove odbrane, zajedno sa obećanjima koje je davao on, ali i oni drugi.

U međuvremenu je popio 40 godina za Budvu i Stambolića, pravosnažno, trenutno na trećestepenom odlučivanju o visini kazne u Vrhovnom sudu. Teško da će se izvući, jer je reč o predmetu dokazanom ne može biti solidnije; preti mu Ibarska magistrala (po treći put na Okružnom sudu), ali i predmet Zemunskog klana, pred prvostepenom presudom; ono iz Niša niko i ne pominje više. Građanin Ulemek je u velikoj neprilici, a prijatelja više nigde. Tabloidni hvalospevi i priče o bekstvu slaba su uteha, kao i ljudi u majicama sa oznakama JSO-a. Oni koji su obećavali da će "Srbija progledati kad Legija progovori" nekako ga se više ne sećaju.

Kao svaki zatvorenik sa ambicijama, Ulemek se latio pisanja; to nije mala uteha. Objavio je do sada tri knjige. Gvozdeni rov, Legionar i Juda. Prva je dozlaboga smarajuća ratna proza; druga je mešavina autobiografije i proze; treća je opet proza (ovaj autor nije imao snage i za tu treću...). Kako već ide sa polupismenim, a ambicioznim autorima, te su knjige dosadne do neba, kao i njegova pisma, govorancije i "otvorena pisma". To što neko sedi u zatvoru i piše još ne jamči za kvalitet tog pisanja. To što su mnogi veliki pisci napisali sjajne knjige sedeći u zatvorima nije dovoljno; treba još i napora, pismenosti i – da oprostite – talenta. Naš književnik, dakle, sada ima dva izlaza: da tokom narednih 40 godina krene da čita mnogo i stalno, pa da onda krene i da piše, kad sve to pročita i razmisli; ili da se pisanja lati u Dominikanskoj Republici. Eto, uzmimo, na primer, Hemingveja i Grejema Grina: obojici su te Zapadne Indije i Karibi jako prijali; ni Džozef Konrad nije omašio motajući se onuda i pišući u svojoj kabini kapetana jedrenjaka i parobroda duge plovidbe. U oba slučaja, naš pisac ima šansu; ali treba da se potrudi mnogo više nego do sada.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net