Braća Osmani – jedna karijera (3) >

Bankari i preduzimači

Priča o aktivnostima braće Osmani od kraja devedesetih do danas postaje sve interesantnija i komplikovanija. U drugoj polivini devedesetih stanje na Kosovu se drastično zakomplikovalo i došlo je do formiranja OVK. Kao jedan od komandanata ove grupe javlja se i kasniji premijer Kosova Ramuš Haradinaj. Prema dva nezavisna izvora, poznanstvo i prijateljstvo između Haradinaja i braće Osmani datira, u najmanju ruku, iz vremena Haradinajevog boravka u Švajcarskoj, gde su on i Osmaniji imali zajedničku firmu koja se zvala Feniks

BANKAR I ADVOKAT: Karsten Hajtman...

Ovaj deo priče još je nedovoljno osvetljen, o čemu govori i činjenica da o pozadini ove firme ne znaju mnogo čak ni nemačka obaveštajna služba BND, obaveštajna služba Ujedinjenih nacija CIU (Central Intelligence Unit), pa ni sam KFOR. Da li su se Osmaniji i Haradinaj i odranije poznavali nije poznato. Ipak, ne da se izbeći zaključak da su veze između Osmanijevih i dela OVK pod vođstvom Ramuša Haradinaja krajem devedesetih bile "relativno bliske". Ako je neko i sumnjao da postoje veze Osmanijevih sa političkim elitima na Kosovu, njih je raspršio sam Baškim, koji se mnogima hvalio da je bio "savetnik novih vlasti na Kosovu". Ono na šta ukazuju brojni izvori je da su Osmaniji pristali da daju pozamašan prilog za "nacionalnu stvar", a iz poverljivih akata BND-a i KFOR-a proizilazi da postoji "velika verovatnoća" i da se "osnovano sumnja" da su kao protivuslugu od OVK Osmaniji dobijali drogu pod "povoljnim uslovima". "Malo je slučajeva gde je OVK od zemljaka u Zapadnoj Evropi dobijao značajniju pomoć, a da sa tom pomoći, uz patriotizam nisu išle i aktivnosti kriminalne prirode", kaže nemački novinar, publicista i stručnjak za međunarodni organizovani kriminal Jirgen Rot.

...i Hauke Hilmer, poslovni partneri braće Osmani

SARADNJA: U Nemačkoj su vrlo glasne i spekulacije da su Osmaniji u jednom periodu radili kao doušnici BND-a, a da je nemačka obaveštajna služba "za vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji" manje-više dobro znala čime se oni i gde bave. Međutim, izgleda da se Osmaniji nisu držali svog dela dogovora sa BND-om, te da su sa kriminalnim aktivnostima nastavili i nakon kraja ratova na ovim prostorima. To je, čini se, naljutilo odgovorne u BND-u i dalo im podstreka da 2003. godine sačine izveštaj o aktivnostima "klana Osmanijevih" (delovodna oznaka: AN 55Ö-0049/03 VS-Vertr.), koji će nekoliko godina kasnije iscureti u javnost i biti jedna od osnova za brojna novinarska istraživanja. Ovde treba reći i da je veliki deo saznanja o aktivnostima braće Osmani u BND doneo jedan bivši pripadnik Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala hambruške policije koji je prešao u BND. Nije isključeno ni da je pomenuti papir, koji je u nemačku javnost počeo da curka u proleće prošle godine, svoj put do medija našao na isti način, samo u obrnutom smeru. Jedno je sigurno, iako su se momci iz Pulaha ranije ljutili, pa i bez ičijeg znanja i dozvole prisluškivali i pratili razne novinare ne bi li saznali odakle su procurele neke druge informacije, ovoga puta niko nije "ni popreko pogledan".

Bilo je u poslovima trojice braće i drugih oblika saradnje, od kojih je jedan pobudio interesovanje najmanje četiri tužilaštva u Nemačkoj, ali i tužilaca u Makedoniji. Reč je o slučaju kada je jedva izbegnut bankrot male Volksbanke u Lauenburgu (oko 3000 komitenata), gradiću od 12.000 duša, 50 kilometara udaljenom od Hamburga. Ta je banka deo udruženja banaka baziranih na zadružnom principu, čiji je zadatak da pružaju logističku podršku lokalnim malim i srednjim preduzećima u finansijskom sektoru. Volksbanka u Lauenburgu za direktora je decenijama imala veoma konzervativnog i opreznog bankara Karstena Hajtmana (64). Koliko je Hajtman bio "konzervativan" govori i to da je uporno, još od kraja devedesetih odbijao da u svoju banku uvede računare, štampače, bankomate i ostale blagodati moderne tehnologije, uprkos neprestanom insistiranju Zadružnog saveza Severne Nemačke (GVN), koji je bio zadužen za sve oblike nadzora nad bankom u Lauenburgu. GVN, međutim, nije na raspolaganju imao zakonske mehanizme da ga na to prisili. Ova činjenica će kasnije u mnogome otežati rad istražnih organa i utvrđivanje svih detalja u vezi sa radom banke. "On je sve pisao na papirima i vodio kartoteke klijenata kakve su u drugim bankama bile u upotrebi pre 20 godina", kaže Ute Delimar iz GVN-a.

Sve to ne bi bilo tako strašno da krajem 1999. godine za novog člana Nadzornog odbora pomenute banke nije došao poznati i harizmatični hamburški advokat, trgovac nekretninama i bivši ugledni političar SPD-a Hauke Hilmer. Iskoristivši činjenicu da se njegov stil poslovanja dopao Hajtmanu i da je ovaj želeo da konačno krene u posao za sebe, a ne samo za banku, Hilmer mu predlaže stvaranje zajedničkih firmi koje bi se bavile flaširanjem ekskluzivne kisele vode sa jednog izvora u Italiji i njenom distribucijom. Avaj, posao je išao loše, firme su bukvalno gutale novac pa je Hajtman sebi, Hilmeru i još dvojici suosnivača firmi odobrio kredite u visini od oko deset miliona evra (bratski, svakom po četvrtina). Davanje kredita je bila samo formalnost, jer ih je odobravao direktor lično, a u ugovorima se nisu pominjali ni kamata ni modaliteti vraćanja. U 2000. godini Hilmer je Hajtmana upoznao sa "uglednim hamburškim biznismenom" Baškimom Osmanijem, i zahvaljujući "obostranoj ljubavi prema fudbalu" ubrzo se između njih dvojice rodilo prijateljstvo. Baškim je Hajtmanu predstavio svog brata Burima. Nedugo zatim su luksuzne limuzine ("maserati kvadroporte" i "porše kajen") braće iz Hamburga sve češće mogle biti viđene na parkingu banke, a poslovi su počeli da se šire.

BND: Šta se znalo i šta je iscurelo

ISTARSKA PRIČA: Jedan od prvih projakata bila je kupovina hotela Rivijera, najstarijeg i najlepšeg hotela u Poreču, 2002. godine. Hotel je kupila firma Sinje more d.o.o.. koju je u julu 2002. osnovao hamburški advokat i biznismen Hauke Hilmer i njegova kompanija "HGP-Hamburg GmbH & CO. KG", i to u "viđenom stanju" za 2.735.000 evra, to jest novcem dobijenim na kredit od banke u Lauenburgu. Ovde, međutim, stvari postaju nešto komplikovanije. Naime, kompanija HGP je ćerka kompanije "Kantina Bau & Boden Projektentviklung GmbH". Direktor i prvi vlasnik "Kantine" je Hauke Hilmer, ali je negde između 2002. i 2005. jedan od najvažnijih vlasnika postao i Baškim Osmani. Kao osnivač i prvi vlasnik firme Sinje more u Sudski registar trgovačkih društava Republike Hrvatske bio je unet Hauke Hilmer, i to od osnivanja 12. jula 2002. do 17. maja 2005, kada je firma prevedena u vlasništvo Baškima Osmanija, a 5. novembra prošle godine vlasnik postaje izvesni Idriz Ferati, Albanac iz Poreča koji važi za prijatelja braće Osmani i koji je vlasnik obližnje picerije, dok se kao direktor (jedini član uprave i likvidator) Sinjeg mora sada vodi Baškim Osmani ili, kako je Ferati rekao "Glasu Istre": "Baškim Osmani, u biti, i dalje vodi poslove." Detaljnu hronologiju poslovnih transakcija pruža i istraživanje kolega iz porečkog dopisništva "Glasa Istre", koje opštu sliku dopunjava veoma interesantnim podacima. Tako, na primer, doznajemo da je firma Sinje more registrovana potpuno legalno, a sedište joj je kod uglednog lokalnog advokata Nediba Toromanovića (koji je, između ostalog, 2001. bio kandidat na lokalnoj izbornoj listi Hrvatske socijalno liberalne stranke), da je plaćanje hotela obavljeno preko Drezdner banke i da je prvobitno u lokalnim zemljišnim knjigama postojalo više hipoteka na hotelu (površina 3362 kvm) u korist Volksbanke u Lauenburgu, u ukupnoj vrednosti od sedam miliona evra, ali su one kasnije brisane iz zemljišnih knjiga. Poslednja je brisana polovinom prošlog leta.

Novi vlasnik se obavezao da će hotel renovirati do maja 2004. Investitori su imali nameru ne samo da renoviraju hotel, već da udvostruče njegovu kvadraturu, ali pošto je hotel deo starog gradskog jezgra Poreča, zaduženi za zaštitu spomenika kulture su to zabranili. Ipak, na kraju je postignut dogovor, da gabariti hotela prilikom renoviranja ostanu isti i investitori su legalno dobili sve potrebne dozvole za renoviranje. Do danas hotel nije renoviran, ali je zato 22. oktobra 2004. u zemljišne knjige upisano novo založno pravo na hotelu u visini od sedam miliona evra, ali ovoga puta u korist Baškima Osmanija iz Zagreba, i to na osnovu ugovora između njega i firme Sinje more. Iz izvora u Nemačkoj može se saznati da je predviđeno da Baškim svoje založno pravo može ostvariti u slučaju bankrota Sinjeg mora (firme čiji je on direktor!). Za "Glas Istre" Baškim Osmani je rekao da hotel Rivijera "nije kupljen sumnjivim novcem". Na kraju, Porečanima ipak ostaje problem zapuštenog hotela u centru grada. "Nama je najvažnije da se taj hotel konačno renovira, jer je van funkcije gotovo dva desetljeća", kaže Goran Prodan, dopisnik "Glasa Istre" iz Poreča, "pogotovo što je hotel na odličnoj poziciji, na samoj rivi, i stanje u kojem je bode oči i građani se često bune."

SKOPSKA NOĆNA MORA: Negde u isto vreme kada je kupljen hotel u Poreču, na obali Vardara, uz sam Gradski stadion, na površini označenoj na planu grada kao "zelena površina", počela je da niče "neobična građevina". Niko nije tačno znao kakvu će namenu imati zgrada, ali su neki građani već počeli da se bune. Mogle su se čuti opaske poput: "Dobro nisu počeli da zidaju na korneru." Prema pisanju skopske štampe, zemljište na kome je zgrada sazidana kupila je u julu 2002. za oko 200.000 evra firma "M.Dž. Rikom Internacional, Đorđi i dr.", čiji je vlasnik bivši visoki funkcioner FK Vardar Borče Risteski. Detaljnim urbanističkim planom predviđeno je da na tom mestu, uz severnu tribinu stadiona koja je bila u planu, može biti zidana samo garaža na sprat. Međutim, do danas je na tom mestu nastao blok zgrada od pet lamela, dugačak 175, širok 31, a visok 15 metara (sa 249 apartmana – prizemlje, četiri sprata i potkrovlje) ukupne površine od oko 35.000 kvm i prodajnom cenom od oko 2000 evra za kvadratni metar. Istraga će kasnije utvrditi da je uz pomoć prijateljice u gradskom katastru povećana dozvoljena visina zgrade, a dodate su joj i nove namene: hoteli, ugostiteljski objekti, sportsko-rekreativni sadržaji i objekti sa "javnom funkcijom". Istražni organi utvrdili su brojne nepravilnosti, konstatovali postojanje falsifikovane dokumentacije kao i zloupotrebe službenog položaja. Službenica Gradskog katastra Poliskena Nikolovska osuđena je 7. decembra prošle godine na 12 meseci zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja pri izdavanju građevinske dokumentacije i upisu u katastar, a direktor firme "M.Dž. Rikom" a Borče Risteski takođe na godinu dana zbog podstrekivanja na izvršenje tog dela. Novonastalom zdanju skopski novinari dali su dva nadimka: "Kineski zid" i "Zgrada-monstrum".

Mnogo pre krivično-pravnih, prvobitni investitor Borče Risteski suočio se sa problemima finansijske prirode. Naime, nekontrolisani rast zdanja za koje se ni danas ne zna da li je zamišljeno kao hotel ili kompleks zgrada sa luksuznim apartmanima namenjenim prodaji, progutao je mnogo više novca od onoga što je Risteski sebi mogao da priušti. Izlaz je našao tako što je u posao uveo suinvestitore (čiji je prvobitni ulog iznosio oko 20 odsto ukupne vrednosti projekta) koji će kasnije, na još nerazjašnjen način, postati isključivi vlasnici urbanističkog kvazimoda – firmu "Liam LBO inženjering". Kao vlasnici "Liam LBO-a" javljaju se Baškim Osmani i Abdildžafar Ramadani, zvani Fali, berlinski ugostitelj i suvlasnik hamburške firme "F.R.V. Sportmenadžment", koja se, između ostalog, bavi "transferom fudbalera sa Balkana" u drugu i treću Bundesligu. Drugi suvlasnik pomenute firme je Baškim Osmani. Više izvora potvrdilo je da su radovi do sada koštali oko 12 miliona evra, koji su došli iz kredita Volksbanke u Lauenburgu. Nakon što je tužilaštvo u Skoplju povelo istragu protiv još sedam gradskih i državnih funkcionera, zbog sumnje da su deo "urbanističke mafije", a potkrovlje zgrade-monstruma srušeno, "Liam LBO" krajem prošle godine navodno prodaje zgradu hamburškom preduzimaču i vlasniku firme Imporeks Zigfridu Greveu za 25 miliona evra, od čega je 13 miliona otišlo firmi "Liam LBO", a 12 miliona za otplatu dela kredita Volksbanci u Lauenburgu.

Kupoprodaja "Kineskog zida" ipak nije razrešila problem građevinskog monstruma, za čije rušenje su se zalagali mnogi gradski i državni organi, kao i brojni političari. "Nedolični pokušaji da se zgrada legalizuje" datiraju još iz oktobra prošle godine. Skopski novinari došli su do podatka da su prvobitni investitori i vlasnici ponudili da plate "dvostruki iznos komunalnih taksi, a da iznos troškova rušenja od oko 300.000 evra, uplate Domu za siročad". Zauzvrat su očekivali potpunu legalizaciju objekta. Ova nepristojna ponuda je, naravno, odbijena. Ubrzo zatim blok zgrada je prodat kompaniji Imporeks. Zigfrid Greve, vlasnik pomenute firme, u izjavi za skopsku televiziju A1 rekao je da je "reč o manjem nesporazumu između vlasti i investitora", koje će on rešiti u kontaktu sa opštinom, a obavio je i razgovor sa predsednikom makedonske vlade Gruevskim i potpredsednikom Stavrevskim, kojima je ponudio da učestvuje u finansiranju severne tribine stadiona sa 50 odsto. Činjenica da je van propisane tenderske procedure predao svoju ponudu za gradnju tribine navela je skopske medije da se zapitaju "da li on možda želi da utiče na neizgradnju tribine", ili možda "želi da kontroliše njene gabarite, kako ne bi ugrozio vrednost luksuznih apartmana, čiji bi deo potencijalnih stanara gledao u zid stadiona, ako sve ostane pri starim planovima izgradnje tribine". Ovo nije jedina glavobolja Grevea u vezi sa izgradnjom jednog stadiona – 1999. i 2000. godine njegovo ime se pominjalo u raznim kontroverzama vezanim za izgradnju stadiona u Hamburgu, gde je on bio "šef izvođača radova".

Rasplet se još ne vidi.

(Kraj)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net