Teškoće na koje nailazim kad razmišljam o Golgoti, Gazimestanu i desantu na Drvar

Nisam se usuđivao da povedem pretpraznički dnevnik, bojao sam se da ne naškrabam nešto čime ću baciti senku na slavlje nekom verniku, ali to mi se desi svake godine, praznik prođe, ja cele godine pišem o koječemu i gle, već Cv. nedelja, sad će najveći hrišćanski praznik, daj opet ćuti... Pa šta me tišti u onome čime se milijarde ljudi ushićuju? Rođenje Hristovo, na primer, po volji mi je, na to kako je zdrava i napredna beba bila začeta nisam se obazirao mada mi je bilo odvratno što milioni ljudi znaju da drvodelja nije biološki otac, život Hristov dopadao mi se kao god i ono što je propovedao (a u šta se nisam baš udubio), razumem da je zasmetao establišmentu koji ga je odlučio ućutkati; nasuprot savremenim egzekucijama (Ibarska magistrala, zločin na Fruškoj gori) koje se obavljaju u kakvoj-takvoj potaji, Hrista je pogubilo em javno em spektakularno, ali prilikom zakucavanja prvog eksera ja sam se kao dete isključio, pao sam u nesvest iz koje se nisam ni probudio. Kod našeg nobelovca junaci skapavaju nabodeni na kolac, a ja mu nisam verovao, iako je njegova građa svežija od biblijske. Kad sam pre petnaest godina slušao o bebama bačenim uvis pa dočekanim na bajonet, iskakao mi je osigurač, kao i kad bi neko otpočeo true story o ogrlicama od dečjih prstiju ili o dojenčadi u rernama: kao protivnik smrtne kazne protivim se svemu što može dovesti do smrtnog ishoda, znači, nabadanju ljudi na kolac, zakivanju za krst etc. Imam problem da te prizore vidim kao istorijske, za mene to su metafore sazdane od samih preteranosti i knjižim ih kao grobljanski kič.

&

Ideja zakucavanja čoveka toliko mi je mrska da se na sam prizor raspeća nisam nikad usredotočio; krst sa tom gravirom celivao sam mnogo puta, a ne znam da li se telo Hristovo drži samo na klinovima ili oko ručnih zglobova ima neke kaiševe, ne znam je li ikada napravljena rekonstrukcija tog mahnitanja – da li tkivo šake može da drži teret čitavog tela makar ono bilo šlang kao što jeste bilo Isusovo? Zato što plot ljudska može da iznenadi, da se pokaže slabijom od očekivanja, ili posve suprotno, kod Fukoa imamo primer smrtne kazne čerečenjem, gde konji ne uspevaju da rastrgnu osuđenoga (Robert-Fransoa Damjen, 1757) i gde dželat mora da pritrči kako bi presekao tetive i zglobove čiji je kvalitet neprijatno iznenadio čak i krvožednu publiku okupljenu da uveliča čin pogubljenja, šta bi dakle bilo da su se šake Isusove pokazale preslabim da drže telo? Metafora stradanja na krstu očito zadovoljava neku duboku ljudsku potrebu, ta ne bi se da je bila umetnički promašaj (što bih ja rekao da jeste!) održala ovoliko vekova i imala ovoliko poklonika koji se i danas šibaju te plaćaju da ih stručnjaci umereno prikucaju ekserima kako bi osetili delić bola Isusovog, ali u celoj ideji patnje, javnog stradalništva – šta je? Isus je na sebe primio sve naše grehe, to je plemenito, premda unekoliko i neovlašćeno – naraštaji koji će se tek roditi biće u obavezi da se klanjaju žrtvi i patnji, na Veliki petak biće svi utučeni, iako je ishod, da tako kažem, pozitivan i opštepoznat!

Kad sam prvi put čuo šta se desilo na Uskrs bio sam zaprepašćen surovošću kazne, tako da je nastavak priče, hepiend, pao potpuno u zasenak, ali, koliko god sam kao dete žalio zbog muka Isusovih, smetala mi je propisana i vekovima uvežbavana blagodarnost – između moje egzistencije i tog horora nisam video nikakvu kopču.

&

U čitanci je na prvoj strani bila pesma "Mene tata pita/Voliš li ti Tita/A ja tati velim/Da najviše želim/Da drug Tito dođe/I kroz školu prođe/Da vidi sve đake/A najpre prvake!" Do dana današnjeg nisam naišao na štivo u kojem ništa nije istinito, otac me to nije nikad pitao, a da me je kojim slučajem pitao šta najviše želim, Maršal bi morao da ustukne pred kožnim fudbalom, nikad mi nije palo na pamet da bi Tito, Jovanka, Moša i Kardelj mogli doći u Farkaždin gde bi najveći sin naših naroda izrazio želju da hronološki (po mlađinstvu!) razgleda sve đake, za šta bi mu trebalo dva dana, jer je škola radila u dve smene, pa smo mi kao manji i sa manjim brojem časova išli poslepodne.

Prema veličinama koje su me sačekale i kojima sam kao učenik prvog razreda O.Š. "Dositej Obradović" već tako mnogo dugovao, osećao sam gorak otpor, to se odnosilo i na Miloša Obilića koji je rasporio sultana od učkura (za koji sam mislio da je deo tela, a ne osmanlijske garderobe) do bijela grla, a koga su ozlojeđeni i obescareni Turci isekli njinim za tu priliku naoštrenim dimiskijama, nisam želeo ni da rasporim cara ni da tri minuta potom iskolačim očima, srce da mi stane a krv da mi se zgruša i zadobije zloslutnu mrku nijansu, a opet, Milošu sam morao da se divim, jer je atentat izvršio i zbog mene, da bih ja u slobodi mogao da pravim topove od blata, da pletem bičeve od manile i da brisom kupljenom na debeljačkom vašaru pravim zviždoljke od vrbe, puškala od budzove, luk od brestove grane.

Kao pravoslavni Titovi pioniri i sledbenici kosovskog kulta dogurasmo, pošto nas je tuberkuloza zaobišla, i do razgovora o služenju vojnog roka, zašto se to mora, to je dug otadžbini, kakav dug, pa otadžbina ti daje sve, dužan si da je braniš od okupatora, ako nema okupatora dve godine ima da vežbaš kako se ona brani, u mornarici tri, uglavnom, sa jedanaest godina bio sam dužan na sve strane, od ta doba Crkvi, Državi i Armiji govorim jedno te isto – hvala, niste trebali.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net