Zemlja ljudi – Iran (5) >

Povratak i slike

Putopise ne treba uzimati uvek kao relevantnu literaturu jer svako stvara sopstvenu sliku o nekoj zemlji, a ta slika je neminovno subjektivna. Svaka zemlja ima bezbroj lica i slojeva i skidanje svakog od tih slojeva otvara nove nedoumice i nove puteve, dok se ne shvati da konačnog suda nema i da gledanje samo jednog lica, bio to rigidni politički sistem ili gostoljubivost ljudi, uvek vodi u banalno uprošćavanje. U kultnom delu Upotreba sveta švajcarski pisac Nikola Buvije, koji je pedesetih godina dvadesetog veka automobilom prešao put od Evrope do Indije, provodeći na tom putu nekoliko godina, napisao je da se svakoj zemlji koju neko želi bar malo da upozna mora žrtvovati Šajloku onaj komad mesa, navike i predrasude koje čovek ponese sa sobom. Ono što je jedino sigurno jeste da onaj ko poželi da ode u Iran na taj put može da krene bez straha u prtljagu, a sa kakvom će se slikom vratiti zavisi isključivo od toga koliko je spreman da Buvijeov savet posluša.


 

Hvatači vetrova, drevni sistemi za hlađenje kuća i rezervoara vode, u pustinjskom gradu Jazdu još uvek su efikasniji nego savremeni klima-uređaji, ali su zoroastrijanci svoje mrtve prestali da ostavljaju u kulama tišine pre pedeset godina.


















Vekovima nepromenjena kultura i tradicija Kaškai nomada ubrzano nestaju njihovim masovnim odlaskom u gradove, gde uglavnom žive po siromašnim naseljima na periferiji. Ali, jedan od malobrojnih mladih obrazovanih Kaškaija, otvorio je u mahali iz koje je potekao restoran Jord u tradicionalnom Kaškai šatoru, a kancelarija mu je u susednom šatoru.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net