Hladan tuš >

Globalno za-grevanje ili za-hlađenje

Poslednjih nekoliko godina na medijskoj i političkoj sceni zapadnog sveta traje prava histerija oko globalnog zagrevanja. Klimatolog Džejms Hansen je utvrdio da će nivo mora porasti 50 metara u idućem stoleću, a oskarovac Al Gor u svom filmu Nepoželjna istina zadovoljio se sa "skromna" tri metra. U svemu tome, Međuvladin panel za klimatske promene UN-a (IPCC), ekspertsko-političko telo UN-a zaduženo da se bavi ovim pitanjima, služilo je u prošlosti alarmistima kao ključni dokaz naučnog konsenzusa da su stvari sa globalnim zagrevanjem vrlo loše i da će biti sve gore.

Međutim, novi izveštaj IPCC-a iz januara ove godine (zapravo samo sažetak naučnog izveštaja za političare koji donosi osnovne nalaze) predstavlja pravi hladan tuš za sve one koji veruju da je klimatska katastrofa blizu. Taj izveštaj zapravo donosi reviziju velikog broja tvrđenja koja su u ranijem izveštaju iz 2001. bila visoko istaknuta i obilato citirana od strane medija. Evo samo nekih promena u stavu IPCC-a (i nekih starih stavova) koje su mediji prećutali, a koje dramatično protivreče popularnim predstavama:

Najviši prognozirani (zapravo modelirani) porast temperature je u odnosu na raniji izveštaj smanjen skoro za trećinu, sa šest na samo 4,5 °C u odnosu na 1750. godinu.

Procena porasta nivoa mora u idućem stoleću je smanjena više nego duplo, sa oko jednog metra na samo 13 do 42 cm.

Procena "radijacionog forsiranja" staklene bašte na Zemlju od 1750. godine do danas je smanjena sa 2,4 vata po metru na samo 1,6 vati po metru.

Procena efekta otopljavanja s dupliranjem koncentracije ugljen-dioksida je smanjena sa 3,5 na tri stepena.

IPCC tiho napušta svoj "hokejaški štap", grafički prikaz teorije po kojoj je sadašnje vreme najtoplije u poslednjih hiljadu godina zbog uticaja čoveka. Zbog argumentovanih kritika te teorije, IPCC sada kaže da je "prirodna varijabilnost klime veća nego što smo mi mislili u prethodnom izveštaju".

Dodatno, ponavlja se "problematični" nalaz iz prethodnog izveštaja da nema nikakvih dokaza da globalno zagrevanje bitno utiče na intenziviranje ekstremnih vremenskih pojava poput oluja, uragana, suša itd.

Osim što svedoče o nepouzdanosti procena i tvrdnji IPCC-a, ovi stavovi se svakako neće mnogo dopasti "zelenim" aktivistima i političarima. Glavne njihove "uzdanice" poput pojačavanja uragana i oluja ili velikog porasta nivoa mora u budućnosti, od strane IPCC-a su prosto pretvorene u prah i pepeo. Oni koji se pozivaju na "naučni konsenzus" u pogledu pogubnih uticaja čoveka na klimu, moraće prvo da preciziraju na koji "konsenzus" misle – onaj iz 2001, ili onaj iz 2007. – i po kom pitanju.

Glavni razlog za ovu tihu reviziju katastrofičkih prognoza od strane IPCC-a svakako je činjenica da su njegovi klimatski modeli i teorije u velikoj meri kompromitovani poslednjih godina. Recimo, osnovna tvrdnja teorije staklene bašte jeste da porast ugljen-dioksida vodi linearnom porastu temperature. Po novim prognozama IPCC-a dupliranje atmosferskog CO2 vodiće porastu globalne temperature od tri stepena Celzijusa. Ali, IPCC istovremeno priznaje da je današnja koncentracija CO2 daleko najviša u poslednjih bar 650.000 godina. Ako je to tačno, onda bi današnja temperatura trebalo da bude takođe daleko najviša u istom periodu. Ali, sve klimatske rekonstrukcije kažu da je u istom intervalu bilo više perioda sa znatno višim temepraturama od današnjih. Recimo, u periodu takozvanog optimuma Holocena, pre 6000 godina, temperatura je bila viša čak za tri stepena od današnje, u rimskom toplom periodu pre 2000 godina i srednjovekovnom toplom periodu pre samo hiljadu godina bila je viša za oko jedan do jedan i po stepen Celzijusa. Obrnuto, u udaljenom periodu pre 440 miliona godina, koncentracija CO2 bila je 18 puta viša nego danas, a najveći deo kontinenata bio je pokriven lednicima. Jednostavno pitanje – kako se ovi fakti slažu sa teorijom o kauzalnoj vezi između više koncentracije CO2 i više temperature?

Osim toga, analize kiseoničnih i ugljenikovih izotopa iz ledene kore pokazale su da je u prošlosti porast koncentracija CO2 zaista pratio porast temperature, ali sa zakašnjenjem od nekoliko stotina do nekoliko hiljada godina, zavisno da li je reč o dužim ili kraćim ciklusima klimatskih promena. Dakle, prvo je iz nekog nezavisnog razloga temperatura rasla (zbog promene sunčeve aktivnosti, ugla zemljine ose itd.), a onda je kao posledica, sa više vekova zakašnjenja, rasla i koncentracija CO2, zbog njegove manje rastvorljivosti u toplijoj okeanskoj vodi. Dakle, IPCC je rutinski zamenio uzrok i posledicu, improvizujući kauzalni uticaj porasta CO2 na temperaturu u prošlosti, i pri tom ignorišući činjenicu vremenskog kašnjenja CO2 za tempearaturom, da bi "dokazao" krivicu čoveka za porast temperature danas.

Druga diskreditacija je stigla sa satelita koji mere globalnu temperaturu. Od 1998. godine do danas globalna temperatura je po ovim merenjima blago opala, uprkos nezabeleženom porastu koncentracije CO2 od 1995. do 2005, po tvrdnjama samog IPCC-a. Dakle, zašto se Zemlja od 1998. naovamo uopšte ne zagreva uprkos enormnim emisijama CO2?

Modeli IPCC-a predviđaju da polovinu efekta staklene bašte izaziva CO2, a polovinu metan. Sve prognoze budućeg rasta temperature se zasnivaju na pretpostavci brzog rasta koncentracije oba gasa. Ipak, poslednjih desetak godina koncentracija metana opada. Najzastupljeniji gas staklene bašte, vodena para, na koju otpada 80 odsto ukupnog efekta, po priznanju samog IPCC uopšte nije valjano predstavljen u modelima. Pretpostavlja se, ali bez ikakvog dokaza, da vodena para pojačava dejstvo ukupnog zagrevanja, ali podaci kažu da ako je to tačno, temepratura bi u XX veku morala da poraste bar tri puta više nego što je porasla.

Dalje, prostorni raspored zagrevanja na Zemlji je u potpunom neskladu sa prognozama teorije. Najviše zagrevanja bi trebalo da bude na polovima, a najmanje u tropima. Ipak, satelitska kao i zemaljska merenja pokazuju odsustvo takvog jasnog trenda na severnoj hemisferi, a potpuni skandal na južnoj: što dalje idete ka južnom polu zagrevanje je sve manje, a Antarktik se zapravo kroz ceo XX vek hladi! Dakle, kako objasniti hlađenje južnog pola i "pomešane trendove" na ostatku planete?

Po prognozama teorije sa porastom visine i porast temperature bi trebalo da bude veći. Ipak, podaci kažu da je obrnuto, da je na većim nadmorskim visinama zagrevanje manje, a ne veće nego u nizijama, i to pokazuju kako stanice na višim nadmorskim visinama tako i sateliti koji mere temperaturu viših slojeva atmosfere. Dakle, zašto nema povećanog zagrevanja vazduha na višim nadmorskim visinama?

Po zvaničnim podacima NASA, svetski okeani su se dramatično ohladili u periodu od 2003. do 2005, gubeći preko jedne četvrtine toplote koju su akumulirali od 1950. godine do danas. Ako je zagrevanje globalno, kako je onda moguće enormno hlađenje okeana uopšte, a posebno u tako kratkom vremenskom periodu? Po zvaničnim podacima, temperatura na Arktiku bila je za jedan stepen viša četrdesetih godina prošlog veka nego danas, a isto tako i na Grenlandu. U istom periodu emisija CO2 je bila dramatično manja nego danas. Kako je to moguće?

Globalna temperatura je najviše porasla u periodu od 1905. do 1940, po sličnoj stopi po kojoj se odvijalo zagrevanje od 1975. do 2005. (oko 0,45 °C). U prvom periodu emisija CO2 je bila 13 puta manja od današnje. Ako je emitovanje CO2 primarni uzrok zagrevanja, kako je moguće da to zagrevanje bude skoro isto u periodu sa koncentracijom CO2 od 290 do 310 ppm, kao i u periodu sa koncentracijom koja raste od 335 do 380 ppm? A da u periodu vrlo brzog porasta koncentracije, od 1945. do 1975. imamo zapravo trend globalnog zahlađenja od 0,3 °C?

Ovo su samo neke od činjenica koje se ne mogu pomiriti sa modelima ljudskog uticaja na klimu koje koristi IPCC. Zato se on u prošlosti uglavnom opredeljivao da ignoriše činjenice koje ne idu u prilog politički korektnoj verziji nauke o klimi. Ali, vidimo da se u novom izveštaju odlučio da na neki način pokuša da ublaži tu diskrepancu između činjenica i teorije, drastičnim smanjivanjem nekih od svojih u javnosti široko popularizovanih projekcija.

Naravno, "sažetak za političare" IPCC ostavio je i neke stare bombastične formulacije koje medijima i aktivistima ostavljaju mogućnost da i dalje šire alarm i katastrofičku propagandu. Recimo, kaže se da sa 90 odsto sigurnosti čovek predstavlja glavni uzrok zagrevanja od 1970. naovamo. Ili da je neophodno smanjenje CO2. Ali, te tvrdnje deluju bledunjavo i neuverljivo u kontekstu revizija teorije koje su napravljene – to su prazne fraze koje su umetnute iz političkih razloga. Da bi se to saznanje nekako ublažilo ili prikrilo, ponovljene su političke deklaracije o potrebi smajivanja CO2 i o "nesumnjivom uticaju čoveka na klimu", ali je odmah bilo jasno da alarmisti teško mogu biti zadovoljni ovakvim izveštajem.

Postavlja se pitanje zašto je aktivistima i političarima toliko stalo do održavanja po svaku cenu (uključujući i potpuno ignorisanje činjenica) priče o globalnom zagrevanju? Odgovor, nažalost, ne leži u nauci, nego u politici. Naučnici su svesni da se javna podrška stvarima kao što je Kjoto protokol ne može održati poštenim sumiranjem rezultata istraživanja, već da je potrebna određena mera propagande koja bi "podigla svest o opasnosti" kod građana. Stiven Šnajder, jedan od glavnih zastupnika teorije globalnog zagrevanja, bio je jasan: "Svako kao naučnik mora da za sebe izabere pravi balans između potrebe da se bude pošten i potrebe da se bude efikasan." Džejms Hansen, direktor Godard instituta, poznat između ostalog po prognozi da će nivo svetskog mora u XXI veku porasti za 50 metara, kaže u sličnom tonu: "Naglasak na ekstremnim scenarijima možda je bio opravdan ranije dok javnost i političari nisu bili svesni problema globalnog zagrevanja. Danas su potrebni objektivni modeli uticaja na klimu koji su u skladu sa sadašnjim okolnostima." Predsedavajući IPCC-a, Rajendra Pachauri je još jasniji u svom opravdanju politizacije nauke: "Nauka treba da pruži uverljive razloge političarima voljnim za akciju smanjenja emisija CO2 i ja se nadam da će IPCC biti u stanju da obavi ovu funkciju." Dakle, glavni promoteri priče o globalnom zagrevanju među naučnicima ne kriju da je njihova misija politička, i da oni veruju da je politička zloupotreba nauke u ovom kontekstu moralno opravdana. Stoga i rezultati IPCC-a i popularni mit o "naučnom konsenzusu" i nisu tako čudni. Političari su lansirali agendu globalnog zagrevanja: naučnici su im potrebni kao oruđe ubeđivanja javnosti: zato oni daju naučnicima milijarde dolara poreskih para za dalja istraživanja koja treba da potvrde politički korektne zaključke (u Americi je finansiranje klimatskih istraživanja skočilo od 1988. sa 170 miliona na dve milijarde dolara): ako naučnik ne potvrđuje te zaključke, neće dobiti pare za istraživanje: ako ih ne dobije jednom, dvaput, triput, njegova karijera trpi: naučnik ne želi da njegova karijera trpi, dakle među mejnstrim naučnicima će biti razmerno više onih koji podržavaju katastrofičke nalaze, nego skeptika. Dakle, u pitanju su i pare i interesi, a ne samo ideologija.

Na kraju, jedan od glavnih zagovornika Kjoto protokla je priznao da će njegovi efekti, čak i da ga prihvate i primene SAD, Rusija, Kina i Indija, imati udela u smanjenju globalne temperature za 0,07 °C do 2100. godine, što se ne bi moglo ni registrovati jer je značajno manje od redovne međugodišnje varijacije temperature. Zašto ipak EU i advokati "zelenog" pokreta guraju Kjoto, najbolje je opisao Žak Širak: "Kjoto protokol je dobar prvi korak ka globalnom upravljanju." Da bi se ta ideja nametnula i sprovela, potrebno je izmisliti neku "globalnu pretnju" koja zahteva "globalni odgovor". A šta može biti "globalnija pretnja" od tvrdnje da vaš automobil koji vozite u Beogradu, izaziva poplave i suše u Bangladešu ili Meksiku?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net